Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (други део)

jovan-ducic-890x395

Однос према лепоти, Јован Дучић дефинише у есеју „Огледала“, упућујући на начин човековог доживљавања лепог кроз другог. Лепота јесте само ако има ко да је перципира и само кроз однос са оним изван нас је можемо појмити. У очима човека који воли, огледа се жена и поима своју лепоту, која постоји само у том огледало, кроз ту призму она разуме лепо. Оног тренутка када поломи та огледала, гаси се и она сама, лепота губи свој смисао и нестаје. Дучић на тај начин доводи у сумњу појам лепог, релативизује лепоту, намећући закључак да она и не постоји као категорија сама за себе, већ увек у односу на друге.

Песма „Звезде“, попут „Лепоте“, смештена је у ноћни амбијент, али тмина је разбијена светлошћу којa доноси контраст и потпуно нову слику таме. Сада звезде сијају место Сунца, али та светлост носи мирнији, хладнији израз, лепоту која више не блиста, не пече, већ је бела, помало празна, не пева, већ шапуће, а звезде „мирно горе“. Песник пева о сребрној и белој, дакле хладним бојама, и тај тон се преноси на целу песму, ту нема животне снаге и набоја, већ мирне, успаване светлости која „лије из грања“, али чак и звезде које осветљавају ту ноћ нису у контрасту са тмином, оне је надопуњују, сливају се у мир и тишину морске ноћи и светлуцања на пучини. Песничка душа је испуњена том сликом, али умирена. Тек када пева о Сунцу, код Дучића се осети узбурканост, немир или жудња. Тек у тим сликама, тек у таквој светлости, откривају се његове тежње, машта, привиђења.

„Невидљивом сунцу пружам жудне руке“

Тако почиње песма „Химера“, постављајући Сунце као симбол недостижних тежњи. То више није Сунце лепоте, естетичка категорија овде је скрајнута, Сунце је далеко и песник гледа у њега као духовни идеал коме тежи. Међутим, и овде је Сунце у контрасту са тамом, овога пута тамом његове душе која је пуна „мрачне хармоније“. Песник опет светлост дефинише кроз контраст светло – тамно. За Дучића чини се да нема светлости, уколико је не пореди са тмином. Светлост у другачијем амбијенту не постоји но кроз однос према својој супротности, тако да се светлост код Дучића дефинише само у односу на свој антипод. Међутим, треба нагласити да у песми „Химера“ Сунце има вишеструку симболику, што се нарочито уочава контрастрирањем у првој и последњој строфи. Сунце је најпре невидљиво, али му песник пружа своје руке; све тежње, напори и стремљења усмерени су ка том невидљивом идеалу, ка њему су окренуте „жудне руке“. Али ходајући кроз живот, „кобну стазу што је увек иста“, он тај живот пореди са „злокобним сунцем“. И сада имамо Сунце које је на стази, није више невидљиво, спуштено је са небеса у живот, на пут, у прашину, у световно. Оно је симбол света ван човека и његова духа, света злокобног и хладног. Светлост је овде усмерена на унутрашњост човековог бића, све ван тога је хладно.

„Идем кобном стазом што је увек иста –
Ко злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.“

У истом стиху су и Сунце и блиставост, блиски појмови у овом случају потпуно супротстављене симболике. Сунце у његовом песништву неретко је усмерено ка човеку, ка његовој унутрашњости и зато попут човекове природе, оно у себи носи дуалност, добро и зло. То велико, светло Сунце које може бити и кобно, светлост је нашег бића, али и наших сећања и сопственог Некад, објашњава Дучић у есеју под називом „Сунце“. И ту је светлост супротстављена себи самој. Да ли је она кобна већ и тиме што је недостижна, што нам се прикаже, па онда гасне унутар нас, јер је немогуће отелотворити је, већ се као чежња прелива срцем и бићем, у чудном налету лепоте и боли? Дучићево Сунце овде даје лепоту, али лепоту илузије, која када се открије, доноси горчину уместо надахнућа. Зато је оно и „зли планет“, вечити мучитељ човеков, „то је свирепо сунце једног Некад“.

Требиње | Фото: Владан Чалија

Требиње | Фото: Владан Чалија

Упркос свему наведеном, светлост за Дучића јесте „мера и цена свију ствари“. Сунцокрети у истоименој песми на јасан начин показују човекову потребу да, упркос страдањима, често неостварености и недостижности светла, свој поглед упире у висине. Сунцокрети су симбол жудње и стремљења ка тим висинама, непрестане потребе и краљева и просјака да свом животу дају смисао кроз поглед упрт ка Сунцу, ка светлу. 

„Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало –
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!…“

Живот у тмини је људски усуд, али нема мирења са таквом судбином, поглед је усмерен ка светлости и једино кроз такво виђење, ма какво исходиште имало, човек испуњава своју судбину. Све остало и није живот. И зато када Дучић у последњој строфи, упркос смрти сунцокрета износи закључак о неуништивости светлости, односно живота, јасно је да у његовом песништву светло није тек болна горчина једног сећања, како се можда чини у есеју „Сунце“ и како објашњава Слободанка Пековић за српске модернисте. Дучићева светлост је нужност једног бића које јој стреми упркос свему и свима, мерећи своје постојање снагом жудње и тежње за њом. Уосталом, мотиве светлости проналазимо и у његовој родољубивој поезији. У песми „Аве Сербиа“ – Сунце, светло небо, зора, светлост у ноћи, све је симбол отаџбине, односно њене снаге.

„Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевка и гробље, у одећи сунца;“

Када пева о Сунцу, односно о светлости, Дучићев тон је узбуркан, ту он можда и највише себе даје читаоцу и открива оно лично. Знатно мирније певаће Дучић истовремено о светлости и лепоти у песми „Подне“. Лепота овде није жена и светлост није симбол жудње. „Понесени господством, симболичари, као и парнасовци пре њих, кад казују осећања, радије уопштавају него што би давали конретне, појединачне болове, а најрадије дају имресије о Природи […] Јован Дучић најјачи је у сликању природе“.

„Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.“

Ови стихови се замишљају и осећају чулима. Мир поднева на мору, усклађен је са миром у људској души. Песник различитим епитетима „осветљава“ песму, дочарава спокој морског пејзажа – сјајан, светли, сунчан, сребрни, блед, сребренасте… У тој лепоти се ужива са спокојем задовољног човека, нема немира, нема стрепњи и сумњи. „Свод се светли,  топал, стаклен, изнад воде – можда је најчистији, најпрозрачнији стих у поезији кога бих се могао сетити у овом тренутку.“ Перо Слијепчевић пишући о Дучићу примећује да, о чему год писао, Дучић пише заљубљено. У песми „Подне“ његова емоција је чисто дивљење према лепоти и светлости савршеног тренутка. Чак и ако уопштава, како то примећује Слијепчевић, мир о коме пева је за читаоца конкретан и готово опипљив. Он не поставља питања, па ни одговоре не нуди, чак су и контрасти, којих и у овој песми има, ублажени. Дучић не описује, он се песмом клања неизмерној лепоти природе, коју он најјасније види и осећа у најјачој њеној светлости. „Дучићев колорит је више светлост него боја, више тон (у сликарском смислу) него боја.“

Аутопортрет са белом током (детаљ) | Милена Павловић Барили (1929.)

Аутопортрет са белом током (детаљ) | Милена Павловић Барили (1929.)

Дучићево песништво обележено је светлошћу. Кроз многобројне контрасте, оно фигурира као један од основних симбола. И, ако је јасно да категорију лепоте и лепог доводи у сумњу, за светлост се то не може рећи. Ипак и светлост као симбол пролази кроз многобројне метаморфозе, а двострукост виђења је неизбежна – светло се ретко кад појављује без таме, у истој мери у којој се и лепота доводи у питање и релативизује. Осим тога, то светло не греје увек, оно у себи некада носи и хладан тон, хладноћа је, уосталом, оно што су поједини критичари и замерали Дучићу. У једном се сви критичари слажу –  Дучић се бавио само суштинским темама. Ако трагамо за суштином, запитаност и сумња су неминовни пратиоци. Зато су и фигуре светлости и лепоте у његовом песништву неретко постављене кроз ту призму. Оне нису јасне и једнозначне, већ се откривају кроз однос са другом темом, сликом или симболом. Али док лепота остаје израз везаности за овај свет, чак и онда када је апстрахује, идеализује или је се боји, када пева о светлости, он зарања у метафизику, у космичке сфере. У есеју „О песнику“ у „Благу цара Радована“ Дучић можда сам најбоље даје одговор на питање због чега је тако: „За песника све је лепо, али и све ташто. Све је најлепше што је створено, али све је и јаче од човека. Зато су сви песници тужни по својој филозофији.“ Лепоте, дакле нема без туге, јер чак и када је опажа, у том сазнању крије се спознаја о немоћи човековог бића пред светом. Зато у светлости Дучић проналази искру божанског, ванвременог и исконског. Када светлост упоређује са тамом, он на прво место не ставља дуалност, као свакако једну од одлика његова проматрања, већ појачава снагу тог симбола.

Тамара Матић

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (први део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *