Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (други део)

Uros Predic - Kosovka devojka 1919.

Историјски извори углавном су сагласни у томе да је цара Мурата убио српски јунак. У Хроници Јована Дуке из осамдесетих година XV века говори се о убијању цара Мурата од стране „неког младића из редова Срба”. Овај грчки историчар представља нам причу о храбром витезу прибеглици који наводно турском цару жели да понуди поверљива обавештења:

„Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао: ‘Желим да га видим и кажем како из ове битке да изађе као победник.’ После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”

Крајем XV века анонимни преводилац, непознати Далматинац или Дубровчанин, прерадио је Дукину Хронику и проширио излагање. Он уводи многе мотиве из усмене традиције, а узрок пропасти види у издаји и бекству српских чета с Косова. Осим тога, он препричава Лазарево обраћање војницима пред битку у коме владар храбри своју војску истичући величину славне смрти за Христа Спаситеља у одбрани сопствене отаџбине.

Адам Стефановић - Кнежева вечера

Адам Стефановић – Кнежева вечера

У својој Турској хроници (између 1496. и 1501.) Константин Михаиловић из Островице развија идеју о издаји и везује је за групу људи. Будући да је био ратник деспота Ђурђа Бранковића, турски заробљеник и јаничар, његово дело носи и назив Јаничареве успомене; оно обилује успоменама о традицији завичаја и садржи многе елементе косовске легенде. Стога аутор овог текста проговара о турским тактикама ратовања; о обичајима, религији, тадашњем начину живљења, као и о српској историји. Више од мотивације неког чина на емотивном плану, њега интересује чин сам. Према Константиновом казивању, за пораз је пресудно неравноправно учествовање војника у боју, а не издаја једног човека: „Господа који су били пријатељи кнезу Лазару, ови су се јуначки и истрајно поред њега борили, а други, кроз прсте гледајући, бици су се дивили. И због те невере и неслоге злих људи битка је изгубљена у петак у подне.”

Аутор ове хронике први је наш писац који је поменуо име Милоша Обилића, Муратовог убице. Осим Милоша и Лазара, у казивање укључује и Топличанина (Крајмира), описујући тренутак када он прихвата кнежеву одсечену главу у жељи да му као вазал ода почаст и докаже своју верност до смртног часа. Поред мотива о сахрањивању вазала поред свог господара, у овом делу се наслућује и мотив из епске песме Обретеније главе кнеза Лазара: „Измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала (…)”. Крајмир затим кнежеву главу приљубљује уз своју и каже следеће: „Заклео сам се господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати”. Потом и он бива убијен и обе главе заједно падају на земљу. На крају сазнајемо историјске чињенице о одношењу тела кнеза Лазара у Раваницу, као и о његовом проглашењу за свеца.

Значајан извор за подробније осветљење Косовске битке и њено поимање је и Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију (1530). Аутор овог текста је страни путописац Бенедикт Курипешић, члан посланства које је аустријски краљ Фердинанд послао турском султану Сулејману ӀӀ ради закључивања мира између Аустрије и Османског царства. Док бележи веома значајне податке о земљама кроз које пролази, Курипешић посвећује своју пажњу подвигу Милоша Обилића кога у тексту именује Милошем Кобиловићем. Посебно истиче његов завет на кнежевој вечери:

 „Зато, господару, нека ти је Бог на помоћи, а ја сада идем да докажем своју вјерну службу, да би ти увидео колико сам ја много достојнији почасти, него они који сједе за твојим столом. Ја ћу учинити оно што они неће учинити, и ја ћу твој рат завршити, иако ћу при томе морати и свој живот изгубити.”

Потпис кнеза Лазара † ВЬ ХРИСТА БОГА БЛАГѠВѢРНИ СТЕФАНЬ КНЕЗЬ ЛАЗАРЬ СРЬБЛЕМЬ И ПОДУНАВИЮ † Потпис потиче са повеље господину Обраду Драгосаљићу у којој му одобрава да подигне цркву Богородице у селу Кукањ (Рашка) јануара 1388.

† ВЬ ХРИСТА БОГА БЛАГѠВѢРНИ СТЕФАНЬ КНЕЗЬ ЛАЗАРЬ СРЬБЛЕМЬ И ПОДУНАВИЮ †
Потпис потиче са повеље господину Обраду Драгосаљићу у којој му одобрава да подигне цркву Богородице у селу Кукањ (Рашка) јануара 1388.

Након тога, Курипешић до краја описује и сам чин који Милош обистини током битке; он доспева код Мурата претварајући се да ће му показати како да извојује победу:

„Кад су били насамо и кад му цар пружи десну ногу (као што је тада био обичај у турских царева) да је пољуби, рече стари витез: ‘Не пристоји се хришћанину да ти љуби ногу, па ћеш зато сад примити своју награду.’ Па кад се сагнуо да пољуби ногу, извуче из рукава нож и распори одоздо до срца турског цара, који, уз врисак, испусти душу.”

Комплетно формирано косовско предање први нам даје Мавро Орбин у свом делу Краљевство Словена (1601). Ово обимно дело је од изузетног значаја и сматра се првом словенском историјом, која прати живот Словена од досељавања на Балкан. Орбин га је саставио углавном на основу  прозних и песничких предања која су живела  у околини Дубровника, а наука ово дело сматра валидним историјским извором. Аутор поменутог дела већ зна не само за кнежеву вечеру и здравицу кнеза Лазара уочи боја већ први пут додаје и свађу Лазаревих кћери, Вукосаве (жене Милоша Обилића) и Маре (жене Вука Бранковића), која је до тада уклопљена у мизогинију. Истоветан мотив налазимо у Епу о Нибелунзма, где свађа међу женама доводи до сукоба. Ова паралела доказује нам тезу о прожимању мотива и њиховом поклапању на територијално удаљеним просторима. Код Орбина се први пут као издајник појављује Вук Бранковић, чије ће име временом постати типско за издајника уопште.

Историчари у нашој науци трагали су за истином и много пажње поветили су разлозима због којих је љага издајства пала на Вука Бранковића. Љубомир Ковачевић и Иларион Руварац показали су да Вук Бранковић заправо није издао кнеза Лазара на Косову. До истог уверења дошли су независно један од другог, што само по себи потврђује вредност њихових истраживања. Њихове кључне резултате до данас нико није успео да оспори, иако је било више покушаја за тако нешто. Занимљиво тумачење издаје на Косову даје Ненад Љубинковић, полазећи пре свега од места видовданског сукоба. Наводећи да се борба одигравала управо на подручју под управом Вука Бранковића, он истиче да се Вук није имао куда повући, јер би у таквом случају бежао са сопствених поседа. Дакле, Љубинковић истиче да је Вук имао много разлога да се храбро бори, што поткрепљује чињеницом да је управо крило српске војске Вуком предвођено успешно сузбило анадолске трупе Јакуба Челебије. Ипак, упркос ономе што историја доказује, Вук Бранковић, који је битку преживео и био знаменита личност блиска кнезу Лазару, понео је кривицу стварних неверника.

Док подвиг и јунаштво Милоша Обилића на Косову делују подстицајно у свакој борби за националну слободу, Вукова издаја постала је пример како се слобода може изгубити. Вуков грех према Лазару надовезује се на Вукашинов према цару Урошу; прича о његовој издаји поистовећује се и са оном о Јудином издајству Христа. Због ове издаје, не само да гине кнез Лазар, већ пропада српска држава.

Паја Јовановић - Бошко Југовић

Паја Јовановић – Бошко Југовић

Орбиново дело снажно је утицало на будуће хронологе Косовске битке. Почетком 18. а можда и крајем 17. века, непознати састављач је написао Житије кнеза Лазара, Милоша Обилића и остале господе која су била на пољу Косову, познато у науци као  Прича о боју косовском. Рукописна Прича настала је под утицајем дела Мавра Орбина, старих српских летописа и житија, као и усменог предања и народних песама. Она чува завршни и целовит облик косовске легенде у коме су мотив издаје и мотив јунаштва спојени у логичну целину. Веома велики број сачуваних варијаната овог дела сведочи о томе да се она преписивала и преносила дуго, и то на широком пространству. Прича о Вуку Бранковићу у овом делу је детаљно разрађена; он је омрзнуо Милоша Обилића због свађе њихових жена, због освете га је оклеветао, а потом издао кнеза Лазара на Косову.

У Троношком родослову из 1791. године Вук опањкава Милоша Обилића, а затим следи кнежева вечера и ухођење турске војске. Занимљиво је да у Троношком родослову налазимо легенду о баби која је издала Милоша. На Косову и Метохији живела је и у народном предању оваква легенда. Овај архаичан слој у усменом предању говори о старини епске традиције на овом простору, као и о смењивању древних симбола новим, историјским. Издаја бабе транспонована је у историјски миље издаје Вука Бранковића.

Веселин Чајкановић у својим Српским народним приповеткама наводи горе поменуто предање о баби која издаје Милоша у приповеци под називом Смрт Милоша Обилића. У овом Чајкановићевом делу налазимо и податак о значењу топонима Косово: „На Косову се прича да су се јунаци српски и турски тукли и секли најпосле и косама, пошто су у боју поломили обично оружје. Отуда је дошло име пољу и бојишту”.

Овако осликана представа боја на Косову живи у народу и после више векова. Природно, косовска легенда није обична прича. Она је заснована на истинитом језгру, али је током времена историзована; попримила је утицаје дуге посткосовске стварности. На тај начин, она је постала саставни део српке етичке посебности и српског националног идентитета. Ако овом догађају приступимо строго критички и у обзир узмемо само савремене историјске чињенице, закључујемо да нам после Косовског боја остаје или да Србе сматрамо победницима, или се мора, што је једина извесност, Косово схватити можда вечитом тајном. Важно је, међутим, констатовати да еп о Косовском боју живи на свим подручјима нашег народа. Он представља непресушан извор, идејни склоп и свевременску инспирацију и писаној књижевности. Косово одржава свест о постојању бића српског народа и временом је постало, не само бојно поље на коме је одлучена вишевековна српска судбина већ и својеврстан поглед на свет у коме су интегрисане моралне вредности којима је једино могуће очувати јединственост нашег народа.

Као сведок времена и подсетник будућим нараштајима, косовски мраморни стуб и данас нам поручује:

„Човече који Српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко и ма шта да си, када дођеш на поље ово које се зове Косово, по целом ћеш угледати пуно костију мртвих, а са њима  и камену природу, мене крстоликог истуреног, видећеш како обичан стојим по средини. Да не проминеш и не превидиш као нешто узалудно и пролазно, него те молим, приђи и приближи ми се, о вољени, и размотри речи које ти приносим, и од тога ћеш разумети из којег разлога, и како и зашто стојим ја овде, јер истину ти говорим, не мање од живог, све ћу вам у сушини испричати шта се збило”.

На Косову се решавају питања садашњости и будућности, питања чије је извориште заправо у прошлости. Центар и размеђа, раскрсница на којој се рачвају путеви добра и зла, поноса и потлачености, образа и неморала – Косово је место са кога одлазимо, али коме се увек враћамо. То је огледало у којем видимо свој одраз најчистије. Симбол страдања и проливене јуначке крви, али симбол части и духовне узвишености која живи у нама све док Косово памтимо, док о њему пишемо и све док га олако другима не препуштамо.

Милојка Рибаћ

Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (први део)

Један коментар на “Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (други део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *