Јерговићев Чабриновић и непристојни израз његовог пера (Поглед на текст„Неземаљски израз његових руку”)

Интересантно је како човјек олако, крајње ноншалантно описује давно умрле. Мисли прах што га вјетар носи изнад земље да онога који је прах под земљом већ стотину година, више ништа не боли и не дотиче. Мртав само мртвује, а жив држи да му је свеједно кад већ мртвује, па му дјела исправља и другачије тумачи, вјерујући да је паметнији јер је богатији и за његово и сопствено искуство.

У славу Михајла Пушаре и других дивних (храбрих) омладинаца балканске „Лијепе епохе“

Умро сам на данашњи дан, 1915. међу хладним зидовима мађарског казамата у граду Араду. То данас скоро и да не памтим. Ваљда је то због тога што човјек, поготову како вријеме даље одмиче од тих лоших догађаја, памти само лијепе и ведре, а те лоше потискује. Не намјерно. Просто, природа људска је таква. Човјек је биће које воли, па и себе, наравно. Зашто бих онда ја, побогу, размишљао о томе и памтио детаље своје смрти? Они нису битни. Осим ако је тренутак смрти из неког разлога лијеп и безболан. Ипак, истине ради, знам само да сам покошен оним проклетим тифусом одмах подлегао, са још гомилом утамниченог Србља, онде у непознатој, језивој туђини. Ипак, колико ме је бољела душа тог свијета који је са мном тамновао, признајем, утолико сам своју личну муку лакше подносио, јер ту су били и они моји млади другови с којима сам до јуче збијао шале у Семизовој крчми у Сарајеву, на ћошку Франца Јосефа улице, дириговао им у хору и пјевао са њима у „Слози“, дружили се и окупљали у „Српској ријечи“