Трагом ђулета Стевана Стевановића

На двема рекама, покрај „цариградског друма”, окружен брдима налази се Параћин. Једно од брда звало се Иванковац и баш се ту одиграо први сукоб српских устаника са турском царском војском, док су се дотад борили само са војскама дахија. На Иванковцу извојевана је одлучујућа устаничка победа која је представљала први борбени успех Срба још од 14. века.

Да ли смо након једног столећа чули Арчибалда Рајса?

О Београду као једином граду на свету који је чак 56 пута освајан, скрнављен и паљен и исто толико пута обнављан и рестауриран, о Балкану као вечитом жаришту, синониму за немире и довека неслогу међу народима, вековима су грађене негативне представе као „другости Европе”, односно о народу који насељава ове просторе – homo balcanicus-u – као нецивилизованом. Мало је оних који признавају и уопште желе да увиде потенцијал и вредност српског народа. Стереотип о Балканцу као дивљаку, далеко од цивилизованог света, у очима „цивилизатора”, просвећених и цивилизованих Европљана, директно подривају основна начела исте те просвећености и цивилизованости једнога народа.

Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (други део)

„Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао: ‘Желим да га видим и кажем како из ове битке да изађе као победник.’ После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”

Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (први део)

Колики је утицај битка имала на оновременике запажа и Вук Стефановић Караџић који констатује: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати”. Напоредо са историјским изворима живела је и епска легенда коју је народ прихватао често као своју једину историју. Косовска легенда се стварала дуго и постепено, и била је значајан извор за поимање националне и локалне прошлости. Временом, Косово је постало тип бојног поља, разбојишта и саборишта за расправљање важних питања народног живота, синоним за изгубљену битку али и за изгубљену српску државу, како објашњава Јелка Ређеп. За Србе, Косово је извор и утока, јунаштво и издаја, војни пораз и духовна победа, колебање између земаљског и небеског царства, историјско и временско размеђе, крај слободе и почетак ропства. Укратко, Косово је „најскупља српска реч”.

„Рат је отац свих ствари“ и жртва Црњанског

Отворићу ову расправу с Хајдегером. Тачније, с Деридиним читањем Хајдегера, с једним хајдегеријанско-деридијанским ризомом који сам тако напорно, као да се први пут са њиме сусрећем, срицао. А као што сам срицао Хајдегера или Дериду, читаћу и Црњанског. Kао што сам читао различите теорије и концепције рата и мира, конвенционалних и неконвенционалних облика ратовања, од племенских до високотехнолошких, логику убијања, биополитику и танатополитику, од Бењамина до Левинаса, и од Бланшоа до Фукоа, или од Фројда до Бодријара, па и од Ничеа и Шмита до Едварда Саида.

Историјат српске ћирилице

Историја словенске писмености почела је оног тренутка када је у Цариград стигло изасланство великоморавског кнеза Растислава (842-871), који је тражио од византијског цара Михајла (842-867) хришћанске проповеднике који знају словенски језик и словенске богословне књиге. Цар Михајло је одабрао најписменије људе своје царевине – Ћирила и Методија, браћу из Солуна, наредио им да осмисле прихватљиву азбуку за словенски језик и да преведу грчке богослужбене књиге, да би се богослужење могло држати на словенском.

Словенствo у историји и уметности (други део)

Период заједничког живота Словена конструисан као мит о златном добу имао је значаја за контекст у коме се јавља словенство – народни препород. Имагинарна слика о словенском јединству представљала је узор за будућност. Отуда је и процес христијанизације међу појединим групама перципиран као највећа недаћа у историји Словена, која је била узрок културног, духовног и сваког другог разједињавања. Идеја о Западу који пропада услед рационализма и индивидуализма наслеђеног из римског облика хришћанства, односно из латинске цивилизације, био је одговор на већ оформљену дихотомију Исток – Запад, односно представе о заосталом, незрелом Истоку и модерном, праведном Западу.

Словенствo у историји и уметности (први део)

Словенски идентитет као динамичан феномен мењао се од раног средњег века, а нарочито у периоду христијанизације, када је дошло до стварања појединачних словенских ентитета и потискивања битних елемената словенске идентификације, као што су заједнички пагански обичаји и религија. Променљивост словенског идентитета отворила је питање његове основе и елемената од којих је формиран. Иако је и лингвистичко заједништво утицало на стварање колективног идентитета, свест о хомогеној групи није почивала само на заједничком прасловенском језику.

Нова Србија и Славјаносербска област – плави круг и у њему звезда

Иницијални догађај који је покренуо масовну сеобу је било административно гашење Поморишке војне крајине и брисање појединих пукова из бројног састава, што је ланчано покренуло сеобу српских пукова према Русији. Тако се разгранао још један правац сеобе српских расељеника у потрази за егзистенцијом. Сеобе у источнословенска пространства су почела и раније, те у се у руској војној и државној администрацији нашли бројни Срби, попут грофа Саве Владисављевића, генерала руске војске из Наполеонових ратова, Ивана Шевића Млађег, Симеона Пишчевића, генерала и хроничара и других.