Политизација и распарчавање Његоша

Демонстрације за нови Маузолеј и против цркве у Цетињу,  19. март 1969. године

Ренесанса, духовни препород, уздизање културних вредности,  моменат је где се култура и памћење једног народа управља ка елементима „више“ и „боље“. И то ваља остати забележено, за будуће нараштаје. Но, неретко се дешава да се тај духовни препород користи зарад другачијих циљева, пре свега политичких и идеолошких.

Павле ЛековићЊегошеви списи различито су се тумачили од дана када су штампани, али је у периоду након 1945. године то попримило другачију ноту. На Цетињу је 1947. припремана свечаност поводом стогодишњице објављивања Горског вијенца. У свим републикама основани су одбори и одржане свечане академије. Објављено је популарно издање Горског вијенца у 25.000 примерака, штампани су плакати и поштанске маркице са Његошевим ликом. Прослави на Цетињу присуствовали су политички, културни и јавни радници из целе Југославије, као и из Пољске, Совјетског Савеза и Чехословачке. Скуп је поздравио председник Савеза књижевника Југославије, Иво Андрић. Као главни домаћин, свечану академију је отворио председник владе Народне Републике Црне Горе Блажо Јовановић, који је у кратким цртама приказао портрет владике Рада и историјске, културне и политичке околности у којима је он владао, да би, „политички подобно“, како се у то време говорило, причу довео до партијске воденице. Назвавши Његоша великим братом Совјетског Савеза, нагласио је да је ослонац и нада Његоша као песника и политичара био велики руски народ. Настављајући даље, подвукао је чињеницу да Његош никада није губио веру и наду у помоћ братског народа, иако је руски цар у то време гушио све слободарске покрете. „Москва, Москва је душа моје душе и слатко сновиђење испуњено светим надеждама“. Како је навео Јовановић, Његошево родољубље је југословенско и словенско, племенито и човечанско. Он у борби Црногораца и остале поробљене југословенске браће види историјску нужност и човечанску праведност борбе против тираније. Њиховим стиховима нападали су непријатеља и издајице народа. На заставама херојске Титове армије лепршао је Његошев лик, завршава свој говор Блажо Јовановић.

За Зоговића је Горски вијенац бесмртни уџбеник револуционарне борбе за слободу и срећу народа, живи и незаменљиви уџбеник народноослободилачке борбе, и стога он позива на нова, савременија тумачења Његоша. У складу са својом доктрином, Зоговић наглашава да је Његошев реализам близак нашим схватањима новог, социјалистичког реализма јер је прожет борбеним оптимизмом своје врсте, непомирљивошћу према негативним странама живота и света. Његови позитивни хероји се боре за правду и лепоту живота у условима свог времена; текст кипи од унутрашњег оптимизма, благородног и величанственог безумља храбрих и храбрости.

Само четири године касније долази до серије текстова у којима се велике речи ревидирају, подстакнуте спољнополитичким потребама. Расправљајући о државама Информбироа, Блажо Јовановић каже да је Његош имао проблема не само са Аустријом, већ и са Русијом, која га је опомињала да не ратује против Турака, јер то није одговарало њиховим дипломатским потребама. Финансијска помоћ коју је Русија пружала Црној Гори доведена је под морално питање. Свако време има своју боју и своје хероје, а у том тренутку није било подобно да Русија више носи тај епитет. Време и власт мењали су контекст у ком се расправљало о Његошу и како су га приказивали. Али, ако се и прихвати улога Његошевог спева као „перјанице народноослободилачке борбе против домаћих и страних угњетача“, новија ишчитавања скривених мисли и порука Његошевих дефинитивно праве велику забуну и нови, мисаони Гордијев чвор.

Специјал о Његошу

Међу савременим хрватским тумачима, где се нарочито издваја Божидар Петрач, „200. обљетница рођења“ пример је везаности двају народа (Хрвата и Црногораца) који постоје још од раног средњег века и који су од тада нераскидиво повезани културним и књижевним везама. Његош је, према њиховом мишљењу, комуницирао са главним особама хрватске политичке и културне сцене, одржавајући сталне додире и везе. Петрач је, доказујући своје наводе, поменуо књижевне ствараоце попут Ивана Мажуранића, који је сковао епохално дело хрватске књижевности управо имајући у виду национални отпор Црне Горе и црногорскога народа против туђинске власти. Помињући филологе попут Милана Решетара и Томе Матића, Петрач је подвукао лингвистички утицај Његоша на проучавање и развитак хрватског језика. У свему томе он види јачину узајамних веза које су и једном и другом народу омогућиле да, упркос свим противљењима, освоје свој простор слободе, да га узајамно деле и да га деле са другима. Пропаст црногорске државности 1916. године доноси крај том односу који се ипак у последње време „ревитализује“ и поприма давнашњи „сустав“. Његош је, подстакнут препородом српског народа, посебно оснажио те везе, залажући се за слободу и нудећи им оружану помоћ. Домовински рат је, према Петрачу, нашао одраз у песништву црногорских песника Брковића и Поповића, као и у есејистици Милорада Никчевића. „Последице агресивне великосрпске политике су чињенице које нам зорно говоре о узајамности наших двају народа, комплементарности њихових културних тежњи и позитивних примјера добросусједства и пријатељства“, завршио је свој говор Петрач.

Критичари попут Слободана Томовића сматрају да претходна ишчитавања и коментарисања Горског вијенца нису правили разлику између појмова „Србин“ и „Црногорац“, често употребљaваних у Његошевом књижевном изразу. Томовић сматра да је априори прихваћено гледиште да Његош види Црногорце као део српског народа који живи на простору ужем од данашње Црне Горе, у оквиру четири класичне нахије (Катунска, Ријечка, Црмничка и Љешанска). Но, како наводи Томовић, дугогодишња истраживања слојева Његошеве мисли довела су до уверења да Црногорац и Србин код Његоша нису синоними, већ су изнијансирани у самом исказу и акту уметничке експресије. Слободан Томовић даље пише да често коришћење једног, односно другог етнонима у Његошевом делу не зависи од случаја или потребе да одговарајућом метричком структуром стиха песник изрази своју мисао, формира уметничку слику, већ од нарочите функције, значења и посебног историјског супстрата једног, односно другог појма. Међутим, довољно је прочитати Његошев Предговор Гласу каменштака, где он јасно наводи да је  у питању „српска пјесма од српског пјесника који радо пјева о ономе што се односи на његов народ, а не воли да пјева о подвизима страних народа.“

„Ако се не може поништити Његош“, каже Милутин Мићовић, „може се искомпромитовати културни контекст (српска национална идеја и косовски културни образац) на који се наслања Његошево дјело. Компромитовањем српског културног насљеђа и Косовског мита у Црној Гори, ликвидираће се његошевска вертикала. Утемељујућа фикција ће постати Дукља, што даје шансу за успостављање фиктивне културне традиције у Црној Гори. А то је баш оно што одговара политичком концепту Црне Горе.“

Демонстрације за нови Маузолеј и против цркве у Цетињу, 19. март 1969. године

Демонстрације за нови Маузолеј и против цркве у Цетињу, 19. март 1969. године

Морална декаденција и „слобода да изрази своје мишљење“ културне и духовне елите толико је отишла далеко да је Његошево наслеђе у Црној Гори довела до етикете „митоманија“, „косовоманија“, као и „великосрпска идеологија“. Да би Србе отрезнили од „његошоманије“, већина је у тај подухват укључила и универзитетске професоре уз један једини задатак: представити Горски вијенац као дело које отворено позива на геноцид. Татјана Бечановић тврди да је Горски вијенац био српским јуришницима књига са којом су „у рововима и братоубилачким клањима ишли у поход остваривања великосрпског хегемонизма“. Она даје налог да се Његош опере од националистичке прљавштине и да се претвори у симбол интеркултуралног „дијалога и толеранције“.

У складу са „новим читањем“ Његоша, 2011. године, под покровитељством Министарства просвете Црне Горе,  Горски вијенац преведен је на „црногорски језик“. Исправљене су, како су из Министарства казали, „правописне грешке.“  Иза захтева за новим читањем Његоша не стоји потреба да се уз помоћ нових књижевних теорија изнова осветли Његошева песничка порука, већ је то захтев, упућен са највиших места, за порицањем с једне стране – Његошевог српског националног и језичког идентитета, а с друге стране – православног садржаја његовог дела. То порицање је константа црногорске политике од 1945. године, па на овамо. А како ствари стоје, биће и у будуће, кад се Црна Гора буде „извинила Бошњацима“ који су се препознали у стиховима.

Када се од круне годинама откидају листићи злата, шта остане? Ништа, лук и вода, како каже Душко Радовић. Његош је дочекао да прође двеста три година да га нови генији књижевности са свих страна Балкана својатају и држе за пријатеља, брата. Свачији и ничији, Његош се расуо свуда, као пепео над морем. Опет стојимо пред раскршћем: или ћемо му вратити ореол или ћемо ћутке допустити да га наново сахрањују, губе кости и носе из раке у раку док од њега не остане само помен.

Павле Лековић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *