Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (први део)

Olja Ivanjicki - Boj na Kosovu

Будући да је Косовска битка била преломни тренутак у историји српског народа, она је брзо транспонована у усмену књижевност. У развијеном феудалном друштву на сталној ветрометини историје, у време снажне отоманске најезде, значај усменог памћења био је веома велик. У тренутку када се збила, Косовска битка је у целини представљала готово ткиво епа. О току  и исходу овог судбоносног хришћанско-турског сукоба извори дају углавном оскудне податке помоћу којих је веома тешко реконструисати га и у основним цртама.

Колики је утицај битка имала на оновременике запажа и Вук Стефановић Караџић који констатује: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати”. Напоредо са историјским изворима живела је и епска легенда коју је народ прихватао често као своју једину историју. Косовска легенда се стварала дуго и постепено, и била је значајан извор за поимање националне и локалне прошлости. Временом, Косово је постало тип бојног поља, разбојишта и саборишта за расправљање важних питања народног живота, синоним за изгубљену битку али и за изгубљену српску државу, како објашњава Јелка Ређеп.  За Србе, Косово је извор и утока, јунаштво и издаја, војни пораз и духовна победа, колебање између земаљског и небеског царства, историјско и временско размеђе, крај слободе и почетак ропства. Укратко, Косово је „најскупља српска реч”.

Петар Радичевић - Косовска битка

Петар Радичевић – Косовска битка

Косовска битка, која се одиграла на Косову пољу на Видовдан, 15/28. јуна 1389. године остала је у српској историји централни догађај. Податак о томе да се Косовски бој одиграо на Видовдан  налазимо и у делу Вука Стефановића Караџића Српски  рјечник  из 1818. године, где Вук под одредницом „Вѝдов дан” наводи објашњење: „кад су Србљи изгубили на Косову”. По неким сведочењима битка је почела и завршила се у истом дану. Султан Мурат, вођен познатим војсковођама, као и синовима Бајазитом и Јакубом, сакупио је одреде из азијских и европских делова Османског царства и преко области Константина Драгаша, турска војска је избила на Косово. Познато је да су султанови вазали водили помоћне трупе које су сачињавали и хришћански ратници. Историја бележи да је дошло до жестоког судара и обостране погибије, као и да су на Косову погинула оба владара, кнез Лазар и султан Мурат. Трагично је завршио и султанов млађи син Јакуб. Губици су били велики на обема странама, али поразни за Србију, која је претрпела погибију готово свих ратника на које је кнез могао да рачуна. Иако привредно снажна и војнички добро организована, Србија се по броју становника у том тренутку није могла поредити чак ни са европским делом Османског царства. Муратова погибија првенствено je поистовећивана са поразом  турске војске. Срби су у првом тренутку проглашени за победнике, што потврђује и чињеница да су након битке у цркви Нотр Дам звонила звона у част победе хришћана. Због снажног отпора ратника, Косовску битку је као своју победу представљао и Твртко Ӏ, краљ Срба и Босне који је у помоћ кнезу Лазару послао један део војске предвођен војводом Влатком Вуковићем. Каснији развитак односа између две сукобљене државе упутио је савременике да другачије гледају на исход саме битке. Лазарови синови након боја су постали турски вазали, што је наговестило дугорочну османску победу.

Велику тешкоћу у сагледавању исхода Косовске битке представља чињеница  да су преживели учесници сукоба давали непотпуно виђење догађаја. Најближи  извори се знатно разликују од познијих сазнања која нису ослобођена субјективног схватања, као ни утицаја народне традиције, те их стога не можемо узети као веродостојне. Наноси легенде су засенили историјски догађај, те тако српски извори преувеличавају број Турака да би објаснили пораз, док, са друге стране, турски извори преувеличавају број хришћанских војника с циљем да оправдају султанову смрт и увеличају своју победу. Амалгами различитих слојева традиције и прожимања подврста предања на тај начин подупиру истинитост казивања.

Косовска мисао постала је и основна идеја целокупне српске епике. Епске песме косовског циклуса не обавештавају нас о прошлости, већ се на њу позивају и тумаче је како би мењале стварни тренутак. Како записа песама из времена битке нема, њих не можемо посматрати као транспоновани историјски тренутак датог времена већ као песничко језгро које је, пролазећи кроз време, доживљавало извесну трансформацију у зависности од средине и историјског тренутка. Како су песме о Косовском боју биле од општег значаја за цео народни корпус, певање се проширило и у срединама које су биле удаљене од самог места где се битка одиграла. Косово је постало идеал праведности и поштења, врхунац херојских и моралних вредности; оно се сагледава као ванвременска епоха која се може односити на свако будуће време коме је узор. Народна књижевност је тако, уз значајан удео цркве, средњовековне књижевности и историографије, учинила Лазара носиоцем легитимитета Немањића. Дошло је до стапања немањићке и косовске традиције, до њихове идентификације. На тај начин је традиција славног доба Немањића наставила да живи у усменом начину размишљања.

Нераскидиви преплети историје и традиције представљају предмет интересовања многих прочавалаца. Испитивање развоја косовске легенде започело је у XIX веку. Проучавањем косовске легенде, између осталих, бавили су се Јелка Ређеп (1976), Радован Самарџић (1978), Раде Михаљчић (1989), Миодраг Павловић (1989), Ненад Љубинковић (1989), Војислав Ђурић (1990) и Нада Милошевић˗Ђорђевић (1990) и др.

Урош Предић - Кнез Лазар се одриче земаљског царства

Урош Предић – Кнез Лазар се одриче земаљског царства

У стварању косовске легенде, осетну улогу имали су средњовековни култни списи и турски списи о Косовском боју, једни у  хришћанској, а други у оријенталној верзији. Први помен Косовске битке налазимо у Житију деспота Стефана Лазаревића (1433−1439), казивању Константина Филозофа који овим делом отпочиње стварање српске световне биографије. Будући да је живео на српском двору од 1410. године, Константин Филозоф је био добро упознат са чињеницама и историјом. Ипак, у свом делу он нам пружа поетску интерпретацију догађаја. Овај биограф је први српски писац који помиње Милошев подвиг. Он нам представља мотив оклеветаног јунака, али не бележи његово име. О Муратовом убици каже:

 „Међу војницима који су се борили пред војском, беше неко веома благородан, кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је прибеглица, и њему пут отворише. А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога самодршца. А ту и сам паде од њих.”

Дакле, код Константина је узрок Милошевог подвига доказивање верности и јунаштва, а непосредни повод клевета о којој се још увек говорило неодређено. Његов лик је идеализован, он носи мач и представљен је као неустрашиви јунак изузетне храбрости. Више од историјске личности, Милош је легендарна личност која је у свести српског народа, друго име за јунаштво и подвиг. Мноштво предања говори о његовом чудесном рођењу које се везује за змаја са којим је чобаница Јања Милоша зачела, а по рођењу га оставила у планини, где су га виле отхраниле. Овакво порекло предуслов је за његову потоњу изузетност. Истакавши се по својој снази када једини успе да извади секиру из пања, Милош бива примећен од стране „српског цара Лазара” и тако доспева на његов двор. Ово предање налазимо у Чајкановићевој књизи Српске народне приповетке.

У Житију деспота Стефана Лазаревића важан моменат представља и мученичка смрт кнеза Лазара где се полако формира његов светачки ореол, настао под утицајем цркве:

„У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио, да се и овај велики (тј. Лазар) и они који су с њим свежу венцем мучеништва. Шта је било после овога? Постиже блажену смрт тако да му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт.”

Један од најранијих елемената легенде, Лазарево свесно опредељење за царство небеско, а не земаљско, налазимо у Слову о кнезу Лазару патријарха Данила ӀӀӀ (1392/93). Овај спис садржи обраћање кнеза војницима уочи боја и обилује хероичким порукама: „Браћо и чеда, боље нам је да један гроб све скупа прими нас, него да гледамо како родитеље и сроднике наше у туђу земљу одводе”. Патријарх Данило ӀӀӀ такође даје и живописну слику боја, док Муратову смрт смешта у тренутак потпуне исцрпљенсти обеју страна.

Оља Ивањицки - Бој на Косову

Оља Ивањицки – Бој на Косову

За разлику од хришћанских извора, насталих у години сукоба или непосредно после њега, турски извори су знатно каснијег настанка. Готово сви турски историјски радови настали у ранијем периоду писани су углавном за религиозне сврхе. Зато су они пуни верског фанатизма и хипербола које казивање удаљавају од историјских чињеница и њихове изворне вредности. Турски писци сукобу на Косову приступају чешће као тумачи него као неутрални хроничари. Ипак, ова тумачења пружају значајне информације о државној идеологији Османског царства и начину владања Бајазитових наследника.

Код турског историчара Уруџ-бин Адила, око 1450. године налазимо податак о томе да је цар Мурат довео на Косово турску војску, а цар Лазар српску. У његовом казивању поменуте су и значајне информације о распореду турске војске. И за српску и за турску страну било је веома важно да у епским биографијама своје цареве покажу у што бољем светлу, посебно када је реч о времену погибије. О тренутку Муратове смрти, Уруџ казује следеће:

„Шта се има дакле по Вишњој одлуци догодити, то се свагда и догађало. Смрт, кажу, брзо је дошла у напред већ одређено место. Према исправности (арапске пословице): „Кад долази рок, слепо је око (мудрости), нико га не може уклонити. Тако и тај безверник, дошавши с врло оштрим и као вода блиставим ханџаром удари падишаха, који је седео на коњу.”

Милојка Рибаћ

Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (други део)

Један коментар на “Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (први део)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *