Певања и мишљења Драгана Бошковића: „Не знам ко је убио Лору Палмер“

„Данас је умро Дејвид Боуви
и цео дан сам га, кажем, у колима, слушао.
И док су звона Цркве Светог Мартина  у Утрехту
одавала пошту
у Студеници сам му запалио свећу
(и Иванки, наравно,
И она је имала очи различите боје),
Измолио Оченаш и Здраво Марија.
Устани, Лазаре! – рекох
Man who sold the world… – шапуће Стефан Првовенчани“

Поводом нове збирке песама „The Clash“ проф. др Драгана Бошковића разговарали смо са аутором о поезији, идентитету, култури, о поетичким и идеолошким одликама наше поезије. Уланчавање културних знакова у збирци „The Clash“ поставља изазов пред читаоца који тежи да у тексту пронађе своју „припадајућу причу“, јер истовремено укључује све, али их исто тако и расипа и у непрекидном умножавању знакова заводи. Је ли то изазов нове поезије?

Сербум: Оно што би савремена поезија могла бити сажето је у Вашим стиховима: „моје речи не враћају људе себи…него речима“. Да ли то значи да је поезија претходно имала моћ или макар жељу да се представи као пројекат који сједињује расути идентитет? Шта се данас променило: је ли поезија постала место где се мрве идентитети? (Је ли та криза оно културно искуство које потврђује европски идентитет наше књижевности?)

Д. Бошковић: Исходиште поезије, као и човека, тај фамозни идентитет, друго је име за кризу. Још од стварања света, од оног ништа из којег су створени свет и човек, од, тачније, када је Адам видео закривљену слику себе у очима Еве, све је у кризи. „Mрвљење идентитета“, како бисте Ви рекли, само је крајња консеквенца, од самих почетака, у трену смрвљеног идентитета. Ако су се наши прародитељи распали, историји човека остаје да сакупља остатке. Ако ослушнемо Ничеа, Бланшоа, или, ако желите, Сиорана, није ли баш криза (као друго име за модернитет) заправо родно место афирмације идентичности; не заборавимо, такође, ипситет је тек жртва посебности. „Како си тако лепо полупан“, реплика је из једног, мени изузетно драгог филма. Поезија никада није желела да обједини ову расутост, да искупи „источни грех“ културе, она је само била поезија, певала и певајући стварала. Па чак и „канонизовани“ жанрови, химна, хвалоспев, словословље, тек су сублимирани израз поетске и људске немоћи. Ни поезија, ни човек нису позлаћени калеж, више су обрис разбијене чаше. Посебност њиховог одавно обављеног, константног и заувек одложеног одласка. „Не могу те изнова саставити, али те могу вратити мени, речима“ – ето, то нам говори поезија. И, ево и човека. У загрљају речи које чине тај обрис разбијеног хуманитета, језика, калежа, у том велу који скрива оно „тако си лепо полупан“. Чак и овај придев „лепо“, који нас подсећа да још увек нешто дугујемо естетици, може бити написан у загради.

Сетимо се ипак и Агамбена, и парафразирајмо његову тако једноставну и далекосежну мисао: „Љубав се не може употребљавати, ни уживати, употребљавати се могу власништво и љубомора. Девојка је љубоморна на себе саму, добра супруга злоставља саму себе.“ О поезији мислим у женском роду. Поезија је Ума Турман. Богородица. И она, оне, рекао би Агамбен, не мешају лично и посебно.

Сербум: Збирка је премрежена стиховима европске и светске рок културе, која представља значајан контекст за разумевање Ваше поезије, али се изразито прожимају и други, различити културни кодови. Како се споразумевају Дејвид Боуви и Стефан Првовенчани?

Д. Бошковић: The Clash је настао из једног, назовимо га тако, мета-личног искуства, из свих гена културе, рокенрола и моје лектире. Ако нам је култура омогућила да видимо, чујемо, пишемо, чулно осећамо и сањамо – што је опште место савремене епистемологије – онда је то искуство једино и само наше лично искуство. Све што културно јесам, све културно моје, сакупљено је у Clash-у (Елиот би био поносан на овог песника!). Хвала вам на питању о разумевању Боувија и Првовенчаног. Остао бих у стереотипу када бих рекао да је место њиховог сусрета оностраност, или простор интеркултуролошког дијалога, али бих исто тако погрешио када то не бих поменуо. Можда баш тај рад културе, понекад тако елиптичан, као језик, као поезија, као The Clash, омогућава присност најудаљенијих бића. Опет, чињеница је следећа: Дан након Боувијеве смрти нашао сам се у Студеници, уз Оченаш, Здраво Марија и Слава Оцу, запалио му свећу, а мук из дубине црквеног здања је у том моменту прозборио. Да, то је био он, Стефан Првовенчани, и то није била мистика, ни метафизичка, духовна сензација – не играм се стварима духа – било је то тек исписавање стихова у мени, оних стихова у којима је свети српски краљ промумлао: Man who sold the world. По сличном обрасцу су улaнчани толики културни знакови у мојој књизи. Зато је она разговор знакова, али не само ни знакова, колико људи, савремених и историјских личности, живих и мртвих (У Clash-у, наглашавам, нема мртвих, живот је неподељен), које сам лично сусретао током свог живота. Једна велика, трансцендентна заједница у смислу поетске sancta communio знакова и људи, Бога и створења. Додао бих и: никада у својој поезији нисам говорио о апстрактним стварима, све их држим за своје, личне: Бог је у њој мој Христ, Богородица је Јосифова, моја Марија, Боуви је Дејвид Боуви (David Bowie, рођен као Дејвид Роберт Хејворд-Џоунс, 8. јануар 1947 – 10. јануар 2016, један од најпознатијих британских рок музичара, певача, композитора и глумаца), Љубав има и име и презиме и лице, Клеш је The Clash (британски панк рок бенд, први наступ имали, као предгрупа Sex Pistols-ima, 04. јула 1976), мартинке су DrMartens shoes (cherry red – мада сам као клинац ноио само црне), пиво је Мithos, дакле, мит, прича, песма. И песници су аутори митова, зар не? Боуви и Првовенчани нису? Али, сви сигурно јесу The Clash.

Сербум: Каква је Богородица српске поезије? У чему је другачија од Богородице Драгана Бошковића?

Д. Бошковић: Волео бих да прочитам студију о Богородици српске поезије. Дa, то би била једна чудесна књига од 500 страна, која би раскривала културне и знаковне слојеве Блажене Девице, од Костићеве Santa Maria до Лалићеве жанровски иконизоване Дјеве, до Тешићеве Rosa Canina, Бошковићеве Богородице. Само бих читао, ноћи не би било… Одавно у мени постоји жеља да напишем књигу о Богу српске поезије, чији настанак дугује идеји, више идеолошкој, да развејем хришћанско-фолклорно-патриотизовану рецепцију Бога у нашој поезији, кога сви тумачи аутоматски виде као хришћанског Бога или као етно-фолклорно божанство, па и неког српског Бога, и то најчешће у оним фигурама у којима га уопште таквог нема, нити га је било. Растко Петровић, и његов Бог, заузео би централно место књиге…

Моја Богородица? Не знам колико је различита, али знам колико је моја. Различита, можда, утолико колико је конкретна, реална, жива, само моја. Утолико колико није обликована – иако јесте и то, мада у духу римских литанија, римске мариологије – у сагласју са стереотипима њене „српске“ културне атрибуције, што није орнаментирана у техници иконе, јер оваква техника, орнаментација и фигурација умртвила је ту српску, поетску Богородицу (и Бога и Христа…). Моја Богородица је, рекох, жива, лице бескрајно вољене особе са којом делим овај живот, описана савременим језиком; она има мобилни телефон, носи моторсајкл јакну, али она је и толико узвишена, њене молитве ме једноставно држе у животу. (Није ли икона, у време свог настанка, у раном средњем веку, била модеран уметнички израз, била савремена, модерна. Није ли авангардно песништво тај средњовековни модернитет рехабилитовало. Ево са Clash-ом још једног „модерног“ трена: Богородица пева White Riot.) Да, моја и различита онолико колико о њој певам из најличнијег искуства, моја утолико што воли, баш мене воли, и ја баш њу. „Само кажем: Марија!, и све буде како треба.“ Таква је Богородица Драгана Бошковића.

П.С. У хришћанској традицији остао је један кратак запис о светом плесачу. Име му није запамћено. Текст каже да је по целу ноћ плесао у својој ћелији. Зато што је тиме ометао осталу сабраћу у молитви и сну, игуман га је, укоривиши, запитао зашто то ради. Одговорио је: Тако, плешем пред иконом Богородице, а када се уморим она ми обрише зној са чела. Игуман је одговорио: Само плеши!

Сербум: Ако је могуће остварити се само унутар одређене културе, којим културним обрасцима бисте одредили сопствену поетску свест? И да ли уопште можемо у потпуности бити свесни своје укорењености у задате обрасце, или – говорити изван позиција друштвеног, политичког, идеолошког?

Д. Бошковић: Да је ово ваше питање испитно, вратио бих листић. Самосвест о исписаности културом, о тетоважи између плећа, о којој је писао Слотердајк, колико је знак освешћења, толико је и знак пораза. Никада не можемо сагледати чиме смо све обележени, а оно што смо освестили често је само храна нашој сујети. Песници се тако често огледају у огледалу културе и не виде њу, виде само себе. А препусити се култури, тако банално значи изгубити себе, али по цену да задобијемо и себе и њу. Изгубити се, дакле, освестити сопствену изгубљеност, ето залога песништву. И залога ћутању. Шта уопште рећи после сопствене смрти?

Поетика културе јесте наша поетика, она нас оправдава, да не кажем опевава. Не само шипарице, не само политичари, него и песници чезну за екстраваганицијом, ексцентризмом, сензационалношћу, не схватајући да оно тако посебно претварају у празни и јефтини стереотип спектакла. Онога трена када укинете себе, ви сте у тој екс-позицији, онда сте све. У тишини, миру и љубави, како би рекао апостол. У залогу ћутања, рекох, и песништва. Ћутати да би поезија говорила, ћутати да би чули Бога, само ћутати и избећи хајдегеровски жамор који гуши зов бића. То је поезија, увек „изван“. Али, будимо реални, мало ко жели да умре. И тако, мало ко жели да буде поезија.

Сербум: Ток српске књижевности у великој мери одређивали су ауторитети (попут Скерлића, Богдана Поповића, Лазаревића и сл) који су успостављали критеријуме шта је поетско, а шта не. Има ли данас места таквим ауторитетима и ко данас одређује ко је видљив, а ко не? Ко/Шта данас одређује да је Драган Бошковић песник?

Д. Бошковић: Поменута имена су ауторитети само зато што смо их ми канонизовали. И ко нам је крив. Могли смо и неке друге или можда нисмо имали избора. Зашто било који критеријуми? Зашто критеријуми? Стратификација културе се увек изводила по цену губитка свега другога. Нисмо ли и Црњанског, и Растка, и Мију Павловића сместили у културу зато што је то налагала историја центрирања културе. А шта су они тиме и са нама изгубили? И данас се нека имена смештају, намештају, набацују, оријентишу. Само, уколико су поменута господа из прошлости били достојни свога заната, данас као да смо лишени еснафског достојанства наших савременика, а култура и политика траже да се замајац смештања не заустави. Примере овога пута не бих наводио, биће прилике; (не)видљивост коју помињете резултат је лажи, моћи, пријатељско-кумовске прерасподеле добара, али о томе је и више него досадно разговарати, камоли писати. Могу само рећи да сам миран. Моја поезија ради свој посао (ако уопште ишта ради), Богородица је платила све моје рачуне, а њено јутро, јутро града, Clash-a, тек долази. Порекло мога мира је у будућности.

Сербум: Да ли се у књижевности јасније оцртава која идеолошка матрица заиста има примат у одређеном тренутку? Можете ли одредити ту доминантну матрицу у данашњој српској књижевној свести?

Д. Бошковић: У претходном питању је део одговора и на ово. Да, могуће је и то веома прецизно, одредити све дивергенције историјских поетика и „идеолошких“ матрица. Данас би то било медиокритетство: полуписменост, некултура, одсуство грађанске свести, неодговорност, стереотипизација фигура, аутоматизам језика… Нека врста јефтиног модернизма. Толико.

Сербум: Ко је убио Лору Палмер?

Д. Бошковић: Боб, ватра, демон, зло, само Линч… Хајде овако: убила ју је воља да живи. Да није убијена, Лоре Палмер никада не би ни било. Да није (њеног) убиства – оне кризе из вашег првог питања –  овај свет не би био овакав. Не би било ни филма, приче, естетике, поезије. Не знам ко ју убио, заиста не знам, али знам да ме је увек више интересовала Дајен (па и она не постоји, зар не?), којој ефбиај агент Купер тако слатко шапуће свој живот у диктафон… Дајен, Дајен, Дајен – урлам са Грант Хартом. И ево је, и Лора Палмер, и Дајен, и поезија…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *