Послератни крик – Црњанскова збирка Лирика Итаке

Милош Црњански (1914) | Фото: Википедија

Милош Црњански (1914) | Фото: Википедија

Уметничке тежње у Србији након Великог рата, поред бројних радикалних заокрета, донеле су и стварање нове слике света, света који је порушен и тежи ка поновном срастању, представе искривљених, демонских фигура, слике страхота Првог светског рата и ново виђење садашњости и историје, чији су основни етички принципи проблематисани. Црњанскова једина песничка збирка „Лирика Итаке“ донела је тај преврат и у дотадашњу поезију и у опште поимање уметности, кроз другачије виђење уметничких канона и жанровских одређења, као и схватање послератног света. У времену када се збирка појавила (1919. година), српско друштво није прихватало наглу промену поетских начела, коју је најжустрије пропагирао Милош Црњански, те су отворени сукоби критичара и представника „нове поезије“, чиме се у питање није доводило само Црњансково литерарно деловање, већ и његов патриотски дух и политичка опредељеност. Симбол негативне критике на рачун збирке „Лирика Итаке“ су речи Бранка Лазаревића, који у Црњансковој уметности види извртање стварности и свих вредности и говори да је Црњански просто „пошао улицом и, као пустахија, псује, грди, разбија излоге, мења имена улицама, диже фирме са једне радње и меће на друге…“. Међутим, иако оспоравана и у почетку негативно вреднована, збирка „Лирика Итаке“ донела је српској литератури дух авангардног песништва и изградила је у српској књижевности основу за равноправно развијање авангардних тенденција упоредо са европским књижевним токовима.

Збирку „Лирика Итаке“ чине три циклуса: „Видовданске песме“, „Нове сенке“ и „Стихови улице“. Док је први циклус изразито политички и културолошки усмерен, друга два су интимна певања са темама љубави и смрти. Према Новици Петковићу, видовданска етика у „Видовданским песмама“ налази се на супротној страни од оне коју представља Лазаревић. Док српска традиција памти стари, канонизовани тип видовданске етике, Црњански се више осврће на Сарајевски атентат и започиње обрачун са предратним идеалима и традицијом. Песма „Пролог“, која отвара циклус „Видовданске песме“, већ најављује основну тему циклуса и читаве збирке, али и Црњанскове поетике. „Пролог“ симболички представља човеково певање после рата. Са класичним одисејевским мотивом лутања и повратка након рата, Црњански започиње циклус који ће својим темама, ритмом и тоном осликати све страхоте преживљеног рата и најавити нову, чак и реакционарску, мисао у српској уметности. „Пролог“ јасно истиче и „нову поезију“ као основно начело за које се Црњански залаже:

„На Итаки и ја би да убијам,
Ал кад се не сме
Бар да запевам
Мало нове песме
[…]
Судбина ми је стара
А стихови мало нови“

У овом делу Црњанскова поезија се развија у складу са идејама које је Станислав Винавер предочио у „Манифесту експресионистичке школе“: поезија је револуционарна, динамична, а преименовања и сукоби су довели до стања у коме је равнотежа поремећена. Црњански „помера равнотежу“ поигравајући се са традиционалним жанровским карактеристикама. Већина песама из збирке „Лирика Итаке“ са жанровским одређењем у наслову одступа од традиционалне конвенције. Песма „Химна“ која доноси очекивање свечаног химничног тона уводи се стиховима

„Немамо ничег ни Бога ни господара.
Наш Бог је Крв“

а закључује се идејом да је крв једини понос, што само оснажује утисак разочараности субјекта, али и самог Црњанског, чији тон прераста у снажну иронију. „Здравица“ и „Наша елегија“ уводе у градацију ироничног тона: „Здравица“ са својим крајњим стихом „Ми смо за смрт!“ и „Наша елегија“ која доноси сличну поруку у завршном стиху „да живи мржња смрт презрење“. Црњански чини највећи иступ пародирајући Оченаш у песми „Молитва“, чиме се уједно доводи у питање и традиција уопште, али и жанр молитве и Оченаш као карактеристични облик који је често пародиран у књижевности експресионизма. Иако „Молитва“ не припада циклусу „Видовданских песама“, по радикалном иступању против канона и жанровских карактеристика, чини се да је крајњи ступањ у градацији ироничног односа аутора и разочарања, које је присутно у првом циклусу Лирике Итаке. У представи Бога доминира, по речима Новице Петковића, донкихотовски лик („атрибути преведени у варљиви свет донкихотовских привиђења“):

„Оче наш
Сенко света седа погурена
На дрвеној раги
Са лонцем разбијеним на глави
И очима пуним ветрењача плави“

Иако приказ Бога у „Молитви“ изгледа као провокација која иступа по својој смелости, ипак је посреди фигура која је чврсто везана за поетичка начела Црњансковог песничког рада. Поетичка претпоставка у вези са суматраистичким виђењем стварности Милоша Црњанског – „тумачити Христа цветом и таласом“ – није захтев за укидање метафизике, већ тумачење веза између далеких појмова, појмова који припадају различитим пољима појавности. Тако Христ и Бог у овом случају нису негирани, нити унижени, али је могућност њиховог тумачења и приказивања померена у односу на све каноне које је познавала традиционална литература. Црњански заузима другачију позицију у односу на претходнике из епохе српске модерне (Дучић, Ракић, Бојић…) и, по Деретићевом мишљењу, не пева попут њих победничку песму нити поезију славне прошлости, већ је Црњанскова поезија песма пораза, гробља и вешала. Родољубива поезија више није слављење средњовековних српских јунака и славне прошлости, родољубива поезија постаје „суморно, болно, циничко певање повратника из рата“, једино што се отвара као могућност изражавања је тај експресионистички, „мунковски“ крик над удесом нације, приказан искиданим приповедањем и рушењем правилних ритмова сентименталног поетског осећања. Ново осећање историје и традиције у Видовданским песмама упечатљиво је осликано у песми „Споменик Принципу“. Уводни стихови песме „Споменик Принципу“ заправо дефинишу и осећање проткано у читавој збирци, где се више вредности не мере старим догађајима и старом славом већ новим политичким превирањима и ратом који је оставио дубоке последице. Нови херој и ратничка фигура славе постаје Гаврило Принцип:

„О Балши и Душану силном да умукне крик.
Властела, Војводе, Деспоте беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диж’те видовдански храм.“

Песмом је приказан управо „крик“ старог ратничког друштва, који у стиховимa смењује „цик“ нове, гласније и одлучније омладине.

Циклуси „Нове сенке“ и „Стихови улице“, као што је речено, не носе тако снажну политичку поруку, али се издвајају по сликама смрти, љубави и певања као „благости сопственог умирања“. Ови циклуси уводе интимно певање и теме мушке и женске љубави и патње: у циклусу „Нове сенке“ у песмама „Гардиста и три питања“ и „Серената“ уочава се један мотив – мушка туга. Деретић увиђа да постоји у доживљају љубави, поред еротике, и нечег нестварног, флуидног, нечег што припада сфери сна и сећања. У Циклусу „Стихови улице“ баш се на најављеном простору остварује сећање на љубав у песми „Мизера“, а циклус заокружује идеју збирке поменутом песмом „Молитва“ и „Епилогом“ који логично завршава песничку збирку отворену „Прологом“. „Епилог“ негира могућност да нова поезија буде оптимистична и патриотска у старом виђењу родољубивих песама. Нова поезија ће постојати без обзира на песнички круг који ће је пропагирати и без обзира на критичаре који ће је подржавати или јој се супротстављати. Нова поезија је крик људске стварности и њен је живот обезбеђен, срушен светом и новим идеалима:

„Не, том је крај
На Итаки ће да се удари
У сасвим друге жице
Свеједно да ли ја
Или ко други.“

 Костадин Стојадинов

Један коментар на “Послератни крик – Црњанскова збирка Лирика Итаке

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *