Полазак Помпеја – синтеза традиција

Поема Полазак Помпеја написана је 1851. године, у години Његошеве смрти, те се може схватити као круна његовог песничког рада. Љубомир Ненадовић у Писмима из Италије сведочи да је Његош присуствовао откопавању једне куће у Помпеји, а за спомен његове посете кућа се зове il principe di Montenegro (Кнез Црне Горе).

Песимистичко искуство, као битан моменат Његошевог стваралаштва, тематски је подстицај и за стварање поеме Полазак Помпеја. Садржај песимистичког мишљења одређен је личним искуством Његошевим и појачаном осетљивошћу за негативну страну живота. Болно искуство бића које је једним својим делом везано за земљу, а другим делом припада божанској природи наводи га да овај живот посматра као казну за неки грех у далекој прошлости.

Полазак Помпеја у основи је замишљеност над рушевинама античког света, али и више од тога, поема је одговор на вечна питања о човековој егзистенцији из двоструке перспективе. Састоји се из два дела, која се одликују и различитим песничким доживљајима, али и  различитим временским перспективама или, како објашњава Мило Ломпар, поему карактерише „двострука садашњост“.

Специјал о Његошу

У првом делу песник преноси тренутак ерупције вулкана Везува, али тако да на прошлост почињемо гледати очима сведока, савременика, а сам догађај постаје присутан. Почетни стихови ослањају се на опис Плинија Млађег у писму које је упутио Тациту, објашњавајући како је ерупција изгледала. По његовим речима, могло се видети како се море повлачи и како га земљотрес поново враћа. Обала се померила дубље у море, а с друге стране црн, страшан облак прекидали су дугачки ватрени лукови слични муњама, само неупоредиво већи. Преточен песничким језиком, опис ерупције Везува постао је једна од најлепших наших поема:

„Подземни се потресови са стравичном јеком хоре,
Па земаљска мрачна њедра са пакленом силом кипе;
Брегови се од језерах растопени проламају,
И језера с сваке стране у огњено море рину.“

Његош верно преноси опис људских поступака и драматичност околности о којима приповеда и Плиније Млађи. Али, Његош ипак уноси и елементе који сведоче о томе да је песничка свест много дубља од Плинијеве перспективе.

Оно што нас доводи у недоумицу при читању поеме је низ реторских питања која Ломпар објашњава психолошком несигурношћу оних који питају „оће л’ земља коматима у облаке да полети?“ Међутим, нејасно остаје и то ко исказује осећање пресудности догађаја, ко се пита „Је ли ово дан посљедњи…?“ Да ли сведок стравичног догађаја преноси запитаност преплашених људи или лирски субјект сам поставља питања о природи катастрофе која је задесила Помпеју? Како песма одмиче може се закључити да реторска питања, као и самозаваравање које следи („јошт су земљи љета дуга, небо земљи зла не кује“), припадају страдалницима, становницима Помпеје.

„Је л’ паклена вражја сила злу стихију узмутила?
Оће л’ своди мрачног царства свиколици попуцати?
Оће л’ земља коматима у облаке да полети?
Је ли ово дан посљедњи те с’ у тавну ноћ прелива?“

Драмски интензитет се појачава продирањем у свест уплашеног бегунца, приказивањем његове стрепње, страха, ужаса. Песничка свест, пак, дистанцира се од речи утехе и наставља да тражи узроке и порекло несреће.

У причу о античком граду и катастрофи која га је задесила Његош одлучно уплиће старозаветни мотив „гњева праведног, гњева бјесноће“. Последњи дан наговештен је мрачним облаком који наилази и пепелом који обасипа град – то је свест о гневу који се не може ничим спречити. Библијска симболика је јасна – ерупција Везува представља знак божанског гнева и казненог суда. Отуда се у овом делу поеме осећа и одсуство емпатије лирског субјекта према страдалницима. Симболика ватрене стихије супротстављена је води, као симболу живота, крштења. Као знак есхатолошког суда ватра се среће и у проповедању Јована Крститеља. Старозаветни слој поеме Полазак Помпеја претпоставља повезивање греха са Божјом казном. Наиме, гнев праведни, који песник помиње, последица је скретања са божанског пута, а присутна је и алузија на Содому и Гомору у стиховима:

„Не бјеж’ море, од ужаса, но притеци на невољи –
Нек је краће страданије, мученију конац метни
Како Јордан што притече у долини Силвестровој.“

Његош уводи у опис и паганске свештенике који се узалуд моле на погрешном олтару док око њих од потреса падају камени идоли. Јасно је да у поеми долази до сукоба античког и хришћанског искуства, те песник паганске свештенике представља погрдно, називајући их „слијепци жреци ништавила“. Још једном се наговештава да је симболичко значење ватре распаљена Божја воља, поистовећивање Божјег гнева и вулканске ерупције, односно, како каже Мило Ломпар, „хришћанско препознавање античког догађаја“.

Песничка свест спаја репрезентативне обрасце историјског зла − антички и старозаветни. Иако је први део песме заснован на античким изворима, подређен је хришћанској традицији. И управо да би се снажније доживео интензитет Божјег гнева, силина ерупције приказана је у садашњем тренутку, у „првој садашњости“, јер тако има јаче дејство на читаоца него да је дата као  меланхолично и замишљено сећање на разарање и смрт.

Библијска визија света у првом делу супротстављена је митским елементима у другом делу и савременом песнику који жели да продре у тајне старог света. Одговор не припада времену догађања ерупције, већ времену песничког казивања у другом делу – „другој садашњости“.

У другом делу поеме долази до наглог преокрета. Одједном се распада привидна садашњост, нестаје антички посматрач, а као његов двојник открива се човек који пребира по пепелу античке прошлости. Лирски субјект узбуђено шета развалинама античког града које га воде ка рефлексији:

„Поздрављам те са уздахом, о разуре нечувени,
О гробницо Помпејева!Ево мене на твом брегу,
Жедни поглед да наситим, љубопитство да угасим…
………………………………………………………………………
О како су дивна, красна и преласно искићена
у свом роду, у свом вкусу сва зданија Помпејева!“

Присутна класицистичка одушевљеност античким светом, складом и лепотом у другом делу представља контраст у односу на приказ страхова и страдања у првом делу. Сада се антички град посматра кроз естетску призму, фокус је на лепоти „Помпејевих зданија“. Песник само једним стихом поставља алузију на грех који се крије у овим руинама и којим се може објаснити  Божји гнев из првог дела: „ненаситну гордост римску развалине римске крију“. Помињањем гордости, која је, према Јовану Лествичнику, одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи, ствара се асоцијативна веза са ерупцијом.

Његош користи типичан романтичарски топос – руине. Просторна и временска удаљеност античких рушевина дражила је машту романтичара. Даљина и давнина као нешто неодређено остављају могућност за идеализацију и фикционално обликовање. С друге стране, романтичари су користили топос рушевина више да укажу на пролазност човека (попут Бајроновог јунака Чајлда Харолда који на римским рушевинама ишчитава поруку: memento mori.) У Поласку Помпеја није дато уобичајено романтичарско виђење света, нити типична романтичарска меланхолија. Наиме, у другом делу доминира модерна свест, или како је Ломпар назива „модерна ведрина“ која својом просвећеношћу и радозналошћу превазилази дотадашње песничке традиције.

Његош

Лирски субјект, шетајући разореним градом, призива духове, јер је људски глас овде немоћан. Песникова потрага за гласом позив је против ништавила, али не неког одређеног историјског или митолошког, већ ништавила као таквог у свим временима и свим световима. Песник не тражи само одговоре о античким временима, већ и савремене проблеме тумачи у контексту вечних питања. Иако лирски субјект дозива духове, остаје само мук. Ћутање и рушевина, као и њихово међусобно дејство на посматрача, актуализују се на сличан начин у Гетеовим  Римским елегијама:

„Ослови ме, камење, ти, збор’те, високе палате!
Улице, реците реч! Геније, ћутиш зар?
Јест, има душу све у твојим зидинама светим
Вечити, Риме; тек за мене ћути још све.“
(Гете)

„Причај мени појасније о каквостма старог св’јета
Мен’ је доста једна ријеч само досад нечувена
причај мени појасније твоје биће нечувено
Причај, причај, појасније – сплетени су ти знакови.“
(Његош)

Његошева модерност у другом делу огледа се у синтези различитих традиција. Пре свега, спајају се античка и германска митологија кроз призивање духова, а затим се јавља и алхемијска мистика елемената, односно кроз духове се дозивају праосновни елементи: саламандре  (ватра), ондири (вода) елфи (ваздух), гноми (земља). Песник призива и чаробњаке и вештице да му дају одговор, што се може посматрати у контексту Новалисовог магичног идеализма, односно покушај враћања изгубљене хармоније човека и природе.

Загонетност на крају поеме добија другачији ток. Наиме, како наводи Ломпар, „Полазак Помпеја нема никакве поуке, ни искуства, знања, постоји само знак“ – а то је уношење светлости у подручје мрака. Метафора светлости, која прожима целокупно Његошево космичко песништво, у поеми представља плод ведрине модерног и просвећеног духа. Насупрот гневном Богу, на крају поеме стоји поновно даровање живота. „Можемо, дакле, препознати прелаз из страхотне разбешњености природе или гневног Бога  у ведру – са светом помирену – човекову хармоничност.“ Гестом просвећености човек уноси светлост у античке рушевине – ту није детерминисан ни античком ни хришћанском традицијом.

У Лучи микрокозма, мучен тајном човековог бића, песник се окреће упитним погледом природи и звезданом небу, али одговоре не налази изван, већ у себи самом. У Поласку Помпеја, пронађено огњиште је метафора микрокосмоса, „искре бесамртне“ – дакле, спознаја је могућа, човеков смисао се открива на пољу интимног, у својој бити.

Александра Матић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *