Свети Сава у митолошкој свести Срба

Uros_Predic_-_Sveti_Sava_blagosilja_Srpcad,_1921.

Где има Срба, има и Светога Саве. Куд год да пођемо, у крајеве које настањују или су настањивали Срби, наићи ћемо на неки Савин крш, Савин лакат, Савин лонац, Савину пећину, Савину воду, Савин извор, Савину стопицу или Савину малу. Свети Сава је главни јунак небројених прича и песама сакупљаних у народу од Вука Караџића до Другог светског рата. Ако бисмо покушали да разумемо одакле толика распрострањеност многих топонима са именом Светог Саве и одакле то да је Свети Сава јунак толиких прича и песама, морали бисмо потражити одговоре изван званичне историје: у митолошкој свести Срба.   

Култ Светог Саве развија се још за његовог живота. Најзначајнија личност српске историје поштована је као архипастир, законодавац, утемељивач српске цркве и државе, а после смрти и као чудотворац и исцелитељ. Међутим, богата митолошка свест народа тек изашлог из паганства као да је учинила пресудан утицај да Свети Сава уђе у све поре народног бића поставши тиме њеним нераздвојним елементом и онтолошким утемељењем. Захваљујући радовима многих етнолога, а највише радовима Веселина Чајкановића, знамо да се у прехришћанском периоду митолошке свести Јужних Словена и Срба на балканским просторима развија врховно божанство које, највероватније, носи назив Дабог, Дајбог, Дажбог. Божанство је еволуирало од териоморфног облика у најстаријим временима до антропоморфног облика у претхришћанском времену. Дабог је био божанство доњег света – света мртвих и стајао је на челу пантеона српских божанстава. Све до краја паганизма Дабог опстаје као највећи бог, summus deus, а у хришћанском периоду пролази кроз разне трансформације никад не губећи своја основна својства. Главни супституенти Дабога после христијанизације Срба постају Свети Јован, Свети Никола, Свети Аранђел, Свети Ђорђе и највећи – Свети Сава.

Фреска са представом Св. Ђорђа, Св. Саве, Св. Симеона и Богородице из ссманастира Студеница | Фото: Народни музеј

Фреска са представом Св. Ђорђа, Св. Саве, Св. Симеона и Богородице из ссманастира Студеница | Фото: Народни музеј

У митолошкој свести Свети Сава има многе особине које се не могу назвати хришћанским. Светац је често гневан, раздражљив и увек спреман да кажњава. Гнев је често немотивисан или недовољно мотивисан, а казне често претеране, некад и неправедне. Свети Сава је, на пример, једно чобанче претворио у пса само зато што је лежећи јело. Такође, светац допушта да у пакао оде један праведник само зато што се није исповедао. Светог Саву можемо у причама видети и као немилосрдног, увредљивог, завидног. Међутим, све негативне особине које светац носи у причама у складу су са природом паганских божанстава, јер су управо таква божанства обесна, саможива и непредвидива. Све молитве и жртве, и уопште култне и магијске радње, имају за циљ да сачувају људе од гнева богова.

Урош Предић - Свети Сава благосиља Српчад | Фото: Народни музеј

Урош Предић – Свети Сава благосиља Српчад | Фото: Народни музеј

Будући да је старо српско врховно божанство било бог путник, тако и Свети Сава путује од места до места и поучава људе. Зато и није ништа необично што је управо Свети Сава, као путник, заштитник опанчарског заната међу Србима. Светац путујући поучава народ занатима, умећима, лечењу и вештинама. Тако је светац научио једну ткаљу да направи прозоре на кући, или народ да лови, сече, пере и пече рибу не би ли имао више хране уз часни пост. Доброчинства која бивају учињена људима стварају се углавном ради остваривања материјалних добара. Светац стога учи и како да се оре, сири сир, плету ужад, кује гвожђе, граде воденице, саде печурке и бели лук. Као путник, Свети Сава Будванима полази на пут преко мора, а где год да се нађе, одмори и ослони, ту остају његови трагови у камену. Светац стога личи на древна божанства која путујући земљом уређују првобитни хаос: успостављају културу, уводе ред, материјално и морално подижу цео народ. Некад Свети Сава чини доброчинства онима који их не заслужују, а не чини онима за које ту добробит очекујемо. Ипак, и то је у складу са паганском природом накадашњих српских божанстава.

Сходно својој природи, светац својим наумом бира и посвећује друге свеце. У једној причи Свети Сава наложи у пећи велику ватру, стави у њу дете, држи га у ватри неко време и тиме га посвећује, јер је од тог детета касније постао Свети Никола. Такође, светац благослови једну девојку да постане мајка Светог Василија. Свети Сава у више прича благосиља и пчеле, поучава како да се васпитавају деца, надмудрује се са ђаволима. Светац и кад није жив чини чуда, те његова одсечена рука изнад бачве са вином чини да вино непрекидно тече, крушке стављене у украден свечев ћивот трају дуго и лепо миришу. Свети Сава тако прожима целокупно народно биће, и у тешким временима под отоманском влашћу кад су замрле све народно-просветне активности био је морални учитељ сакривен у многим причама. Тако водећи свога оца Светог Симеона кроз Косово, Свети Сава неће да поздрави ону браћу која се деле због очевине или оне људе што око казана по цео дан седе и пију ракију.

Свети Сава је, поред свих својих особина, у митолошкој свести Срба најпрепознатљивији по својим вуковима. Светац вуковима одређује храну за наредну годину, даје упутства у које торове да иду, коју овцу и колико оваца да поједу. Односи између Светог Саве и вукова су блиски, крајње пријатељски, а вукови су и његови чести пратиоци. Светац чак дозвољава да вуци поједу и човека. И све то није ништа необично када се узме у обзир да је српско старо божанство у териоморфној фази било у облику вука и да су се многе функције и својства из тог периода пренеле у антропоморфну фазу која је претходила христијанизацији. Вук је био у многим митологијама божанство доњег света, па тако и код нас. Српки врховни бог био је божанство мртвих са свим митским вучјим атрибутима. То божанство је штитило вукове у антропоморфној фази, никад не раскидајући везу са својом териоморфним обликом, па је тако и Свети Сава постао заштитник вукова или „вучји пастир“. У народној свести таква представа била је јако жива, те се од Светог Јована до Светога Саве држао строг пост, строжи него пред Божић, а све у циљу да се Свети Сава умилостиви и сачува стоку од напада вукова.

Поред вукова као пратилаца Свети Сава уза се увек има и један штап. Свечев штап је магијска реликвија којом он отвара изворе, претвара људе у животиње, олакшава жени порођај. Штапом Свети Сава дела и на даљину, па се тако у једној причи попне на Рањен-планину, окрене се ка Босни, прекрсти Босну штапом уз речи да се тамо од сада кисели млеко и сири сир, што од тада и бива. Свети Сава био је и заштитник стоке и сточарства. Ни то није случајно будући да је стока била највеће богатство које је народ могао стећи. Сходно томе, заштита за највеће богатство поверавана је највећем свецу – Светом Сави. Тако је Свети Сава у причама и чувар напуштене стоке, као у једној песми где чува овце чобанина Пера док је овај болестан.

Стеван Алексић - Спаљивање моштију Светог Саве | Фото: elementarium.cpn.rs

Стеван Алексић – Спаљивање моштију Светог Саве | Фото: elementarium.cpn.rs

Култ Светог Саве као митске личности додатно је јачао у народу за време отоманске власти када је дошло до својеврсне обнове паганизма. Будући да није било никаквог образовања и да су свештеници често једва знали срицати слова, народ се сам морао штитити и поучавати. Поучне беседе свештеника и монаха замениле су народне приче и магијски обреди у које се увукло увек присутно сујеверје и страх. Поред егзистенцијалног страха због немаштине, глади, болести и Османлија, јавио се и онтолошки страх. Народ је морао осмислити своје постојање. Будући да се период паганизма завршио, а процес христијанизације прекинут, народна свест, или боље речено подсвест, нашла је решење. Још увек неистиснути богови и обичаји паганизма, услед јако ослабљеног дејства цркве, учврстили су се и додатно обновили своје позиције. Међутим, процес христијанизације далеко је одмакао и није био могућан повратак на стари пагански систем вредности. Оно што је уследило било је својеврсно сажимање хришћанства са обновљеним паганизмом. Потпору овоме дао је и сам Свети Сава када је канонизовао култ славе: прославу паганских богова заоденуту у хришћанско рухо. Тако су се у хришћанским светитељима и обичајима полако увлачила и обнављала паганска божанства и обреди, јер за разлику од првих, потоњима нису били потребни ни свештеници, ни књиге, ни цркве. Најзначајнија промена десила се са највећим борцем за хришћанство кога народ прихвата као свога онтолошког заштитника. Личност Светог Саве тада јаче улази у народно биће, али по правилима самог народа. Обновљено врховно божанство, које живи по планинама и урвинама, стално путује у пратњи вукова носећи штап у руци, свему поучава свој народ за који је одговаран, које је непредвидиве нарави, и кога народ призива у помоћ увек га се плашећи, формирало је духовно биће некада принца Растка и монаха Саве у свемоћног Светог Саву. Други светитељи добијали су атрибуте неких других, нижих паганских божанстава. Врховно божанство бива раздељено на још неколико светитеља, али део који се пројектује у личност Светога Саве је огроман. То је поготово важно кад се узме у обзир да су Свети Јован, Свети Никола, Свети Аранђел и Свети Ђорђе већ присутни у митолошкој свести у времену делатности Светог Саве и у времену после њега. Дакле, личност Светога Саве улази у колективно несвесно великом брзином и снагом, учвршћујући се додатно каснијом обновом паганизма. А оно што је скопчано са паганским постаје виталан неотуђив делајући принцип. Да врховни бог постаје део једне личности не говори више толико о том богу, ни о митологији и паганизму, већ једино о снази и значају те личности: о Светом Сави.

Никола Лалић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *