Косовски бој у српском сликарству

Дега је рекао да је лако сликати кад не знате ништа о сликарству, али ако знате барем нешто, онда је то врло тешко. О умешности сликара кроз историју написано је више књига него што би просечан човек могао да понесе на леђима. Теме које су уметници обрађивали део су културне баштине човечанства, а сликари су себи допустили да их виде из своје перспективе. Бој на Косову дубоко је имплементиран у памћењу нашег народа, било као велики пораз или велика победа. У борби у којој је изгинуо цвет тадашњег племства, а наша држава касније и поробљена од стране Турака, кроз поља божура никле су слике наших великих уметника који су се бавили овом историјском прекретницом.

Одјеци покосовља у иностранству

Покосовска трагедија и витештво српске војске која је на пољу Косову христољубиво бранила Европу од незаустављиве османлијске силе и чији је кнез Лазар Хребељановић у одлучујућем моменту изабрао царство небеско наспрам царства овоземаљског, стизала је попут епа и легенде у хришћанске земље. У тек разбукталом стогодишњем рату династија Валоа и Плантагенета, попут славне песме о Роланду, проносила се жал за изгинулим хришћанима. Католици барселонске династије коју је водио краљ Мартин Хуманист су по доласку трагичне вести већ започели припремање најамника за слање у Цариград, а мит кнеза Лазара је преко Влашке прохујао руским степама попут славе кнеза Игора Свјатославича.

Епске песме о Боју на Косову

Песме које певају о Косовској бици која се одиграла 28. јуна по новом, а 15. јуна по старом календару 1389. године, дуго су и трајно утицале на схватање историје, положаја у свету и судбине у Срба. Богато епско наслеђе, преношено с колена на колено, обликовало је од самих почетака српско етничко биће. Вук Караџић и други посленици који су вредно записивали песме и сачували их од заборава заслужни су за рецепцију и праву афирмацију српских епских, али и лирских песама у Европи. Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје.

Писмо Сербуму о Видовдану и висарги

Свака култура почиње од календара којим утврђује свој идентитет у времену, саглашавајући у некој критичној тачки небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Календар је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, био је превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја. Календар, најкраће речено, јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.