Словенствo у историји и уметности (први део)

Alfons Muha, Svetkovina Svetovida

(од барокног славизма до неославизма 20. века)

Словенски идентитет као динамичан феномен мењао се од раног средњег века, а нарочито у периоду христијанизације, када је дошло до стварања појединачних словенских ентитета и потискивања битних елемената словенске идентификације, као што су заједнички пагански обичаји и религија. Променљивост словенског идентитета отворила је питање његове основе и елемената од којих је формиран. Иако је и лингвистичко заједништво утицало на стварање колективног идентитета, свест о хомогеној групи није почивала само на заједничком прасловенском језику. Наиме, идеја о колективном идентитету настала је највише као производ каснијих историографских и књижевних митизација. У средњовековним изворима различитих словенских народа полазило се од претпоставке о заједништву свих Словена у прапостојбини, мада се само порекло Словена изводило из различитих основа, некада чак митолошких или библијских. Средњовековне хронике су од 19. века коришћене као извори и докази континуитета и јединства словенских народа,  а и као материјал за књижевна дела која су пропагирала словенство. Тежња ка стварању колективног идентитета произилазила је из осећаја угрожености пред пангерманизмом, с једне стране, и пред османизацијом, с друге стране.

Мавро Орбин, „Краљевство Словена“ (насловна страна)

Мавро Орбин, „Краљевство Словена“ (насловна страна)

У доба када се осећала опасност и са истока и са запада било је потребно укоренити јако осећање припадности заједници Словена и из колективног идентитета црпети снагу за одолевање пред непријатељима. Словенство се, како наводи Злата Бојовић, напајало заједничком славном прошлошћу, подразумевало је чврстину вере, љубав према земљи и њеној слободи и према широј словенској заједници, која је увек била у опасности или под туђом влашћу. Бојовићева наводи као први пример рађања идеје словенства у нашој литератури Винка Прибојевића у првој четвртини 16. века, а његов говор „О пореклу и успесима Словена“ више представља фикцију но историографско дело. Одатле се словенска мисао ширила и јачала, постајала све одређенија, а нарочито се утемељила у делу Мавра Орбина. Орбиново „Краљевство Словена“ (1601) најпознатије је историографско дело о словенској прошлости, у коме су Словени представљени као јединствена народна целина. Дела настала у 17. и 18. веку, у односу на претходне векове, пружала су „разноврснији корпус тумачења, при чему аутори индивидуално формирају различите интерпретације о етногенези Словена, приступајући при томе крајње произвољном етимологизирању“. Период тзв. барокног славизма обележава нарочито Џиво Гундулић својим епом Осман, у којем је словенство добило и ширу хришћанску димензију, јер представља слављење словенске хришћанске победе над Османлијама. Сила која може заштити Словене у Гундулићевом епу је Пољска, мада је улогу заштитнице словенства код Дубровчана углавном имала Русија. Тенденције величања Русије нарочито су биле присутне у делима Павла Ритера Витезовића, Стефана Рунића, Игњата Градића и других, одакле ће потећи свесловенски мит о Русији као заштитници. Руски утицај био је доминантан у културном и духовном животу Срба у 18. веку. Рускословенска епоха српске књижевности своје представнике има, пре свега, у делу Јована Рајића и Захарије Орфелина. Рајићева „Историја разних словенских народов најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“, написана 1768. године, спев „Бој змаја с орлови“ (1791) и Орфелинова монографија о Петру Великом „Житије Петра Великаго“ (1772) дела су инспирисана руском и општесловенском историјском грађом.

Идејна концепција уједињења Словена и проблематика словенске етногенезе добија јасније обрисе тек крајем 18. века. Концепција о словенском јединству подстакнута је радом Хердера, а потом и Колара и Шафарика. На простору Балкана у 18. веку идеју о словенству покренуће хрватски писац Јурај Крижанић, који је сматрао да су Словени у прошлости били доминантна сила од које су други народи страховали, али да су због неслоге временом сви сем Русије изгубили политичку самосталност. Као главни узрок слабљења Словена Крижанић наводи недостатак народног карактера и жудњу за страним, те лако потпадање под туђе утицаје.

Алфонс Муха, „Светковина Световида“

Алфонс Муха, „Светковина Световида“

Мада је, у смислу етничности, словенство постепено замењивано појединачним народним идентитетима, кроз колективну свест оно је наставило да постоји, а нарочито се активирало у кризним периодима као идеја о заједничком пореклу, језику, култури. Хердерова идеја о Словенима као колективитету утицала је на Јана Колара и Људевита Штура. Коларова идеја панславизма била је постављена на културним садржајима и ослањала се на Хердеров хуманизам. Хердер ствара идеалистичку представу о Словенима као о мирољубивом народу коме предстоји славна будућност. Хердер је имао велику улогу у стварању представе о негативитету другог, односно у стварању опозиције Германа, као ратоборно орјентисаних, и Словена, као слободарског народа. Хуманистичка улога Словена у историји човечанства заправо је одраз Хердеровог схватања историје у коме сваки народ у одређеном периоду представља човечанство. Јан Колар и његов концепт панславизма имао је изразито културни карактер. Указивање на културна и уметничка дела, весео и складан живот, љубав према природном и слободном животу  истицало је духовну снагу Словена као обновитеља човечанства. У Коларовој визији Словени представљају један народ чији је језик подељен на дијалекте, а задатак им је да створе нову европску културну епоху, истичући њихову „љубав за слободу“. Принцип слободе као највиши идеал романтичара послужио је као канал у развијању словенства. У одбрани културног идентитета Словена Јан Колар је створио идиличну слику о мирним Словенима, на чијим ће принципима бити засноване нове цивилизацијске тековине.

Развој идеје о словенском уједињењу кореспондира, како је већ наведено, са идејом народног препорода. Инкорпорирање идеје о панславизму у српску средину спроводило се кроз деловање српских интелектуалаца који су се школовали у Пешти, Пожуну, Прешови, касније и Братислави, Бечу и Прагу. Словенство као доминантна идеологија јавило се с краја тридесетих и почетком четрдесетих година 19. века међу омладинским удружењима, чији је духовни вођа био управо Колар. Као производ њиховог ангажовања излазе збирке песама, као што је  „Славјанка“ из 1847. године махом испуњена стиховима Светозара Милетића, Павла Поповића Шапчанина, Јована Ђорђевића и Јована Илића. Идеја словенства у српском контексту имала је, ипак, своје специфичности у односу на чешко-словачке панслависте, од којих је омладина преузимала концепт. Међу Србима је панславизам имао наглашену идеју народног ослобођења, али и заштите културе и духовности. Тако прва збирка песама Љубомира Ненадовића носи назив „Славенска вила“, а у својим стиховима и Каћански, као гимназијалац, Медо Пуцић и Јован Сундечић развијају националну мисију словенства. Словенске идеје међу омладином слабе седамдесетих година 20. века, када их замењује либерална орјентација.

Алфонс Муха, „Словени у прапостојбини“

Алфонс Муха, „Словени у прапостојбини“

Изградња словенске традиције се, према Кристијану Обшусту, одвијала на два плана: литерарном и историјском. Оживљавање фолклорне традиције и различити облици митизације прошлости одвијале су се кроз различита дела романтичарске књижевности, која су стварала идеализовану слику Словена. Конструисање митова о прошлости Словена нарочито је било везано за рад оновремених слависта, с обзиром на то да је славистика у првој половини 19. века била перципирана као народна наука о Словенима, што је додатно доприносило изградњи словенског идентитета. Елементи националних митологија у то време издизани су на ниво заједничке свесловенске митологије. Опште интересовање за словенску религију и митологију омогућило је и продирање словенских тема у дела високе књижевности. У исто време долази до јачања интересовања за усмену баштину словенских народа, што је постало и упориште зближавања. Стога се, поред изворног фолклора, јављају и мистификације засноване на измишљеним митолошким бићима и њиховим особинама, јунацима и појавама, а презентовани као аутентични средњовековни или старији списи. Била је то последица непостојање писаних извора и у историографији присутне тежње ка величању усмених извора перципираних као жива сведочанства најстарије прошлости и народног карактера. 

Александра Матић

Словенствo у историји и уметности (други део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *