Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (први део)

Колики је утицај битка имала на оновременике запажа и Вук Стефановић Караџић који констатује: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати”. Напоредо са историјским изворима живела је и епска легенда коју је народ прихватао често као своју једину историју. Косовска легенда се стварала дуго и постепено, и била је значајан извор за поимање националне и локалне прошлости. Временом, Косово је постало тип бојног поља, разбојишта и саборишта за расправљање важних питања народног живота, синоним за изгубљену битку али и за изгубљену српску државу, како објашњава Јелка Ређеп. За Србе, Косово је извор и утока, јунаштво и издаја, војни пораз и духовна победа, колебање између земаљског и небеског царства, историјско и временско размеђе, крај слободе и почетак ропства. Укратко, Косово је „најскупља српска реч”.

Свети Сава у митолошкој свести Срба

Где има Срба, има и Светога Саве. Куд год да пођемо, у крајеве које настањују или су настањивали Срби, наићи ћемо на неки Савин крш, Савин лакат, Савин лонац, Савину пећину, Савину воду, Савин извор, Савину стопицу или Савину малу. Свети Сава је главни јунак небројених прича и песама сакупљаних у народу од Вука Караџића до Другог светског рата. Ако бисмо покушали да разумемо одакле толика распрострањеност многих топонима са именом Светог Саве и одакле то да је Свети Сава јунак толиких прича и песама, морали бисмо потражити одговоре изван званичне историје: у митолошкој свести Срба.

Када је Европа читала српску народну поезију

Разумети значај и величину средњовековне Немањићке државе из данашње перспективе је веома тешко. Али ако се само мало удубимо у историјске архиве, заоставштину и оновремене хронике могли бисмо назрети моћ и славу које данас чувају манастири и зидине импозантних утврда на обронцима наших планина.

Одјеци покосовља у иностранству

Покосовска трагедија и витештво српске војске која је на пољу Косову христољубиво бранила Европу од незаустављиве османлијске силе и чији је кнез Лазар Хребељановић у одлучујућем моменту изабрао царство небеско наспрам царства овоземаљског, стизала је попут епа и легенде у хришћанске земље. У тек разбукталом стогодишњем рату династија Валоа и Плантагенета, попут славне песме о Роланду, проносила се жал за изгинулим хришћанима. Католици барселонске династије коју је водио краљ Мартин Хуманист су по доласку трагичне вести већ започели припремање најамника за слање у Цариград, а мит кнеза Лазара је преко Влашке прохујао руским степама попут славе кнеза Игора Свјатославича.

Писмо Сербуму о Видовдану и висарги

Свака култура почиње од календара којим утврђује свој идентитет у времену, саглашавајући у некој критичној тачки небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Календар је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, био је превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја. Календар, најкраће речено, јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.

„Бог ником дужан не остаје“

Неколико песама на почетку друге књиге „Српских народних пјесама“ Вук Караџић назива неисторијским, додељујући им тако значење својеврсног обрасца који не припада утврђеном историјском тренутку већ се, прожете разноликим културним моделима, остварују као „универзална истина“. Тако се песма „Бог ником дужан не остаје“ већ и својим насловом издваја као упозорење, указујући на комплексну везу веровања, мишљења и певања.

Словенствo у историји и уметности (други део)

Период заједничког живота Словена конструисан као мит о златном добу имао је значаја за контекст у коме се јавља словенство – народни препород. Имагинарна слика о словенском јединству представљала је узор за будућност. Отуда је и процес христијанизације међу појединим групама перципиран као највећа недаћа у историји Словена, која је била узрок културног, духовног и сваког другог разједињавања. Идеја о Западу који пропада услед рационализма и индивидуализма наслеђеног из римског облика хришћанства, односно из латинске цивилизације, био је одговор на већ оформљену дихотомију Исток – Запад, односно представе о заосталом, незрелом Истоку и модерном, праведном Западу.

Словенствo у историји и уметности (први део)

Словенски идентитет као динамичан феномен мењао се од раног средњег века, а нарочито у периоду христијанизације, када је дошло до стварања појединачних словенских ентитета и потискивања битних елемената словенске идентификације, као што су заједнички пагански обичаји и религија. Променљивост словенског идентитета отворила је питање његове основе и елемената од којих је формиран. Иако је и лингвистичко заједништво утицало на стварање колективног идентитета, свест о хомогеној групи није почивала само на заједничком прасловенском језику.

Страдање капетана Пере Сегединца

Прихвативши смрт на тешким мукама, а при том не издавши браћу у побуни и оставши одан својој православној вери, капетан Пера је остао привржен својој слободарској идеји којој је тежило читаво српство. Одбивши покорност аустријској монархији у њиховим бесмисленим ратовима по Европи и присиљеном католичењу пробудио је српку националну идеју о повратку у прадедовину јужно од Саве и Дунава и ослобођење од турског, па и аустријског ропства.

„Песник радости и здравља, животне енергије и националне снаге“

„О, Боже мој, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи, које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје.“