„Гласно писање” о српској културној баштини (разговор са Славицом Гароњом)

„Без неговања језика, долази до његовог невероватно брзог урушавања и нестајања”, зато треба развијати „уметност читања” и бити у дослуху са „матерњом мелодијом”, наводи у интервјуу за Сербум проф. др Славица Гароња, књижевница, фолклориста, историчарка књижевности, књижевна критичарка, која се у свим сегментима свог рада бави осветљавањем и оживљавањем занемарених аспеката српске културе.

Трагом ђулета Стевана Стевановића

На двема рекама, покрај „цариградског друма”, окружен брдима налази се Параћин. Једно од брда звало се Иванковац и баш се ту одиграо први сукоб српских устаника са турском царском војском, док су се дотад борили само са војскама дахија. На Иванковцу извојевана је одлучујућа устаничка победа која је представљала први борбени успех Срба још од 14. века.

Један поглед на културу или Разумем и слушајте

До енциклопедијске дефиниције културе лако се може доћи на интернету, стога ћемо заобићи дефинисање и говор о томе одакле потиче ова реч и шта она значи преведена са латинског језика. Култура није нешто мермерно испред неких зидова где водичи окупљају групе туриста, као што ни дефиниција културе није култура. Нити је она одредница која говори о карактеру појединца – нико није ни културан ни некултуран. Да поједноставимо – култура је дух једне људске заједнице. Или, по Вуку Караџићу, људску заједницу одређују језик, обичаји и закон (вера).

О слободи избора и медија: Зашто ваља забранити ријалити програме

Пре око две године путем интернета покренута је петиција под називом „Србија против Фарме, Парова, Малдива и Великог брата“. Мотива има више 112 хиљада, али осећај је јединствен – народ примећује све веће урушавање достојанства јавног општења и изградњу једног прост(ачк)ог модела система вредности који се ослања на економски капитал, ауторитет прозрачних носилаца нових норми социо-културне егзистенције и нарастајући конзумеризам. Најгора последица је заправо несагледива у стварном времену, али њене назнаке читате у насловима „средстава јавног информисања“ чија читаност и посећеност експлодира у домену новинарске етике и рикошетира у правцу омладине, неоформљених индивидуа, путем друштвених мрежа, интернета и сада већ угроженог традиционалног канала – телевизије.

Певања и мишљења Драгана Бошковића: „Не знам ко је убио Лору Палмер“

Поводом нове збирке песама „The Clash“ проф. др Драгана Бошковића разговарали смо са аутором о поезији, идентитету, култури, о поетичким и идеолошким одликама наше поезије. Уланчавање културних знакова у збирци „The Clash“ поставља изазов пред читаоца који тежи да у тексту пронађе своју „припадајућу причу“, јер истовремено укључује све, али их исто тако и расипа и у непрекидном умножавању знакова заводи. Је ли то изазов нове поезије?

„Рат је отац свих ствари“ и жртва Црњанског

Отворићу ову расправу с Хајдегером. Тачније, с Деридиним читањем Хајдегера, с једним хајдегеријанско-деридијанским ризомом који сам тако напорно, као да се први пут са њиме сусрећем, срицао. А као што сам срицао Хајдегера или Дериду, читаћу и Црњанског. Kао што сам читао различите теорије и концепције рата и мира, конвенционалних и неконвенционалних облика ратовања, од племенских до високотехнолошких, логику убијања, биополитику и танатополитику, од Бењамина до Левинаса, и од Бланшоа до Фукоа, или од Фројда до Бодријара, па и од Ничеа и Шмита до Едварда Саида.

Крагујевачки октобар кроз уметничку призму у савременом руху

Крагујевац би у октобру требало да добије јединствену и модерну публикацију у којој ће се наћи сва важна уметничка дела инспирисана крагујевачком трагедијом. Удружење грађана ДКО „Сербум“ добило је подршку Града Крагујевца за реализацију овог пројекта, и то у години јубилеја, четрдесет година Спомен-парка „Крагујевачки октобар“ и Музеја „21. октобар“. Предлог нашег пројекта прихваћен је на Конкурсу за финансирање и суфинансирање програма, пројеката и манифестација у области културе у 2016. години.

Његош нам данас није по вољи

Са данашњег становишта, култура прати економску снагу. Српски културни простор је политички девастиран, духовно осакаћен и медијски подјармљен. У визури савременог српског друштва, односно Србије, Његош нема важност коју свакако завређује. Године 2013. Република Србија је потрошила милионе за прославу 1700 година Миланског едикта, документа важног за паневропско, чак би се пре могло рећи за западноевропско наслеђе. Међутим, за развој и неговање српске културе, Милански едикт је у најбољем случају од секундарне важности. У овој тачки повезују се српски културолошки проблем и прича о глобализацији и подривању националног.