„Песник радости и здравља, животне енергије и националне снаге“

11232_vest_Петар-Кочић-споменик-Бања-Лука

О, Боже мој, велики и силни и недостижни,  дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи, које душмани не разумију, а народ  разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје.

Петар Кочић, „песник радости и здравља, животне енергије и националне снаге“, како га Скерлић назива, својим првим приповеткама скреће пажњу на себе, а нарочито 1902. године, када излази његова прва збирка приповедака „С планине и испод планине“. Написао је још две збирке приповедака, једна под истим именом, а друга „Јауци са Змијања“ и две политичко-социјалне сатире „Јазавац пред судом и Суданија“. Кочић је касније дао неколико песама у прози („Јелике и оморике“, „Молитва“, „Тежак“, „Кмети“, „Слобода“) у којима је изразио љубав према отаџбини, завичају, радном човеку, слободи, и нетрепељивост према туђину. На њих се надовезују приповетке у којима преовлађује лирско-патетични стил, те их можемо назвати поетским приповеткама. Његови описи сеоског живота Босанске Крајине, комплексности друштвене и политичке стварности, али и психологија и менталитет нашег човека, издвајају га као једног од најзначајнијих писаца српске књижевности.

Петар Кочић

Петар Кочић

Рођен 1877. године у селу Стричићима на Змијању, у данашњој Републици Српској, Кочић је своја прва знања стицао у манастиру Гомјеници, где се његов отац, као удовац, рано замонашио, основну школу завршио је у Бањалуци, а гимназију је уписао у Сарајеву, али је завршио у Београду, који је сматрао националном светињом. Уписује Филозофски факултет у Бечу, али га занимање за политику одвлачи од студирања. Уочи анексије Босне  и Херцеговине, покреће лист „Отаџбина“, који се бори за сељачка права и укидање преосталог феудализма. Због политичких активности често борави у затвору. Али његов политички рад огледа се и у његовим делима, где је смело стајао против ропства, а проповедао друштвену правду и слободу. Кочић постаје писац народног живота, крајишких пејзажа и младости и лепоте крајишких младића и девојака. Као дете заосталог планинског села, од малих ногу Кочић је гледао своје сународнике како се боре са надмоћном природом, али и са кметским положајем, који је задавао додатне бриге, те је јасно откуд Кочићу толико саосећање према народу и крају из кога је потекао.

На помен Петра Кочића прва асоцијација је проблематика поробљеног сељака, животне потребе и тежње народних маса, социјални бунт. Приповетка којом се Кочић нарочито издваја као бунтовник и проповедник слободе,  критичар актуелне политичке ситуације јесте „Јазавац пред судом“.  У лик Давида Штрпца, Кочић је унео особине читавог  народа Босанске Крајине. Давид није један човек, он је прототип својих земљака угњетаваних под аустријском влашћу. Али, не само то, он је и пишчево средство за упућивање критике поробљивачима. Кроз ову алегорично-сатиричну комедију избија силно Кочићево залагање за правду и подсмех и властодршцима и њиховом судству. Давид Штрбац је наизглед наиван сељак који доводи јазавца пред суд јер му је овај „опљачкао“ њиву кукуруза. Међутим, то је само повод да овај лукави сељак проговори о свим невољама које му окупатор доноси.  Давид објашњава да „овај ваш цар има за свашта закон“, па зашто онда он не би могао да оптужи јазавца. Давид вешто, народним језиком, износи комичне реченице и мисли, које су заправо ниподаштавање и осуда туђинске власти. Предмет његове критике су, како институције аустроугарске власти, тако и богати Срби који, такође, угњетавају сиромашног сељака. Иако ова приповетка увек насмеје, она у себи носи горчину и трагику народа. Комично и трагично се преплићу, а томе највише доприноси језик којим говори Штрбац. Није случајно што Штрбац каже „укопација“, уместо окупација. Не само да извртање речи изазива комичан ефекат, већ и ново значење, а то је – да је народ под аустријском влашћу као укопан, понижен, срозан. Јован Скерлић је истакао да је „Јазавац пред судом“ једна од најбољих сатира у нашој књижевности, која је јасно показала колико искрени патриотизам српског сељака надилази бесмислене законе државе, али и ученост њених чиновника.

Осим што верно представља човека свог краја, довитљивог, храброг, племенитог, Кочић у својим приповеткама приказује и природу свога краја. Такве су приповетке „Кроз мећаву“, „У магли“, „Кроз маглу“ итд. У приповеци „Кроз мећаву“, преплићу се епско и лирско, богате слике и тешка борба за опстанак двојице ликова.  У лику Реље Кнежевића осликава јаког, издржљивог сељака, кога шиба неукротива природа, проживљава трагедије, али, и поред своје силне снаге, посустаје. Свако трпљење има свој крај, а Кочићев сељак, племенит, али несрећан, мир налази „на оном свету“, јер је земља за њега сурови непријатељ. „Посрће, пада, устаје, заноси се…“ то је најбољи опис Кочићевог Крајишника. Опака ћуд босанских планина дата је у контрасту са његовим добродушним сељаком. У ретроспективи Кочић казује о богатству Реље Кнежевића, али све што је земаљско, пролазно је. Реља остаје са својим синовцем Вујом и једном кравицом, сиромашан, промрзао. Пред његовом тешком судбином не може се остати равнодушан. Ликови у приповеци не говоре пуно, али зато се својом јачином издваја монолог који ће много рећи, не само о Рељи, већ и о самом Кочићу. Не могавши да прода краву, Реља се жали и прекорева себе што први пут неће моћи својима да попали свеће на Задушнице и да удели „кљасту и сакату“ за покој њихове душе. Овде се Кочићев однос према православљу јасно показује. Православље и традиција представљају светлост која народу показује прави пут. Уделити кљасту и сакату чин је којим се приближавамо Богу, а паљењем свећа сећамо се да је небеско царство оно што нас чека након тешког, мученичког живота који је задесио и Рељу и Вују.

Споменик Петру Кочићу у Бањој Луци

Споменик Петру Кочићу у Бањој Луци

Пишући о Кочићу, Иво Андрић износи анегдоту о Кочићевом животу у Београду, када је истеран из сарајевске гимназије. Пошто је често гладовао и много трпео, жалио се свом оцу и тражио помоћ, на шта му је отац одговорио да буде „челичан и постојан као што је постојана Кочића главица (брег који се диже изнад њиховог села)“. Дечак се, дакле, изједначава са својим родним крајем, а то нису само празне речи, већ се Кочић држи тог аманета који није само њему отац дао, већ је усађен у свест сваког Змијањца.

Сами наслови његових дела указују на везаност за завичај, једна Кочићева приповетка носи назив „Змијање“, а читава збирка „Јауци са Змијања“. Али, Кочић није само просторно везан за завичај, иако у приповеци Змијање износи топониме свога краја, он на шаљив начин описује историју свог народа, борбе против Турака и лакоћу с којом су Змијањци протерали Турке из својих крајева. Кочић сеже у историју чак до Косовског боја, у коме су Змијањци учествовали под вођством кнеза Рајка о коме „зна и мало дијете“. Кочић не пропушта да помене и своје порекло, тј. попа Кочића, чија је „поповина од давније’ давнина“. У овој приповеци одјекује Кочићев патриотизам, родољубље и вера у снагу народа. Иако, напомиње да данас није исто време као што је некад било, да нема такве храбрости и јунака као што их је било у време кнеза Лазара и Косовског боја, у Кочићевим речима ипак се осећа безгранично поверење у сељака као чувара националног бића. Православље, јуначка песма и језик главна су оружја нашег народа.

Исидора Секулић назива Кочића представником традиције, српског имена, косовског завета, изједначавајући поробљену Крајину са некадашњим поробљавањем Косова. Патриотизам у приповеткама Петра Кочића тежња је да се ништа не заборави, иначе народ губи прошлост, историју, губи себе. Читаво Кочићево дело има епски карактер. Његови јунаци имају израз колективног менталитета и херојства. Тако је његов „газда Младен старински Србин, човјек у чијим жилама тече можда истанчала крв бораца честитог кнеза или љутих оклопника… “, а млади Лујо и његов бик Јаблан представници су омладине, храбре и истрајне у борби против царске аустроугарске власти оличене у Рудоњи.

Поред наведених издвајају се и његове приповетке о темпераменту Крајишника: јунакиње приповедака „Кроз маглу“, „Кроз свјетлост“, „Туба“ и „Мргуда“, једре и здраве планинке, слатке крви, доживљавају слом због незадовољене страсти. Али, у сликању карактера најзанимљивији је „Мрачајски прото“, аутентичан лик који се не може поредити ни са једним ликом наше књижевности. Суморни, мрки изглед мрачајског проте, само је маска коју Крајишник показује непознатима и непријатељу, како би схватили са каквом личношћу имају посла.

Одбор САНУ је Петра Кочића 1993. уврстио у 100 најзнаменитијих Срба. У част Петра Кочића традиционално се у августу одржава манифестација Кочићев збор.

Кочићев збор обележава се различитим културним манифестацијама:

  • Свечана академија у Банском двору
  • Додела Кочићеве награде и награде Змијањче у Кочићевим родним Стричићима
  • Изложба слика учесника колоније Ликовно саборовање „Змијање” у Банском двору
  • Обилазак гроба Петра Кочића у Алеји великана и споменика у Чубурском парку у Београду
  • Књижевно вече „Змијање у Београду, Српска у Србији” које се одржава у Клубу књижевника (сала Удружења књижевника Србије) у Београду.
  • Полагање венаца жртвама Отаџбинског рата на Тргу палих бораца и гробљу Свети Пантелија у Бањој Луци.
  • Извођење драмских представа по делима Петра Кочића.
  • Борба бикова у Кочићевим родним Стричићима за награду Јаблан.

 Александра Матић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *