Трагом ђулета Стевана Стевановића

Споменик Стевану Стевановићу на Иванковцу

Мину 214. Сретење од онда… А то „онда” беше – сад или никад. Беше петак српске нације, беше распеће. Причаху како је један брка нешто говорио и дизао неки дирек. На диреку застава, на застави грб, а на грбу свиња, али то је друга (и дуга) прича. За тили час прође и петак, прође и субота и освану недеља. Ваљало се бранити и ослобађати оно давно одузето. Ваљало је помоћи српској браћи. Ваљало је ваљати Карађорђу, свако у своме делокругу, те и као његов писар (пре два века исплатило се бити писмен).

Склоност да се заборавља значај малих ствари које лако могу прерасти у нешто посве неукротиво и огромно подстрек је да се овога пута осврнемо управо на један наизглед успутни детаљ у низу подвига и преломних историјских догађаја. Сви смо упознати са феноменом снежне лавине, али сетимо се како лавина настаје. Минималним покретањем снежног наноса ствара се незаустављива стихија која доноси промене невиђених размера, што рељефне, што климатске на микроплану. Такве снежне лавине су се и у историји човечанства догађале почев од искре која је створила ватру до атома који је омогућио пројекат „Менхетн”, који је пресудно утицао на поредак модерне цивилизације.

Да бисмо кренули трагом Карађорђевог писара Стевана Стевановића, родом из Параћина, неопходно је осврнути се на менталитет и положај тог пркосног градића на цариградском друму, још из времена кнеза Лазара. На двема рекама, покрај „цариградског друма”, окружен брдима налази се Параћин. Једно од брда звало се Иванковац и баш се ту одиграо први сукоб српских устаника са турском царском војском, док су се дотад борили само са војскама дахија. На Иванковцу извојевана је одлучујућа устаничка победа која је представљала први борбени успех Срба још од 14. века.

После успешно окончане борбе, која је имала снажан морални одјек и уздигла устанички дух, ваљало је прославити, попити једну-две. По обичају, попила се и која више, управо на брду на којем су устаници спречавали један правац турског надирања, а подно којег се могао угледати Параћин као на длану. И баш код реке, близу језгра града, био је постављен турски чадор, а у чадору Хафиз-паша, који је после убиства дахија требало да буде постављен на место београдског паше. И Турци су тада нешто славили, у свом препознатљивом сладострашћу, не слутећи шта им се спрема тог варљивог лета. Наиме, угледавши топ, човек од пера – Карађорђев Стева Писар, вођен општим борбеним жаром, реши да испали ђуле у правцу Параћина и пашиног чадора. Карађорђе му је после дугих и напорних убеђивања и преговорања дозволио да усмери топ ка чадору и опали. У тренутку експлозије турска музика престаје и светла у чадору се гасе.

28424357_1766974719989515_1957362266299148385_oСтеван писар се беше прилично накитио (опио). Хода око топова и нешто загледа, па тек рече: „Чујеш, Господару, да избацим један топ на Турке?” „Остави се спрдње, бога ти!, узврати Карађорђе. „Молим те, Господару, само да погодим у онај конак”. „Зар да убијеш пашу?“ настави Карађорђе. „Па да га убијем, ја” – прихвати Стева. „Ха, ха, ха; немој, болан, остаће му деца сироте…” „Баш ако ће”, рече Стева; „него ми допусти, среће ти.” „Одлази!” одбруси Карађорђе, дајући до знања да му више није до шале. „Господару”, умеша се Катић: „човек те закле у срећу. Подај му. Ако ништа не учини, бар ће Турке узнемирити.” „Е, па удри кад си толико навалио!” дозволи Карађорђе и устаде с лафета. Стева весео од радости намести топ, напуни га и нанишани. Тобџије су му се подсмевале, а остали радознало гледали. Топ опали, ђуле као светлица полете кроз ваздух, и паде баш у ону кућу која се највише светлила. На један мах све се утиша: свирке умукоше… светла се погасише, врева стиша. „Видите ли да ја убих пашу!” рече Стева поносно. (Први српски устанак, Драгољуб М. Кочић)

Верује се да је Хафиз-паша преминуо од последица рањавања у ногу. Због тога су Турци наредили повлачење војске према југу. Ова победа поставила је темељ за наредне битке и за коначно ослобођење Србије и српског народа од турске окупације. Ракија је тога дана била почасни Карађорђев устаник и камен темељац препорода српске државе, али ово није предање о локалном пијанцу који је из нехата испалио ђуле на пашин чадор. Ово је прича о грудви која је покренула снежну лавину. Треба добро пазити и осматрати сопствену историју, културу, људе и њихове поступке – да бисмо разумели како се данас можемо изборити када је поново дошао петак, овог пута петак српске културе. Видимо, дакле, да је једно мало и, наизглед, безначајно ђуле променило ток историје у Срба, стога човек, као свесно биће, треба обратити пажњу и на оне, рекло би се, успутне и неважне ствари, које стицајем различитих околности могу довести до промена вредних исписивања нових страница историје. Уосталом, Стева је показао да ниједно оружје није безазлено – ђулетом у рату или словом у миру може се преокренути целокупни ток српске културе. Треба само покренути слово.

Душан Дамјановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *