„Речи лете, оно што је написано остаје”

knjiga

Потреба да се забележе мисли, да се комуницира и међусобно разуме подстакла је настанак првих писама. Усложњавало се средство којим су се бележиле мисли, али исто тако је расла и потреба људи да се оно што је изречено забележи.

Од усмене књижевности и првих песама које је Вук Караџић записао од својих казивача па све до савремене књижевности значај писане речи бивао је све већи. Оно што је написано остаје. Сумерски јунак Гилгамеш желео је да се његов живот забележи, да остане записано како је владао краљ Урука. Старозаветни, праведни Јов имао је исту жељу. Изгледа да мисао о вечности, бар преко учињених дела, онога што остаје иза нас, није била брига само човека старе ере, већ је то оно чему ће се увек тежити. Писци остављају своја дела да кроз песме, романе, новеле, драме живе заједно са својим јунацима. Читајући, проживљавамо све те недаће, пустоловине, срећне или оне тужне тренутке заједно са ликовима. Можемо се поистоветити или чврсто одлучити да никада нећемо бити као они описани у књизи коју држимо, али несумњиво је да су књиге те које мењају наше погледе на свет, на окружење, на нас саме. Њима се увек можемо вратити, књиге су најстрпљивији учитељи и најмудрији саветници, имају моћ да зауставе време и да сву пажњу усмере само на себе.

Без речи, без писања, без књига не би било историје, па не би било ни појма човечанства.

Поводом обележавања Светског дана књиге и ауторских права, 23. априла, треба се додатно осврнути на значај књижевности и говорити о проблему данашњице, о недовољној заинтересованости младих за читање. Утицај медија, брзина преношења информација, ера друштвених мрежа, довела је до отуђивања деце од библиотека, лектира. Чита се само „зато што се мора”, а не зато што то представља уживање. На наставницима, професорима, свима онима који се баве културом и образовањем је да свакодневно раде на томе да се таква прецепција књижевности промени.

Двадесет трећи април је датум и смрти великих писаца, Шекспира и Сервантеса, и можда не случајно баш тај датум у години узимамо за прослављање Дана књиге. И баш та случајност да су обојица писaли о трагичним лудама, Хамлету и Дон Кихоту, и да је један зачетник модерне драме, а други модерног романа. Случајност или не, они су ти који су нам оставили у аманет писану реч, два значајна дела на челу са лудама које прате свако ново време.

Марк Твен је рекао: „Добри пријатељи, добре књиге и чиста савест: то је идеалан живот”. Драги читаоци, на нама је да изаберемо.

Сандра Солујић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *