Писмо Сербуму о Видовдану и висарги

Olja Ivanjicki - Boj na Kosovu

Свака култура почиње од календара којим утврђује свој идентитет у времену, саглашавајући у некој критичној тачки небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Календар је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, био је превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја. Календар, најкраће речено, јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.

Најкатастофалнији догађај јесте смрт бога и његово поновно рађање на чему почивају све културе без обзира на простор и време. Зато је кључно место свих религија одређивање критичног тренутка Васкрса. Српска култура, поред хришћанског Васкрса, као што има и свој посебан пантеон Славе, има обележен и свој тренутак умирања и рађања. То је Видовдан или боље писано Видов дан. Свака стварност има тренутак катастрофе у коме издише и трошно место где се блистави привид урушава јер не може да одржи властиту природу. У санскриту знак за то је висарга, која се у овом древном језику  обележава са अः Она истовремено значи испразнити и послати напред, а њен смисао је кратак спој у енергији реченице и мисли која је покреће.

Baner Kosovo 1.1

Тај знак означава да је један ток застао и да прелази у други, да се издахнула стварност, немоћна да крене даље,  отвара да удахне струјање оностраности и да се на том месту саопштавају једна другој. Да  се то не дешава у енергији реченице, као и у енергији природе или историје, да она стварност не прелази у ову, свет би одавно застао у нереду, безнадној збрканости и издахнуо у саморазарању. Овако кроз अः свет се отвара за енергију која поново успоставља изнемогли смисао.  Ако : постоји у језику, има га и у простору и у времену. У времену та висарга је Видов дан, видовити дан у коме се за трен अः  уграби поглед у оно што исијава  или извире с друге стране.  Тог дана је кнез Лазар јуришао на небо, али не да би се због царства небеског одрицао земаљског, како га неприлично тумаче реформатори од Вука наовамо, већ да би пронашао висаргу и спојио небеско и земаљско, одбранио календар као сагласност и дошао до универзалног језика, како је пре њега већ успео Свети Сава у Номоканону, а после њега Милутин Миланковић у Канону осунчавања. Висарга је канон српске културе и тај увид је слобода  од реформаторски закривљене косовске видовитости (слике неба без земље), као и југословенске утопијске обневиделости (слика земље без неба). Да би се дошло до видовитог дана између ова два исказа треба ставити висаргу.

Проф. др Александар Петровић | Фото: politika.rs

Проф. др Александар Петровић | Фото: politika.rs

Косовски мит је једно од исијавања висарге. Он је Видов дан словесности и један од симболичких темеља српске културе. Мит о жртви је архетипски, најстарији мит свих цивилизација. Нема ни једне цивилизације у којој млади бог дејством зла не бива савладан и бачен у подземни свет, а који после тога васкрсава. Нема ли тог мита, нема ни цивилизације. Косовски мит на Видов дан указује да постоји српска цивилизација и да је она у стању да и у историјском календару изрази себе и свој идентитет. Ако одбацимо косовски мит као нешто што није у складу са потрошачким друштвом, онда неминовно морамо да одбацимо и хришћанство као узорну етику жртве. Наравно, хришћанство се данас увелико одбацује, али и оне идеологије које се нуде да га замене долазе са пригушеном идејом жртве и жртвовања, али којој не следи обнова.

Канон српске културе почива на अः. Његов циљ је да не бирајући начине, споји (religo) небо и земљу служећи се при томе небеском литургијом или небеском механиком, свеједно. Само мисао запала у пукотину просветитељства не може да примети да не треба истим стварима у различитим пољима опажања давати различита имена.  Смисао канона је да доноси исту тему са помаком времена да би тако одбранио календар. Уколико је то тачно, тада је Милутин Миланковић Свети Сава модерног времена. Речју, без увиђања канона српске културе нема помака у времену.

Велики српски интелектуалци који нису увидели Канон и који су следствено били опчињени утопијом, као што је Јован Цвијић, својом фантазијом о држави Јужних Словена поставили су српску културу пред  веома сложен задатак. Требало је, по његовом мишљењу, направити државу која ће успети да изађе на крај са непријатељима који је сложно разграђују и споља и изнутра. То је права историјска мисија за Ничеоовг натчовека, који не оставља места сањаријама о ’нормалном’ животу, већ човека баца у чисту неизвесност слободе. Ниче је то и очекивао од српског народа у чију част је и компоновао симфонијску поему Сербиа“. Можда то изгледа претежак историјски задатак и превелико очекивање за један народ, али он једноставно није имао избора, јер ниједан народ никада није успео да се отме снази утопије. Посебно када је та утопија историја, идеалитет смисла до кога народ не може да добаци, јер опажа само његове одразе.

Питање историје није емпиријско, како добити датум, већ како га надићи и ставити мисли, речи и дела пред अः. Следећи Цвијићево животно искуство, не треба саучествовати у доношењу политичких одлука, јер је скоро потпуно свеједно какве ће оне бити. Било да су погрешне или не, историја ће се увек вртети у кругу, и увек ће свим путевима долазити на место са кога се и пошло. У правом смислу циљ је место које је управо напуштено. Цвијић је с једне стране учествовао у доношењу за сада погрешне одлуке о стварању Југославије, али је та погрешна одлука истовремено и најбољи пут да проверимо властити антрополошки капацитет −  можемо ли да издржимо сами против свих или бар већине, а пре свега сами против себе. Јер осим себе, достојног противника немамо. Ако то успемо, онда смо своји на своме, а ако не успемо, онда нема смисла више губити време са, према Бројгеловој метафори, слепцима које воде слепци. То је смисао видовданског освајања неба и спречавања да небо и земља остану неповезани, затворени,умишљени и без अः. Питање Видовог дана је шта очекујемо од историје. Увек се треба сетити Конфучијеве мисли да када погрешан човек уради праву ствар, онда је то погрешна ствар, а када прави човек уради погрешну ствар, то је права ствар. Сада се на Југославију углавном гледа као на српску утопијску заблуду, што и јесте, али при томе треба приметити да је, насупрот томе, не само настанак већ и нестанак Југославије истовремено и велика потврда српске културе. Мада то може да звучи чудно, већ сада је, само две деценије после, јасно да се Југославија може дезинтегрисати, али не и уништити као једина утопија коју је Европа успела да створи у прошлом веку. Србима се може политички одузети држава Југославија, али не и утопија Југославија коју су сами створили.

Иако је одржавање Југославије плаћено српском амнезијом, у њој је постигнуто подношљиво помирење религија, изнуђено самоуправљање и домишљена несврстаност, све оно чега у савременим корпоративним државама уопште нема. Чињеница да су се ту ослободиле утопијске енергије у мери која се нигде у 20. веку није могла наћи, а које су у пуној супротности са савременим светом орвеловског надгледања. Остали свет једноставно није имао утопију, већ је следио догме или био само марљив и ефикасан. Ту је и један од извора западног ресантимана према Југославији, јер Запад  није имао храбрости за утопију, већ само за либералну догму и ефикасност, покушавајући да самопослугу уздигне као тријумфалну капију. Зато упркос договору и није пристао да расформира НАТО, јер би се без те силе појавила огољена празнина света који не види ништа осим свог голог интереса капитала. Југославија је заправо најбољи део Европе, девет десетина њеног правог, потиснутог, подсвесног бића са којим не може да се суочи. Европа се одувек сурово обрачунавала са утопијама и њихове творце, почевши од Томас Мора, немилосрдно кажњавала. Тако је и Србија, која је изнела југословенску утопију, морала да буде кажњена. И она је као Томас Мор, творац прве утопије, положена на пањ.

С друге стране, у свом утопијском успеху, који јој нико не може одузети, Југославија је као двоструки ратни победник, али без дана Вида, доживела потпуни животни неуспех, јер је утопија само сурогат अः обзиром да  једино अः може да преобрази енергију мисаоног и историјског тока. Утопија је слика док је अः енергија. За अः је потребно нешто више од пуког ратног успеха и историјског знања. То је лепо изразио патријарх Павле речима  „Будимо људи, иако смо Срби“. Она изгледа као лапсус ментис и као таква је значајна, јер већ Фројд указује да лапсус изражава право подсвесно уверење. Ако је дозвољено тумачити човека који је парадигма самоникле духовне енергије, рекло би се да је патријарх сасвим свестан да је пред Србе историја увек стављала надљудске задатке, јер их је без њихове воље сукобљавала са Византијском, Отоманском, Ватиканском, Аустроугарском, Немачком, Совјетском  и данас Америчком империјом. То стварно није задатак за људе и очито је жеља патријарха да се Србима историја макар мало смилује и да имају прилике да буду људи, да имају прилике да решавају ситне историје задатке –  економију, администрацију, пољопривреду, итд, а не да увек буду позвани на надљудска прегнућа. Свестан патње и бола тог народа коме је историја тесна и који се изгледа једино боји, како су се изразили његови древни земљаци Трибали, да му небо не падне на главу, он тражи од тог истог неба да му пружи утеху. Ужас надисторичности који се као : налази на крају сваке историјске реченице српске културе, приморава патријарха да подсвесно пожели да Срби буду људи, да се бар мало умиле историјским силама. Али од тога вероватно нема ништа. Они који једном осете слободу, више не могу да буду људи. Они који једном прођу кроз अः не могу се више враћати утопијама.

Свесни тога реформатори и њихови наследници су अः који нема облик хтели да замене протезом утопијске слике. Али језик не треба да буде одраз писма, као што ни живот не треба видети као утопијску слику. Пиши као што говориш је заиста најбољи начин да језик изгуби своју слободу и да буде колонизован писмом. Од тада до данас учињен је заиста велики напор да се језик претвори у слику писма, а српско културно наслеђе отуђи од Видовог дана. Чине се напори и да се српски језик преименује, спаљена је, чак, прва после Александријске, Народна библиотека Србије у Београду. Историја и није ништа друго до политика заборава. А култура сама није ништа до сећање. А Видов дан је : где се све то може видети.

Знамо ли то, није нам тешко да саслушамо умилни зов Сирена који, записано је у „Одисеји“, уморне морнаре маме у смрт. Али везани, као Одисеј, за катарку Видовог дана, можемо да, упркос сиренском зову, останемо на свом путу. Идеолози историјског хода показују на прошлост и призивају будућност да би прикрили да је прошлост нестала, а да будућност није дошла, нити ће икада доћи. Постоји само садашњост у којој се све спаја, почиње и завршава. Ако то не схватамо, одричемо се садашњости, а да за узврат добијамо само историјске умишљаје мање или више вештог паковања будућности. У историји није позната ни једна будућност која се остварила. Погледамо ли Троју, видећемо само слојеве наталожене у земљи један преко другога. А сви су се они нешто надали, нешто очекивали, а у стварности земља само слаже слој преко слоја. Свест о томе чини канон нашег културног идентитета.

Наше је да за Видов дан преузмемо свест о томе и да наставимо да играмо своју игру. Сетимо се поводом овог дана данас заборављеног Фотија Иличића, управника „Националног путујућег позоришта“, које почетком прошлог века покушава да своје представе игра широм Босне. Иличић то ради ношен уметничким заносом, а подржан једино снагом свог уверења и електрицитетом अः којим расејава српску идеју широм Босне. Док су аустријска и немачка позоришта која представљају своје културе институционално подржана и добро финансирана, Иличић мора сам да савлада сваку препреку коју му злуради бирократи постављају, тражећи правду чак и код аустроугарског цара. Иако по уверењу аустроугарских власти Иличић нема политичке везе са Србијом, у тренутку када покуша да продужи пасош бива му наређено да истог дана, под војничком пратњом, напусти Босну. То је било својеврсно признање утицаја које су Иличићеве представе имале у Босни и потврда немоћи окупационе културе, која је свој програм заснивала на кривотворењу језика и покондиреном ширењу сваковрсних привида. И данас се може осећати само понос због припадности култури за коју се Иличић борио и која се као племенити витез од Манче сукобила са вештицама и чаробњацима прерушеним у ефикасне механичке млинове и безбројне друге направе. Иличићева судбина сувише подсећа на призоре из великог Сервантесовог романа да би свака сличност била случајна. Нама који волимо овај велики роман важно је да знамо да Дон Кихот није фикција већ стварност. И да жива земља дон Кихота, најплеменитијег лика свих књижевних алманаха, није толико Шпанија, тај рђави чувар Медитерана, како је назива историчар Фернан Бродел, већ пре Србија, која није изневерила велику Сервантесову хуманистичку идеју, јер се истрајно у својој политици понаша попут племенитог витеза од Манче. Излупана моћним силама чаробњака претворених у млинове, она и даље има снаге да сања свој сан и да зна док премлаћена у разбијеном оклопу лежи на земљи, да је њен пут племените висарге стаза правог човека.

На таквом путу не разликују се безобзирност гостионичара који млате племенитог Дон Кихота, нити било који други агресивни империјализам који гази по Србима и њиховој култури. Османлијски, комунистички или неолиберални материјализам се не разликују превише. Османлије су материјалистичком бесловесношћу спалили тело Светог Саве, а комунисти су забранили прославу Светог Саве у школама, док се данашњи нови јуришници изругују његовој мисији. Материјализам без अः се бројгеловски  запатио код Срба јер су они склони утопијским умишљајима. То је тамна страна њихове видовданске надисторичности, јер како им је историја тесна, они лако прихватају лажне пророке и њихова надисторијска обећања. Дирљивом топлом улизичком љубављу прихватили су Највећег сина који им је, гушећи се у материјалном благостању, библијски обећавао да ће развластити капиталисте и капитал разделити убогима. Још горе, они су прихватили рашчупану, мисао сирове историје Маркса и Енгелса, иако су ова двојица у својим списима проповедали да су Срби „отпадак народа“ које је „ток историје немилосрдно згазио“. Са Србима, по Енгелсу, треба да траје „неумољива борба на живот и смрт“ и то борба „до истраге“ која подразумева и „безобзирни тероризам“. Једном речи, Маркс и његов први апостол неупоредиво су лошије говорили о Србима и од самог Хитлера. А Срби су као одговор на то увели марксистичко образовање у школе, јер су били и остали гладни утопија. Занимљиво је и да европска левица и европска десница имају једнако лоше мишљење о Србима. Није ли и то посредан доказ српске утопијске ситуације која нема другог него да на Видов дан прође кроз अः?

Видовданска Србија се јавља када схватимо да нема боље будућности, да је најбоља садашњост, да питање добра није повезано са временом. Питајте данас Јапанце после експлозије у Фукушими шта мисле о светлој или боље речено луминисцентној будућност обзиром да полураспад плутонијума траје милионима година. Сада би се вероватно радо мењали за мало „мрачне“ прошлости, али је касно. Њихов највећи писац Јукио Мишима их је, жртвујући сопствени живот, узалуд опомињао седамдесетих година прошлог века да су забасали на технолошко беспуће. Данас у свету имамо превише будућности за људске потребе и капацитете, као и њихово трајање у времену. Србију ћемо поново да откријемо када уђемо у садашњости, а не будућности.

Историјским циклусима се не може самерити живот. Зато се и чини да други не схватају какав проблем  својим Видовим даном решавају Срби, обзиром да их гледају искључиво из историјске перспективе. Међутим, хтели или не, већ живимо у постисторијском свету у коме се циклус историје завршио и где се јасно види да је историја само утопија. Стога смо много ближе истини одмеримо ли српску културу спрам Миланковићевих циклуса који трају неупоредиво дуже од историјских. Све цивилизације сагледавале су своју судбину, о чему данас имамо низ података, према једном од три Миланковићева циклуса, циклусу прецесије. Биће да ће се и овог пута српска судбина одмерити према овом циклусу. Али да бисмо то схватили, треба узети у руке Канон осунчавања Милутина Миланковића, једну од најзначајнијих књига модерног времена, који се родио из пакла 6. априла истовремено када је нестало 700.000 књига Народне библиотеке. То је довољно симболична судбина да схвате чак и они који на Видов дан не виде अः.

Проф. др Александар Петровић

Александар Петровић (1956, Београд) редовни је професор Културне антропологије на Филолошком факултету Универзита у Београду, Теорије културе и цивилизације на основним студијама и Културне дипломатије на докторским студијама на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, као и историје српске науке и Филозофије науке на докторским студијама на Смеру за историју и филозофију науке Универзитета у Београду.  Научни рад је посветио афирмацији и животним делима Атанасија Николића, Јована Жујовића, Николе Тесле, Милутина Миланковића и српско-аустралијског писца Б. Вонгара. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *