Косовски бој у српском сликарству

Дега је рекао да је лако сликати кад не знате ништа о сликарству, али ако знате барем нешто, онда је то врло тешко. О умешности сликара кроз историју написано је више књига него што би просечан човек могао да понесе на леђима. Теме које су уметници обрађивали део су културне баштине човечанства, а сликари су себи допустили да их виде из своје перспективе. Бој на Косову дубоко је имплементиран у памћењу нашег народа, било као велики пораз или велика победа. У борби у којој је изгинуо цвет тадашњег племства, а наша држава касније и поробљена од стране Турака, кроз поља божура никле су слике наших великих уметника који су се бавили овом историјском прекретницом.

Писмо Сербуму о Видовдану и висарги

Свака култура почиње од календара којим утврђује свој идентитет у времену, саглашавајући у некој критичној тачки небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Календар је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, био је превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја. Календар, најкраће речено, јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.

Његошева фигура у Андрићевим есејимa

У девет текстова („Његош као трагични јунак косовске мисли“, „Његош у Италији“, „Љуба Ненадовић о Његошу у Италији“, „Његошева човечност“, „Светлост Његошевог дела“, „Нешто о Његошу као писцу“, „Вечна присутност Његошева“, „Његошев однос према култури“, „Над Његошевом преписком“) Андрић се бави различитим проблемима Његошевог политичког, културног и књижевног рада.

Европски оквири Његошевог религијског песништва

Књижевна критика дала је свој суд о оригиналности Његошевог дела на основу посебне песничке концепције Луче у оквиру једне филозофске идеје, која се не може толико разобличити и остати без узоритости, с обзиром на то да се ради о конфесионалној књижевности. Даље разлике само потврђују да Његош није имао идеју да подражава Милтоново дело (концепт преегзистенције, песник као онај коме су дозвољена сазнања светих тајни, филозофска питања о човековој егзистенцији и телесности као казни – чега код Милтона нема).

Његош нам данас није по вољи

Са данашњег становишта, култура прати економску снагу. Српски културни простор је политички девастиран, духовно осакаћен и медијски подјармљен. У визури савременог српског друштва, односно Србије, Његош нема важност коју свакако завређује. Године 2013. Република Србија је потрошила милионе за прославу 1700 година Миланског едикта, документа важног за паневропско, чак би се пре могло рећи за западноевропско наслеђе. Међутим, за развој и неговање српске културе, Милански едикт је у најбољем случају од секундарне важности. У овој тачки повезују се српски културолошки проблем и прича о глобализацији и подривању националног.

Како сачувати Његоша

На помен имена ЊЕГОШ свакако је прва мисао Горски вијенац. Али не само као најзначајнији Његошев еп, већ и посматрано као појединачни симболи у називу – и гора и венац тесно су везани за дело и живот Његошев. Једнако као током живота, и након упокојења, Његош је остао снага српског национа која се стално куша и преиспитује.

Полазак Помпеја – синтеза традиција

Поема Полазак Помпеја написана је 1851. године, у години Његошеве смрти, те се може схватити као круна његовог песничког рада. Љубомир Ненадовић у Писмима из Италије сведочи да је Његош присуствовао откопавању једне куће у Помпеји, а за спомен његове посете кућа се зове il principe di Montenegro (Кнез Црне Горе).

Политизација и распарчавање Његоша

Његошеви списи различито су се тумачили од дана када су штампани, али је у периоду након 1945. године то попримило другачију ноту. На Цетињу је 1947. припремана свечаност поводом стогодишњице објављивања Горског вијенца. У свим републикама основани су одбори и одржане свечане академије. Објављено је популарно издање Горског вијенца у 25.000 примерака, штампани су плакати и поштанске маркице са Његошевим ликом. Прослави на Цетињу присуствовали су политички, културни и јавни радници из целе Југославије, као и из Пољске, Совјетског Савеза и Чехословачке.