У славу Михајла Пушаре и других дивних (храбрих) омладинаца балканске „Лијепе епохе“

Mozaik-Mlada-Bosna-u-fazi-izrade

Умро сам на данашњи дан, 1915. међу хладним зидовима мађарског казамата у граду Араду. То данас скоро и да не памтим. Ваљда је то због тога што човјек, поготову како вријеме даље одмиче од тих лоших догађаја, памти само лијепе и ведре, а те лоше потискује. Не намјерно. Просто, природа људска је таква. Човјек је биће које воли, па и себе, наравно. Зашто бих онда ја, побогу, размишљао о томе и памтио детаље своје смрти? Они нису битни. Осим ако је тренутак смрти из неког разлога лијеп и безболан. Истине ради, знам само да сам покошен оним проклетим тифусом одмах подлегао, са још гомилом утамниченог Србља, онде у непознатој, језивој туђини. Ипак, колико ме је бољела душа тог свијета који је са мном тамновао, признајем, утолико сам своју личну муку лакше подносио, јер ту су били и они моји млади другови с којима сам до јуче збијао шале у Семизовој крчми у Сарајеву, на ћошку Франца Јозефа улице, дириговао им у хору и пјевао са њима у „Слози“, дружили се и окупљали у „Српској ријечи“… Ах, какви су то лијепи и мирисни дани били. Али, ја нисам мирисао ни осјећао липу или дах каквог другог дрвета ил’ баштенског цвијећа, већ револуцију. Да, ону праву, друштвено-политичку, слободарску – људску! Нисам знао које је годишње доба. Ако смо тих дана причали о „дочекивању“ Поћорека или какве друге перјем окићене главе, да је био децембар, а ја у свиленој кошуљи само, то не бих ни примијетио. Читајући писма наших другова из Беча ил’ каквог другог града „напољу“, жар би испадао из њих и скакао на младе револуционарне груди. Кажем вам, та писма су горјела кад их дотакнеш!

„Млада Босна“ 1912. године

„Млада Босна“ 1912. године

Нисам разумио старије. Никада. Као што и ви данас своје не разумијете, претпостављам. Јер, не знам у каквом времену ви данас живите. Ја то нисам знао. Нисам знао, а ни умио да разумијем и схватим ту апатичност, ту анорексију националонг тијела, и опустошеност националног духа тог старијег човјека. Као да се у њих увукао какав страх, страх прожет сумњама у оно што су чинили као млађи. Дизали буне, еј! Не, не разумијем. И даље. Но, то ми није сметало, јер, ја се нисам трудио њих да пробудим. Већ, својим радом, и оним у хору и оним кроз чиновничку службу и у „Српској ријечи“, да на сваки могући начин тргнем омладину у свијест. Својом ведрином, оптимистичним духом у боље сутра, али једино кроз акцију, укажем на њихову младост и то шта она мора да носи и чему да тежи. Кажу неки „пробудити омладину“.Омладина нема из чега да се пробуди, она није у сну. Јер, да би била у сну, морала је претходно да проживи какав дан, па да онда као упадне у рђав сан из кога је ваља пробудити. Не. Старе би могли будити, они су уснули. Омладина се, дакле, не буди, него тек рађа. Један апатични младић, ако је заспао, он више не спада у омладину. Он може да се тргне, али он више није омладинац. Он је нешто друго. Дух младости којег омладина носи и та чистина која избија из њихове младости не може да се мјери са било којом идејом рођеном касније, након сна. И баш зато, младост свашта оправдава. Али то није правдање незнања. Ми смо, кажем вам, знали и прочитали далеко више од било ког „образованог“ господина који је сједио тамо у оној мемљивој Вијећници босанског Сабора. А омладина може бити апатична, ал’ из те апатије, по први пут кад ступа у једну револуционарну борбу, она је рођена. То смо били ми. И такви смо умрли. Рођени.

Сјећам се, једног дана, Јово (Варагић Јован, ма, знате га?) као и сваког јутра у „Српској ријечи“, онако по навици, механизму скидајући лијевом руком шешир с главе и одлажући на чивилук, десном на мој сто баци јучерашње издање неке дневне штампе. Ни сам, вјерујте ми, нисам више сигуран које су то новине биле. Да ли загребачки „Нови Србобран“ или сарајевски „Хрватски дневник“. Наравно, у први мах у томе ништа није било необично. Јово је то чинио сваког дана, јер се у редакцију појављивао тек пошто би у оближњој Јевфтановићевој „Европи“ отпио пар гутљаја кафе и прелистао новине. Ипак, једно је било чудно. Као углађен, увијек лијепо одјевен, увијек се и понашао у скаладу са тим, па су тако и новине које бих од њега добијао увијек биле уредно сложене. Као и власи његове косе. Све на свом мјесту. Овај пут то није био случај. Остављена и пресавијена на другој страни, знао сам да ми нешто посебно говори ова штампа. За тренутак, као да се уплаших. Чудан трен, и данас кад се сјетим. А знам и чега сам се плашио. Нисам се плашио онога што треба да се деси и што сви прижељкујемо, плашио сам се неуспјеха. А знао сам шта ми поручује, без и да погледам у ту дневну новину. Јово ме погледа уз благ осмијех, без ријечи, одобравајући моје мисли. Крајичком ока ипак погледах. Једна кратка, на око скоро и непримјетна нотица у гомили других вријести, отприлике – „Престолонасљедник у Босни, тад и тад“. И то је било то. Подигох поглед ка Јову, а он узвративши осмијехом, јасно стави до знања шта нам је даље чинити. Тих дана, након што смо са осталим пријатељима из „Српске ријечи“ продискутовали о овој важној информацији, обавјештавајући све о својој намјери, узео сам један комад картона од старих фасцикли, исјекао нотицу, налијепио је на картон, ставио у коверат и прије него што сам прислонио перо коверти, неко довикну – „Ја сам мислио, Михајло, да си ти прави конспиратор! А оно, аматер“. Сви прснуше у смијех. Наравно, јасно ми је било одмах. Али како сам знао да то може бити од огромне важности, ваљда су ме, док сам све то радио, мисли водиле у неку будућност… Вратих перо поред тинтаре, ставих коверат у сако и запутих се у своју канцеларију Градске општине, те тамо, на коверти, писаћом машином откуцах: „Недељко Чабриновић. Кафана Златна Моруна, Београд“. Свакако да сам кроз које јутро после био трезвенијии и паметнији, па сам умјесто у сарајевској пошти, сјео на воз и писмо предао у Зеници. А да је та вијест, са ликом самога Цара на маркици од 10 хелера, срећно стигла у руке наведеног примаоца, данас знамо сви.

Слика Михајла Пушаре из притвора након атентата на Франца Фердинанда

Слика Михајла Пушаре из притвора након атентата на Франца Фердинанда

Често размишљам о томе, како се баш задесило да будем ја тај који је у једном таквом догађају играо једну од улога. Режисер ове историјске представе је свакако један веома добар човјек. Замислите само, оног Видова дана, оне 1914., код оне радње оног Морица Шилера, оног тренутка у неких 15 до 11 изјутра, стајао сам и ја. Морате ми вјеровати на ријеч. Ох, како је диван овај наш режисер! Додијелио ми једну тако дивну улогу! Не, не главну. Мене сигурно и нема у неким будућим позоришним комадима, који су се, вјерујем, доцније правили о овом догађају. А и ако ме има, ви ћете примијетити да моје име сигурно не стоји уз она главних глумаца. Али, мени је додијељена она најљепша. Добио сам ту част да тог дана играм човјека који помаже свом пријатељу (Да, Гаврош и ја смо се добро познавали од раније), а поготову у извршењу једног таквог чина. Да помогнем њему, као пријатељу коме помажете да учини нешто за шта жели да да свој живот, у извршењу тог идеала. Да помогнем и себи, јер ако тај мој млади пријатељ успије, тиме ће вјенчати наше дјело! Ја сам ту. Ако помогнем, наш идеал постаје рођење. Људи драги, шта да вам кажем, сав устрептао, већ скоро пола часа, још кад сам из „Слогиног“ хора чуо прасак бомбе и истрчао на улицу, вјерујући да је свршено… Али није било. Такав усплахирен, продужих уз кеј и тамо код Латинске ћуприје нађох Гавроша. Потпуно смиреног. Разумјели смо се и прешли на другу страну улице. Ох, како сам био устрептао. Гомила мисли јурила је мојом главом. Једна се издвајала – нисам престајао да размишљам о томе шта ће бити ако не успије! Али, знао сам да није готово. Знао сам да поред њега на улици има још наших и да ће неко поново покушати. Оно што нисам знао је да ћу и ја бити један од оних који је можда директно утицао на то, да то велико дјело тог часа успије. У то, појавише се аутомобили, један за другим. Прође један, затим други… Перјаница нема. Погледам у Гаврила, и даље миран. Кад се појави трећи и вјерујте ми, зашто, како – не знам, али стаде тачно испред нас! Кажем вам, на пар корака. Могао сам да видим боју очију било кога у том аутомобилу. Чини ми се да је и Гавро био зачуђен том приликом, али није часио. Након што опали једном, а свијет за тренутак узмаче у страну, онај проклети домаћи жбир скочи према њему. Иако усплахирен, нисам се дао поколебати. Крвнички га ударих ногом у стомак, за шта је Гавро опалио још једном. Кога је погодио и да ли је уопште икога, нисам знао. Извукао сам се из гомиле и стао ходати низ улицу, пут „Слоге“. Нисам трчао. Нисам сигуран да ли је мој ударац битно допринио самом успјеху, тј. да ли би Гавро и без мене успио да испали и друго тане, и то није битно. Ја сам данас срећан, што сам имао прилику да у том часу покушам да пружим помоћ свом пријатељу у тренутку када и моји и његови идеали доживљавају рађање. Вјерујте ми, и данас кад се сјетим тога, не могу тачно да опишем стање у ком сам се налазио. Што би Гавро рекао касније „спопало ме неко чудно чувство“. Као опијен оним суботњим Семизовим вином, ушао сам у „Слогу“ поново, прикључио се хору и наставио пјевати. Не знам ни о чему сам размишљао. Не сјећам се. Чини ми се да су ми ноге благо клецале, али је клецање кроз пар момената устукнуло пред видовданском пјесмом из мог грла. У то је неко залупао на врата. Ушли су полицијски агенти и замолили ме да пођем са њима. Да, замолили, професионално, хладно, али учтиво. Иступио сам пред њих и кренуо. Дошао сам до врата, окренуо се и погледао у те, за мој живот уплашене хорске очи и довикнуо им: Наставите, враћам се!

Не, нисам се вратио. Никад више. И није ми жао. Не знам, можда бих за нечим зажалио када бих сада могао да видим вас који ово читате. Ви ћете тада знати да ли бих ја за нечим требао да жалим.

Владан Ч.
11.3.2016.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *