Епске песме о Боју на Косову

Песме које певају о Косовској бици која се одиграла 28. јуна по новом, а 15. јуна по старом календару 1389. године, дуго су и трајно утицале на схватање историје, положаја у свету и судбине у Срба. Богато епско наслеђе, преношено с колена на колено, обликовало је од самих почетака српско етничко биће. Вук Караџић и други посленици који су вредно записивали песме и сачували их од заборава заслужни су за рецепцију и праву афирмацију српских епских, али и лирских песама у Европи. Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје.

Његошева фигура у Андрићевим есејимa

У девет текстова („Његош као трагични јунак косовске мисли“, „Његош у Италији“, „Љуба Ненадовић о Његошу у Италији“, „Његошева човечност“, „Светлост Његошевог дела“, „Нешто о Његошу као писцу“, „Вечна присутност Његошева“, „Његошев однос према култури“, „Над Његошевом преписком“) Андрић се бави различитим проблемима Његошевог политичког, културног и књижевног рада.