Сава Мркаљ – Вукова сенка или путоказ

sava-vuk

Дело Вука Стефановића Караџића вековима нас обавезује на покорност нашем језику. Под његовим именом покривене су многе манифестације, награде, догађаји, велики број најпрестижнијих признања из различитих дисциплина и области, највиших врхова образовног система у Србији. Вукова диплома, Вуков брк, један, па и други, Вукова штака, његова оштроумност и отреситост при сваком дијалогу, као и изразита одмереност у сваком наступу, коју су сведоци забележили у писаним докуменатима, а недвосмислено је таквог става и карактера био и у вербалним окршајима, сасвим су погодни да створе један култ без конкуренције на језичкој сцени, па стога и аутентичну фигуру српске језичке културе. Данас би се могло рећи да је у широј јавности готово доследно Вук Караџић = српски језик. Која би сврха историје била уколико бисмо савремене образовне програме прилагођавали персонализацији и уопштавању момената који су видно донели корените цивилизацијске промене? Из овога произилази још једно питање, да ли Вук Караџић треба да буде једини синоним за постављање темеља нашег језика каквог данас познајемо? Ако културној историји приступимо централизацијом и персонализацијом, она умногоме умањује смисао појава и служи само привидном и скученом знању појединца. Ако је есенција само крајњи извршилац или крајњи исход, онај који се први нађе испред топа и трзне се да запали фитиљ, онда је хвале достојна само фигура која свечано пред камерама и уз пратњу аплауза пресеца врпцу. Није циљ довести у питање заслуге истакнутих појединаца, напротив (о Вуку недвосмислено можемо говорити као најупорнијем и најистрајнијем борцу за српску културу) већ пружити дубљи увид, не заситити се једним контекстом, извршилац – исход. Шта стоји иза, око и пред? Ако је дијахронијска тачка сплетом некадашњих околности бацила у сенку оно што је уистину било темељ каснијег отелотворења (које се диференцира једино у погледу форме, а у погледу садржаја остаје исто или слично), историја добија задатак да ревидира, а синхронија да учинити доступним тај моменат свуда где треба бити доступан.
saloКрајем 18. века, када већ увелико почиње да слаби културни и језички утицај од стране Русије на нашим просторима, српска интелектуална елита попут Доситеја Обрадовића, Захарија Орфелина, Јована Рајића и Саве Мркаља креће у трку за „правим језичким решењем”. Краткотрајно решење је био славеносрпски језик у коме је остало доста елемената пређашњег рускословенског језика (рускословенска црквена ћирилица је и даље у употреби у Српској православној цркви) у које су се уградили елементи из тадашњег српског народног језика. Међутим, да је та идеја била кратког даха говори и чињеница да је већина ових аутора писала или барем увиђала потребу да народни језик постане стандардни, и уђе у књижевност, укључујући и Захарија Орфелина који је уједно и први писац на славеносрпском језику. Такође, и Јован Рајић који је написао значајан еп на народном језику „Бој змаја с орлови”.
Највећи допринос таквог транзитног периода наше језичке културе оставио је Сава Мркаљ, истакнути српски филолог, учитељ и један од најобразованијих Срба свога времена. Почетком 1810. године објавио је дело „Сало дебелога јера, либо азбукопротрес”, у којем је на само 18 страница понудио јединствена решења за нов правац спрског језика. У овом делу Мркаљ је реформисао поменуту рускословенску црквену ћирилицу, а као полазиште узео је фонолошки систем народног језика. „Салом” је желео да наговести потребу за уклањањем вишка графема из нашег писма, односно азбукопротрес. Сматрао је да је наше писмо преоптерећено непотребним графемама, те је од 44 слова створио азбуку од 26 слова, односно 25 и танко јер, које је служило за творбу диграфа, док се не осмисли боље решење за гласове љ, њ и ћ. Мркаљево језичко решење се доследно ослањало на принцип „једно слово за један глас”, он је, у Срба, први следбеник Аделунговог принципа „пиши као што говориш”, који је касније прихватио и Вук. Сава Мркаљ је такође имао осећај за културно наслеђе, те је предложио учитељима да не занемаре знакове које више не користимо, већ да их покажу ученицима како би знали шта смо раније имали у језику. Та изостављена слова, према његовом мишљењу, не треба заборавити, већ их треба задржати за писање и штампање црквеним језиком. Мркаљево, наизглед, идеално решење за нови правац српског језика и оваплоћење идеје нове, употребљивије азбуке није прихваћено. Он је био жртва црквено-политичке догме ондашњег времена. Вук и Јернеј Копитар су са дивљењем прихватили Савину реформисану азбуку, па је Вук у „Писменици” 1814. године записао: „Имајући за намјерење успјех Сербског књижества, не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо је за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове”. Међутим, код водећих славеносрпских писаца тога доба, Мркаљев „језикопротрес” доживео је различиту судбину. Политичким маневром постао је жртва, захваљујући тадашњем митрополиту Стефану Стратимировићу, који је од пештанске цензуре захтевао забрану штампања дела попут Мркаљевог „Азбукопротреса”. Оваква реформа схваћена је као својеврсни удар на културу на којој је инсистирала црква, али и довођење у питање српско-руских односа. Након тога Мркаљ бива изложем великим притисцима и прогонима. Одлази у манастир, где због све тежег здравственог стања прави инциденте сукобљавајући се са монасима. Неколико година касније у „Новинама сербским”, 1817, приморан је да напише „Полинодију либо одбрану дебелога јера”, односно одбацивање сопствених речи, што би значило да жели да се одрекне свих идеја изражених у својој филолошкој расправи од 18 страна из 1810. године. Међутим, новија истраживања показују да се Сава ипак није одрекао главних реформаторских ставова. Будући да се Сава Мркаљ у свом реформаторском захвату ослањао на народни језик, садржај „Азбукопротреса” није могао проћи без одјека, како код савременика, домаћих и страних, тако и међу каснијим проучаваоцима лингвистике. Сава Мркаљ је најзаслужнији за азбуку какву данас имамо и неке заслуге које се приписују Вуку, заправо су Савине, али је остао у сенци управо због реформисања црквене ћирилице, чиме је на себе навукао анатему. Црква је крајње конзервативна институција, па би то била она црквена догма која га је прогнала, јер црква и реформа не могу стајати у истој реченици. Меша Селимовић каже да не треба умањивати револуционарни Вуков замах, али га треба ставити у реалне оквире, ослобађајући га елемената чуда. Наше дивљење Вуку не остаје окрњено, чак и када претходницима признамо њихов удео. Селимовић за Мркаља каже да је даровит колико и несрећан човек, а Андрић за Вука да је прек и врлетан човек. Овако супротстављене црте могу бити погодне за различите приступе и анализе. Почетак 19. века у Србији подразумева борбу за стварање нације и успостављање слободне српске државе. Део те борбе за аутономност представља и језик. Пред Вуком су стајале бројне потешкоће, исто као и пред Савом. Разлика између њих двојице лежи управо у том бунтовничком нагону. Да би се истрајало у овако широким акцијама, није довољна само даровитост и ученост, већ и права снага, истински замах револуције и истрајност до последњег момента. Вук је након Савиног пада, узевши његово оруђе, наставио да корача до коначног признавања народног језика.

Дарко Ерић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *