Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (први део)

jovan-ducic-890x395

„Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармонији […] Јер нема уметности без лепоте, нити се уметност и лепота смеју одвајати; јер је то онда само вештина и виртуозност, а не уметност.“

Јован Дучић

Кроз историју, појам лепог дефинисан је на различите начине. Све до данас није изнађена ниједна дефиниција која би овај појам суштински одредила, естетички, али и етички, или уметнички. У најширем смислу, лепо би, у складу са теоријом античких грчких филозофа, обухватало и естетичку и етичку категорију, дакле, убрајајући у овај појам и оно што је морално лепо. Основни појам западноевропске културе у одређењу лепог односи се превасходно на естетички аспект. За средњовековне естетичаре и филозофе лепо је, у том смислу, почивало на савршенству, ренесансни уметници су заступали сличну тезу, да би тек романтичарска естетика у одређење овог појма унела и доживљеност као критеријум: „лепо је савршенство чулног сазнања“.

Тек ће 20. век истински подвргнути критици појам лепог, негирајући његов значај у уметности. „Ружноћу данас волимо једнако као и лепо“, писао је Аполинер. Ако лепо почива на општим, колективним представама, уметници тога доба не сматрају да је нужно стварати дело на тим основама. У питању је заправо реакција авангардних стваралаца на парнасовско схватање уметности и песништва. Наиме, на почетку 20. века, у естетичком смислу, схватање лепог можда је најближе враћању на идеју античких Грка који су лепо дефинисали кроз два аспекта – кроз симетрију, сразмерност и хармонију – сазвучје. На тим идејама почива европски парнасизам и симболизам, а спој, парнасо-симболизам, као главно обележје модерне у Србији, карактерише управо, од европских песника преузет, култ лепог, али и естетизам и тежња ка формалном савршенству.

Јован Дучић у велепосланству у Риму

Јован Дучић у велепосланству у Риму

Ритмом и мелодијом, али и песничким сликама, почетак модерне у српском песништву одређује Јован Дучић. Наговештај новог израза који ће бирати српски песници почетком 20. века дат је већ у стваралаштву Војислава Илића, чији је утицај очевидан и у раном песништву Јована Дучића. И управо ће у есеју о Илићу, под називом „Споменик Војиславу“, Дучић представити и своје разумевање лепоте, кроз анализу форме Илићевих песама. Истичући да његове песме највише воле жене, које имају најистанчанији осећај за лепоту, Дучић ће Илића у овом есеју назвати најлепшим српским песником, поткрепљујући ту тврдњу управо формом Војислављевих песама. То што у њима нема осећаја и имагинације, надоместио је формом, сматра Дучић, и тиме показао колико је форма свемоћна. „Војислав често није у својој песми казао ништа. Али једно ништа кад се лијепо каже, онда то постаје једно Лијепо.“ Зато се прави песник открива управо кроз форму, и она уме открити лепоту у свом суштинском значењу кроз перо правог уметника. Лепота је за Дучића склад. У „Споменику Војиславу“ Јован Дучић ће назначити и своје виђење даљег развоја српског песништва, које савршеној форми треба да дода и мисао и осећајност. Дакле, у овом есеју препознајемо и одређене аутопоетичке назнаке.

Два аспекта лепоте на којима кроз векове почива појам лепог – чулни и духовни, Јован Дучић у свом песништву спаја у песничке слике природе и осећања које се прожимају, надопуњују или супротстављају у одразима светлости и сенке. Песници модерне први су у српско песништво светлост унели као назнаку, наслућивање или само сећање. „Сјај који је био некада, негде, на почетку нечега па се изгубио и нестао или остао само као наслутај и сећање, као прошлост, карактеристично је место у поезији модерне.“ Ипак, тај Дучићев нови звук декаденције, донет из Париза, поседује визуелну емоционалност, објашњава Слободанка Пековић, али лишену људске емоционалности.

Ако сагледамо два доминантна мотива у стваралаштву овог песника – природу и љубав, фигуре светлости и лепоте намећу се као кључне категорије у изградњи тих мотива. За природу – светлост и сенке, за љубав – лепота, као појам, и као идеал. Ако је, према Платону, лепо дефинисано као идеја, онда је фигура жене у Дучићевом песништву као симбол лепоте, управо остварена према Платоновим естетичким начелима. У песми „Строфа једној жени“ Јован Дучић се обраћа вољеној стихом:

„Ја те певам као химну земље Сунцу“

Жена се пореди са Сунцем које му је открило „место свију ствари“. И сама природа је уско повезана са женом, а природне појаве су мера којом песник одређује пуноћу женске лепоте, поистовећујући их. Он се буди кроз љубав у окриљу светлости, попут Сунца у свом врхунцу. Сунце је коначни одраз лепоте и стварања, Божије креације света и поштовање према лепоти једне жене немогуће је исказати другачије но кроз поистовећивање њеног сјаја са блиставошћу Сунца. Међутим, постављајући Сунце на пиједастал лепоте, спознаје и стварања, песник настоји да контрастирањем светлости и таме ту слику појача.

„Кроз тамну је пустош моје крило секло,
Где сад сја твој покрет и твоја реч зари“

Кроз Дучићево песништво често се чини да јачину једне песничке слике, бар када је светлост у питању, појачава управо контраст. Али та жена је и „искра мача победнога“, дакле снага победе, и јасно је да тек са Сунцем она добија пуноћу, оно место које заслужује, кроз силину суштинског блеска који не траје дуго.

Да не пева увек радосно о лепоти, Дучић открива у песми чији назив управо и јесте „Лепота“. Песма доноси потпуно другачију слику од претходне, то је амбијент ноћи, црне косе на узглављу, тамних тонова. За разлику од „Строфе једној жени“ која пева моћно, смело, током сунчаног јутра о лепоти, овде је она поробљена, окована у тмини потпуног предавања кога се песник плаши, јер чини се да је за њега лепота нераскидиво повезана са слободом, и зато у овој лепоти он не ужива, већ стрепи, дајући јој сакрално значење, у коме нема места за зближавање.

„Ја се бојим твоје подмукле лепоте,
да освету једном не затражи већу
за свирепа права што јој други оте.“

Лепота не сме никоме да припада, ако се сведе на телесно, на робовање и припадање, светлост гасне у мрак и тескобу. Та ноћ је чулна, мирише на телесну љубав у којој места нема светлости, Сунцу и рађању и зато песник страхује од толиког приближавања лепоти, конкретизованој у женском телу. Када пева о лепоти конретне жене потпуно је другачији тон његовог певања у односу на постављање лепоте као идеала. Природа те лепоте је различита и жена је само начин да се о њој говори. Чак, „како су године протицале, све је мање пажње обраћао земљи и жени, а све се усрдније окретао природи и Богу“.

Тамара Матић

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (други део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *