Представљена фотомонографија „Крагујевац за почетнике и староседеоце“

Зоран Петровић

У среду 27. априла у свечаној сали Прве крагујевачке гимназије представљена је фотомонографија проминентног крагујевачког фотографа Зорана Петровића, „Крагујевац за почетнике и староседеоце“. Интересовање је било огромно, те је промоција протекла уз присуство великог броја суграђана, али и гостију из других градова. Према речима аутора, фотомонографија је плод двадесетогодишњег рада.

„Не знам од чега да почнем, јер сам још увек пун утисака, а бројни позиви пријатеља и непознатих, само појачавају утисак да сам направио нешто добро и несвакидашње. Зашто то кажем? Много тога необичног везано је за стварање ове фотомонографије и много тога необичног налази се око мене, једног сасвим обичног човека. Најпре да кажем, да је сасвим обично то што радим већ пуних 20 година као фоторепортер и фотограф, да сам радио за многе дневне и недељне новине и агенције у земљи. Необично је то, што сам, схвативши да се много мојих фотографија користило у међувремену, на начин како то закон не дозвољава, решио да заштитим своја ауторска права и будем један од пионира у фотографској бранши“, каже аутор фотомонографије.

Велика посећеност промоције фотомонографије Зорана Петровића

Велика посећеност промоције фотомонографије Зорана Петровића

Упркос бројним неправдама и препрекама у свом животном позиву, Зоран истиче да је ово јединствено сведочанство његовог рада које се осврће на лепоте али и свакодневицу живота у Крагујевцу заправо било крајњи циљ.  

„Новац који сам добио као накнаду за злоупотребу и повреду ауторских права нисам утрошио на нов ауто или путовање по свету и провод, већ сам решио да најзад оставрим свој сан и направим фотомонографију какву сам желео“, поносно истиче Зоран.

13106584_956406467810485_876037135_oНа самој монографији аутор је радио око годину и по дана. Главни уредник фотомонографије је познати крагујевачки писац Видосав Стевановић, док је улогу уредника фотографије преузео Предраг Циле Михајловић.

„Задатак да буде главни уредник, прихватио се Видосав Стевановић, наш угледни књижевник и издавач. Током неколико месеци рада, дао ми је врло корисне савете и директно утицао на концепт, охрабривши ме, да у књигу уврстим фотографије обичних људи у сасвим обичним животним ситуацијама. То је дало снажнији ауторски печат фотомонографији.

Веома битан човек у раду на овом послу, био је мајстор фотографије, мој уредник фотографије, Предраг Циле Михајловић. Од око 850 понуђених фотографија, које су биле ‘на гомили’, успео је да савршеним избором, направи књигу која се гледа у добром ритму, без много ‘празног хода’. Фотомонографија садржи 241 фотографију. Настале су у периоду од 1996–2016. године и сасвим различитим техникама и средствима, од аналогне до дигиталне. У књизи су фотографије настале из авиона, дрона, ваздушног балона… Формат књиге је 32 x 28цм, 252 стране, тврд повез са заштитним омотом, на јако квалитетном мат папиру. И на крају, фотомонографија је веома добро урађена у штампарији ГРАФОСТИЛ у Крагујевцу. Заборавим да напоменем… поред српског (ћирилица), легенде и текст је на енглеском.“

Рецензија Видосава Стевановића:

Сваки град има више лица, иначе није град. Лица видљива, скривена, невидљива, потенцијална, имагинарна, превише позната, обезличена близином и навикама или безмало непозната… свакојака. Као и она које можемо откривати уз помоћ уметности, ако град има среће да се њим баве уметници. Јер, поред других важних и мање важних ствари, уметник који се бави градом види три његова лица: једно је целина, друго – појединости које други не виде, а треће настаје у односима елемената које ће повезати у јединство различитости. То накнадно називамо – уметниковим делом.

Моје прве три књиге догађају се на позорници једног фиктивног града чије сам име позајмио од стварног, Крагујевца. У њима сам, на разне начине, мешао елементе стварног, могућег и измишљеног – трудећи се да измишљеног буде што више и да се ослања на стварно као да је његов део, продужетак или вишеструка сенка. Јер, измишљено је – ма како га називали – језгро посла приповедачког, оно што одређује поступак, садржину и вредност. Исто бих или слично радио и да сам сликар и да се могу исказивати бојама.

Зоран Петровић

Зоран Петровић

Фотограф, нарочито уметнички, полази од елемената стварности, од видљивог, чулног и проверљивог; он мора да сагледа целину, појединости које ничије око није тако видело, да изабере елементе који ће његову фотографију учинити друкчијом, необичном, неочекиваном, достојном да буде запамћена или бар још једном прегледана. Заправо, својом фотографијом реорганизује и наново креира стварносно, у оквиру једног квадрата и правоугаоника. Такав циљ подразумева оштро око, сигурну руку и дар да се одвоји споредно од главног.

Зоран Петровић, чију монографију о стварном Крагујевцу имате у рукама, управо је такав – фотограф-уметник. Изабрао је своју тему или му је тема наметнута, свеједно; у сваком случају, добро и плодно сарађују. Фотографијама које је годинама снимао – и чији је избор направио исти такав фотограф-уметник, Предраг Михајловић Циле – Зоран вама и мени прича своју причу о граду, једну визуелну сторију која се лако и природно, и без сувишних појединости, одвија пред нашим очима што познато сада гледају као нешто ново или виде оно што никад нису виделе. Од широких планова самог града и околине, преко улица, тргова, пијаца, школа, цркава и свечаности – до појединости свакодневице, људи ухваћених у неочекиваним ситуацијама и из углова који их чине друкчијима него што јесу.

13148238_956406477810484_509704621_o

Не бих да истичем фотографије које ми с највише допадају. Учините то сами, изаберите своје. Или, просто – направите себи игру, забавнију од видеоигрице: шта сам на овој или оној фотографији видео на први поглед, шта ми је промакло… И које бих фотографије изабрао ја сам, за мој имагинарни албум?

Сви препознатљиви елементи Крагујевца су ту: Гимназија, Позориште, Суд, Соколана, Шумарице, Хиподром, Велики парк, Стара скупштина, Нова црква, Код Крста и други… многи други, које можете називати према својим потребама и према свом личном односу према њима. Читаво једно изобиље из ког можете бирати шта вам одговара, а можете га прихватити и као целину. Или склапати у слагалицу која зависи само од вас. Сви ти елементи – на које смо навикли толико да их не примећујемо – исти су и нису сасвим исти; на истом су месту – али мало померени и друкчији; изгледају друкчије него што их знамо или видимо; и они су и нису сасвим они. Неповезани су наизглед, али их нешто повезује док их гледамо: то није само наша машта – већ оштро око и сигурна рука нашег фотографа-уметника, његов поуздани осећај за простор, светлост и елементе композиције.

И чини нам се да се пред нама, као у измишљеној причи коју сви знамо напамет, догађа непрестана интеракција града, улица, кућа, људи, лица и пејсажа, прича која повезује почетак и крај. Као да се, послужићу се другачијим поређењем, ради о филму који је вешто монтиран од делова различитих филмова и не одвија се на платну и екрану, већ на страницама које полако прелиставате. Ти комади, који чине нову целину, фотографисани су хиљаду пута – али никада нису сложени на овај начин. У томе је разлика између фотографија које ми аматери правимо смартфоновима – и фотографија једног уметника који се непрекидно бори са стицајем околности, случајностима и неопходношћу избора.

Монографија Зорана Петровића није званично виђење Крагујевца, прављено за рачун неке институције, организације или партије, нити је прављена само за туристичке потребе да код куће погледате где сте то били и шта сте, у ствари, видели. Није рађена по наруџбини. Створена је из унутрашње потребе, својствене сваком уметнику: да се изрази оним чиме уме и на начин на који уме. И да то што је урадио некако допре до других, до ближњих – али и сасвим непознатих. Без уметника нема уметности, али без других једва да има и уметника.

Ова монографија заправо је намењена свима, осим онима које ништа не занима: пролазницима и дошљацима, онима који долазе у Крагујевац повремено или само поводом свечаних прилика, због посла, спорта, забаве или због љубави, радозналости и доколице. Намењена је и Крагујевчанима –  можда пре свега њима. Посебно онима који се непрестано крећу по свом граду, у уверењу да га познају и да не морају никада ништа да сазнају о њему, нити да ствари посматрају из неког новог угла. Уз ову књигу, са мало воље и отворених очију, видеће или ће назрети нека нова лица свог града – који ће тек онда постати заиста њихов, лични, покретан и увек ту. Као талисман који се носи са собом. И, на крају, мада не и на последњем месту, намењена је и чудацима попут мене, који у свему обичном траже зрно необичног и у свакој појединости нашег света назиру меки сјај лепоте.

Парафразирајући један стари наслов, ову књигу бих назвао Крагујевац за почетнике и староседеоце. Додао бих и поднаслов: За радознале, паметне и осетљиве.

Дакле, ако се сматрате таквима – прелиставајте и тражите. Нешто ново или другачије свакако ћете наћи.

Видосав Стевановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *