Словенствo у историји и уметности (други део)

Алфонс Муха, „Заклињање омладине под словенском липом“

Словенство почетком XX века

Период заједничког живота Словена конструисан као мит о златном добу имао је значаја за контекст у коме се јавља словенство – народни препород. Имагинарна слика о словенском јединству представљала је узор за будућност. Отуда је и процес христијанизације међу појединим групама перципиран као највећа недаћа у историји Словена, која је била узрок културног, духовног и сваког другог разједињавања. Идеја о Западу који пропада услед рационализма и индивидуализма наслеђеног из римског облика хришћанства, односно из латинске цивилизације, био је одговор на већ оформљену дихотомију Исток – Запад, односно представе о заосталом, незрелом Истоку и модерном, праведном Западу. Поглед на свет који наглашава етичко превасходство у односу на западну цивилизацију Бојан Косановић назива словенофилством, које се почело развијати нарочито од 1839. године.

„Босанска вила“, насловница 1897. године

„Босанска вила“, насловница 1897. године

У новом облику слична доктрина, названа неославенофилство, јавила се у руској поезији за време Првог светског рата. Косановић скреће пажњу на српске теме и мотиве у руској славенофилској поезији, заснованој на утопијској вери у примат исконског, неисквареног начина живота коме се увек треба враћати. Позивање на мистичну словенску душу започело је и пре Великог рата. Словенски патриотизам призиван је у пригодним песмама у циљу јачања колективног духа. У првој деценији 20. века посебно интензивне биле су везе балканских Словена, односно идеја словенства била је претежно везана за југословенизам. Такав облик словенства и даље је био заснован на идеји националног и политичког ослобођења Јужних Словена, који су били подељени границама, али је умногоме изгубила од романтичарских и утопијских очекивања. Идеја свесловенства или неославизма, како је почетком нашег века још била формулисана, означавала је шири, неформалнији оквир словенске сарадње, заједништва и солидарности, тј, како наводе Весна Матовић и Слободанка Пековић, била је својеврсни пандан панславистичким, односно словенофилским идејама 19. века, али је имала другачија усмерења, тежње и тенденције. На популарисању свесловенске идеје поново су се ангажовали интелектуалци и уметници, који су оснивали удружења и гласила попут Словенског југа“, Зоре“Србадије“, Босанске виле“ и др. Изразити модернисти, попут Симе Пандуровића, Јована Дучића, Исидоре Секулић, национални дух нису видели као опозит модерном духу. Пресудан утицај на словенске студенте извршио је Томаш Масарик, професор у Прагу и велики поборник словенства. Масариково деловање не само да је у југословенској омладини пробудило свесловенску солидарност, већ је разбуктало и револуционарни дух. Наиме, мисао „о младој неисквареној словенској раси“ и афирмација стваралачких и моралних потенцијала словенства само су потврђивале националну митологему, придодавши јој и култ титанизма и месијанства, те опијеност „елементарном, крепком снагом“, што ће као значајан елемент постојати и код младог авангардног нараштаја уочи и након светског рата.

Алфонс Муха, „Заклињање Омладине под словенском липом“

Алфонс Муха, „Заклињање Омладине под словенском липом“

Код младог нараштаја српских авангардиста после рата национална идеја била је јача, те је и култ витализма и обнове био спонтано прихваћен. Свесловенска идеја, која је истицала духовну и културну сродност, значајно је била везана за осећање националне самосвести. Станислава Бараћ истиче да је опозиција Исток – Запад присутна у готово свим утопистичким пројектима и доживљају света код представника источноевропске авангарде. Чак и када се, експлицитно, залажу за интернационализам и свет без граница, често се у имплицитним значењима текста граница ипак повлачи између Истока и Запада.

Словенство, као чинилац обнове старе цивилизације, присутна као стални авангардни топос у нашој књижевности, постало је опозит у односу на евроцентризам. Старословенска култура представљала је другост у односу на европске културе, те је авангардне писце прекорачење граница центра и периферије инспирисало, а обнављање фолклорних садржаја и форми водило је до митских дубина. Подсвест, митологија, примитивне културе представљале су елементе првобитности у којима су машта и слобода преовладавале наспрам мере у каснијим стадијумима развитка човечанства. Тако је авангардна тенденција актуализовања питања запостављених култура Европа, које су задржале витализам изгубљен у дотрајалој европској цивилизацији, прерасла у примитивистичке тенденције и повратак изворима. Мистерија расе, ирационално, нагонско, интуитивно простори су у којима се крећу Растко Петровић и Момчило Настасијевић. Посезање за изворним, колективним духом и првобитним код њих није строго инкорпорирање традиционалних вредности у књижевна дела, већ у складу са авангардном естетиком, долази до превредновања или преобликовања форми народне традиције. Тако се у контексту Петровићевих дела пре може говорити о синтези Истока и Запада, док је програм балканизације и барбаризације Европе зенитисте Љубомира Мицића био сасвим другачији. Иако његов роман „Барбарогеније децивилизатор“ нема онакав утицај на српску књижевност какав су имала Петровићева дела, Мицићев „барбарогеније“ имао је велики значај за оспоравање евроцентризма и појаву неопримитивизма. Посезање за искуством фолклора и обновитељски дух, који је кружио међу авангардним писцима, отворио је важна питања о културном индентитету и позицији између Истока и Запада.

У мањој или већој мери вековима је одржавана идеја да треба не само сачувати и ојачати везе са осталим словенским народима, већ и сећање на прапостојбину и прасловенске претке. Постојање континуитета у перцепцији словенства није угрожавано мањим прекидима и повременим усмеравањем ка другом културно-политичком хоризонту. Напротив, културна разноликост, као истинско богатство српског народа, омогућила је управо стално уписивање нових идентитетских кругова, а да се старо језгро успостављено најпре у словенском пореклу, потом и у православној вери (као оној линији идентитета која се такође повезује са другим православним Словенима), никада не занемари. Отуда је и уметничка пројекција словенства била присутна од самих зачетака идеје, само је пролазила кроз различите контексте, бивала трансформисана у духу епохе или у складу са поетиком аутора.

Александра Матић 

Словенствo у историји и уметности (први део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *