Пас са три ноге: Орвелова „1984“ и Домановићева „Страдија“

Радоје Домановић

Улога министарства у роману Џорџа Орвела „1984“ и делу „Страдија“ Радоја Домановића

Разних чуда бива у свету,
а наша је земља,
као што многи веле,
плодна чудима у толикој мери,
да већ више ни чуда нису чуда.

pavle-lekovicТеорија друштвеног уговора заснива се на политичком и филозофском концепту који регулише управне односе између државе и појединца. Појединци се уједињују у одређену заједницу на основу сагласности и пристајања да се придржавају заједничких правила. Држава, са друге стране, обезбеђује мере заштите, те самим тим, почива на сагласности оних којима влада. Једна од битнијих максима филозофије коју су заступали Томас Хобс, Спиноза или Жан Жак Русо, та је да су сви људи једнаки, и да природа, односно њени закони, имају примат над друштвеним. Оно што људи могу да ураде је да сами одлуче како ће формирати међусобне односе и којих ће се принципа придржавати. По Томасу Хобсу, човек је по природи себичан и зао и тежи да оствари своје потребе независно од других људи, али пошто су сви људи такви они се свесно и добровољно одлучују да ограниче своју слободу како би добили гаранцију за сопствену егзистенцију. Своја права преносе на државу и владара коме су дужни да се покоравају. Такву државу Хобс назива Левијатаном и каже да појединац практично нема другог излаза него да се за њу определи. Спиноза, за разлику од Хобса, даје либералнију, демократскију верзију теорије друштвеног уговора. Његово основно становиште је да људи не преносе сва своја права на државу, већ задржавају oнa основна, попут права на слободу савести, достојанство и својину. Поставља се питање како ће та држава функционисати кад једном заживи принцип покорности појединца. Да ли ће подлећи притиску и урушити се у саму себе или ће се вазнети и доказати да здраво друштво ипак постоји?

Олигархијски колективизам који Орвел напада у свом роману 1984 окренут је ка управљању ради самог управљања, моћи ради саме моћи. Контрола над стварношћу и репресија над било каквом слободом главне су одлике друштва. Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. Власт је персонификована кроз четири зграде министарстава, које попут кула надвисују околну архитектуру. Министарство истине се бави информацијама, забавом, просветом и културом; Министарство мира – ратом; Министарство љубави – редом и јавним поретком а Министарство обиља – привредним пословима. Четири јахача којих би се и Дирер постидео. Изврнутост њихових имена најбоље показује наказност утицаја који Партија врши преко њих. Немогућност слободне мисли и огроман чиновнички апарат из дана у дан крадомице мењају историју, претварајући је у палимпсест са кога се, управо онолико пута колико је потребно, гребе стари текст и уписује нови. Основни циљ који се пропагира јесте одсуство мишљења, слепа покорност и праћење идеолошких правила. Чланови друштва морају бити понизни, послушни, спремни да издају све и свја за рачун Партије; схвативши да се путем радио таласа људи могу надзирати, створена је још ужаснија идеја о глобалном свету где нико, никада, није сам. Савремена телевизија заговара исти принцип, сурвавајући друштвену свест у још већи амбис. Разоривши темеље породице, добијена су деца шпијуни, вољна да Полицији мисли издају родитеље чак и за саму погрешну реч. Јер, шта је моћ у том друштву? Како О’Брајен, један од протагониста, доказује Винстону, моћ се састоји да се људски дух разбије у комаде, а затим састави по својој жељи. Пре но што постанеш нормалан, мораш се понизити, наставља О’Брајен, доказујући максиму коју је Орвел кроз призму горке сатиричности приказао при крају романа: људи којима се влада не схватају своју праву снагу. Образујући се, разумеће да привилегована мањина нема никакву корисну функцију а да хијерархијско друштво може опстати само на темељу сиромаштва и незнања. Људска једнакост у овом роману више није идеал коме треба стремити, већ опасност која се мора спречити, па макар и преко лешева. Бити идеолошки исправан, значи не мислити, односно немати потребе да се мисли. Бити идеолошки исправан, значи бити несвестан. Сва лукавост система који је успео да у покорности држи милионе људи и да им лагано испира мозак, огледа се у томе што је интелектуална оштрица грађанства толико отупела, да више не разликује шта се десило пре пар дана а шта пре пар година; све се прихвата без роптања. Министарство љубави и фамозна соба 101, која крије највеће страхове сваке особе, дубоко су урезани у подсвест и сама помисао на судбину која чека тамо крши снагу воље, терајући највеће да постану зрнца пшенице. Министарство обиља, како Винстон образлаже на почетку списа, одговорно је за несташице „сахарин табли“, бљутавог млека, џина који се осећа на уље, цигарета, тупих жилета и осталих ситница које сачињавају свакодневни живот. Будући да му је свесно одузета моћ да се јавно буни против друштва, Винстон креће у тиху, класну борбу против Партије, знајући да је унапред осуђен, мртав човек, како каже за себе и Џулију. Уништен и физички и психички, издавши све око себе, приклонио се судбини, јер је, као и Едип, узалуд покушавао да од ње побегне и промени свој живот. Јединка је уништена, а како Орвел пише, и кад се историја заврши, четири зграде ће остати да стоје, надгледајући свет који су саме створиле.

Сцена из филма „1984“ (Мајкл Редфорд) снимљеног према Орвеловом роману

Сцена из филма „1984“ (Мајкл Редфорд) снимљеног према Орвеловом роману

Намеће се питање, да ли је икако могуће спојити два концепта схватања света, нарочито када је један много старији од другог по тренутку настајања. Ипак, преклапања и поклапања у начину изражавања Орвела и Домановића више су него очита што је присутно на нивоу лексике, организације реченице и саме идеје представљања друштва као целине. Много слободоумних закона, а нимало слободе, трибине о привреди док нико ништа не сеје, јалов говор о моралу, благостање и штедња која расипа новце на све стране, зеленаши који купују титуле народних родољуба.

Овим речима почиње Домановићева „Страдија“, у којој је овај сатиричар изнео сав јед који је имао против државе која га је прогањала, отпуштала, премештала и склањала из службе, само да не би читала његово виђење овог „Раја на земљи“. Списатељ коме су приче, хумореске и цртице забрањиване и склањане, одолео је неуништиво трулом зубу времена и „доживео“ да се поново чита. Данас, за разлику од оног јуче, дочекујемо га раширених руку. Осим тога, ништа се није променило; нити свет у коме живимо, нити теме које је Домановић пре више од стотину година вешто забележио. Оно што Домановић кроз своје кратке, убојите редове представља јесу мане обичних људи, уздигнутих на пиједестал недодирљивости, оних који уживају државну милост и заштиту, али не на начин како је то радио Бранислав Нушић, кроз комедију и весео, бодар смех. Смех који нуди Домановић је смех пред вешалима, хистеричан кез који објашњава сву горчину и очај које је писац унео у редове, описавши тако и себе и друге. Оно што није могао да објави, Домановић је записивао и остављао за неко боље време. Али чак и кад би се, попут Краљевића Марка, по други пут појавио међу Србима, одустао би од намере да остане ту међу својима.

Пут од жуте цигле који се кроз приповетку јавља, води читаоца од јуначке епопеје до трагичне и ироничне стварности, остављајући пример земље ван времена, просте и недоречене политике која нимало не одудара од модерног доба.

Радоје Домановић

Радоје Домановић

Страдија, земља јунака, родољуба и крви која липти за слободу отаџбине; велики бели град, који лежи на две реке, високих кула и торњева, познат по свињама и будалаштинама. Но, не чуди читаоца то што се јунак сматра чудом од човека будући да нема нити један орден, нити високу плату, нити што не руши и поставља владу на сваких месец дана, већ изглед и устројство земље која се сматра јуначком творевином, спремном да удари на Врага за „крст часни и слободу златну“. Ипак, трећа страна медаље изгледа потпуно другачије. У министарству полиције, не трпе се школовани људи. Ако се коме нађе да је свршио факултет, доживљава горку судбину. Народ има све слободе, али их не употребљава; закони се мењају, устави се постављају, обарају, па наново постављају, тако да се не разазнаје нити глава, нити реп. Државна каса је предмет расправе у скупштини, али само до тренутка који одговара полицији. Да ствар буде још и гора, лично министар тврди да у томе лежи срећа и савршенство земље. Сваки нови разговор представља ново откриће, нимало лепо или узбудљиво. У министарству привреде, чиновници управљају сваким делићем обрадивог времена, пишући извештаје који се поново представљају на неком другом месту, а пирамида се протеже у недоглед. Сваки папир мора проћи кроз мрежу очију, које ће га загледати, разгледати и опипавати са свих страна; контрола преписке сеже до самог министра, који потом поново покреће ту лавину да би и најситнији чиновник знао шта треба да уради. Без жеље за скривањем, чак и помало поносно, сазнаје се да се из министарства финансија издваја по пет милиона динара за народне свечаности, тајну полицију и учвршћивање положаја кабинета. Просвете ту заправо и нема. Она је „непредвиђен издатак“, редовни годишњи дефицит. Тај минус нараста као свеже тесто; а кад довољно нарасте, закључи се зајам, точак се врати на почетно место и све крене са старе позиције. Но, ту није крај дуге која „милу и напаћену отаџбину“ води путем просперитета. Страдија је прокажена чак и на чувеном, војном плану. „Низак, журав човечић“ који управља министарством време проводи у свесрдној молитви, имајући на уму да му температура у соби стално износи шеснаест степени. Карикирајући славну нам прошлост, Домановић се јасно одриче таквог понашања и мишљења. На упаде Анута, дивљег племена са југа земље, одговара се молебаном, а на пљачкања и убиства, родољубивим песмама и чланцима. Званични став је тај да ће им се Бог „напити крви“ у другом животу, то јест у „паклу огњеноме“. Војска служи за унутрашње потребе, свађе око власти и поделу колача; смрт сопственог народа је ефемерна, а борба излишна.

„Није битно одржати државу, колико је важно одржати кабинет, завршава свој говор министар.

Не-прилична организованост друштва у Орвеловом роману и општа не-организација власти у Домановићевом делу имају заједничко то да је маса у оба случаја потпуно послушна, било натерана на то силом, или усиљеним слављима и поносом. Права слобода је ретка зверка, јелен лопатар у шуми дивљих свиња. Без икаквих проблема, два паразитска микро-друштва управљају силом много већом од своје, без страха да ће се неко побунити. Јер, како ће се побуна и десити, да ли ће букнути као „Слобода на барикадама“? Код Орвела, она је угушена у корену, а код Домановића, сам народ ће се побринути да људи који другачије мисле буду проглашени за „издајнике рода свога“ и као такви жигосани за „вјек вјекова“.

Коначан избор, да ли за тренутак слободе вреди жртвовати бивствујуће, увек има два краја; ако вреди, „средњи прст у име револта и бунта“ и непристајање да слепац води слепце водиће како нас, тако и будуће генерације васпитаване у том духу. И није то више ни питање Србије или Енглеске; народ се треба дићи из пепела ако жели напред. Ако не жели, дегенерација друштва непобитно води у безнађе и од нас ће направити аутодром просечности.

Павле Лековић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *