Европски оквири Његошевог религијског песништва

Књижевна критика дала је свој суд о оригиналности Његошевог дела на основу посебне песничке концепције Луче у оквиру једне филозофске идеје, која се не може толико разобличити и остати без узоритости, с обзиром на то да се ради о конфесионалној књижевности. Даље разлике само потврђују да Његош није имао идеју да подражава Милтоново дело (концепт преегзистенције, песник као онај коме су дозвољена сазнања светих тајни, филозофска питања о човековој егзистенцији и телесности као казни – чега код Милтона нема).

Његош нам данас није по вољи

Са данашњег становишта, култура прати економску снагу. Српски културни простор је политички девастиран, духовно осакаћен и медијски подјармљен. У визури савременог српског друштва, односно Србије, Његош нема важност коју свакако завређује. Године 2013. Република Србија је потрошила милионе за прославу 1700 година Миланског едикта, документа важног за паневропско, чак би се пре могло рећи за западноевропско наслеђе. Међутим, за развој и неговање српске културе, Милански едикт је у најбољем случају од секундарне важности. У овој тачки повезују се српски културолошки проблем и прича о глобализацији и подривању националног.

Како сачувати Његоша

На помен имена ЊЕГОШ свакако је прва мисао Горски вијенац. Али не само као најзначајнији Његошев еп, већ и посматрано као појединачни симболи у називу – и гора и венац тесно су везани за дело и живот Његошев. Једнако као током живота, и након упокојења, Његош је остао снага српског национа која се стално куша и преиспитује.

Полазак Помпеја – синтеза традиција

Поема Полазак Помпеја написана је 1851. године, у години Његошеве смрти, те се може схватити као круна његовог песничког рада. Љубомир Ненадовић у Писмима из Италије сведочи да је Његош присуствовао откопавању једне куће у Помпеји, а за спомен његове посете кућа се зове il principe di Montenegro (Кнез Црне Горе).

Смех игумана Стефана

Космичку загонетност људског смеха не може растумачити тек признање несавршености историјског и физичког амбијента овог света, него је може наслутити пропитивање композиције тога смеха с обзиром на онтички, генерички комплексно човеково бивање. Ако има свести о злу као апсолутној другости, онда нема смеха, као у анђела. А ако нема свести о злу (несуделовања у злу?), онда нема смеха, као у животиња. Какво одношење човека и зла претпоставља смех, ако човек није толико изврстан, као анђели, да би могао бдети над светом?

Политизација и распарчавање Његоша

Његошеви списи различито су се тумачили од дана када су штампани, али је у периоду након 1945. године то попримило другачију ноту. На Цетињу је 1947. припремана свечаност поводом стогодишњице објављивања Горског вијенца. У свим републикама основани су одбори и одржане свечане академије. Објављено је популарно издање Горског вијенца у 25.000 примерака, штампани су плакати и поштанске маркице са Његошевим ликом. Прослави на Цетињу присуствовали су политички, културни и јавни радници из целе Југославије, као и из Пољске, Совјетског Савеза и Чехословачке.

Хиландарски медицински кодекс

Током средњег века у Србији почињу да се отварају прве болнице, и то при манастирима док активних школа за лекаре нема. Најстарију српску болницу основао је Свети Сава 1199. године у Хиландару првенствено за лечење оболелих монаха док је прва болница на територији Србије основана у Студеници такође под његовим покровитељством. У то време третман који је могао да добије српски средњовековни болесник није се много разликовао од оног у Западној Европи где су се увелико школовали лекари. Такву тврдњу потврђује Ђорђе Сп. Радојчић који је 1952. године у библиотеци манастира Хиландар открио збирку средњовековних списа.

Нова Србија и Славјаносербска област – плави круг и у њему звезда

Иницијални догађај који је покренуо масовну сеобу је било административно гашење Поморишке војне крајине и брисање појединих пукова из бројног састава, што је ланчано покренуло сеобу српских пукова према Русији. Тако се разгранао још један правац сеобе српских расељеника у потрази за егзистенцијом. Сеобе у источнословенска пространства су почела и раније, те у се у руској војној и државној администрацији нашли бројни Срби, попут грофа Саве Владисављевића, генерала руске војске из Наполеонових ратова, Ивана Шевића Млађег, Симеона Пишчевића, генерала и хроничара и других.

Змај Огњени Вук – митски јунак српске народне поезије

У српској народној књижевности много је успелих представа јунака који носе натприродне особине, a један од најуспелијих свакако је Змај Огњени Вук. Oсобинама које му је доделило колективно памћење и народни певач, Вук се сврстава у корпус јунака са својствима змајевића карактарестичним за општесловенску усмену традицију. Историјски подаци говоре да је Вук Гргуревић (у народу познат као Змај Огњени Вук, Змај Деспот Вук) син слепог Гргура Бранковића, а унук деспота Ђурђа Бранковића.

Послератни крик – Црњанскова збирка Лирика Итаке

Уметничке тежње у Србији након Великог рата, поред бројних радикалних заокрета, донеле су и стварање нове слике света, света који је порушен и тежи ка поновном срастању, представе искривљених, демонских фигура, слике страхота Првог светског рата и ново виђење садашњости и историје, чији су основни етички принципи проблематисани. Црњанскова једина песничка збирка Лирика Итаке донела је тај преврат и у дотадашњу поезију и у опште поимање уметности, кроз другачије виђење уметничких канона и жанровских одређења, као и схватање послератног света. У времену када се збирка појавила (1919. година), српско друштво није прихватало наглу промену …