Чизмаши – танка линија између метафоре и ружења

Иако је прошло тек годину дана откако је серија „Чизмаши“ била приказивана на Радио-телевизији Србије, већ смо у прилици да сваког радног дана у ударном термину од 8 увече гледамо репризу. Типично за РТС, рећи ће многи. Након што је остварио солидан успех са „Војном академијом“, Дејан Зечевић задржао се, да тако кажемо, на простору касарне, па је за мали екран адаптирао роман Драгослава Михаиловића о згодама и незгодама малог човека и војника у бурним међуратним временима, бурним како за државу, тако и за војску.

Сва уметност о Крагујевачком октобру на једном месту

У Галерији Народне библиотеке „Вук Караџић“ у среду, 19. октобра, од 18 часова биће одржана промоција електронске публикације „Стопама бесмртних“. Реч је о пројекту Удружења грађана ДКО „Сербум“ који је финансирао Град Крагујевац, а на коме су претходних неколико месеци, уз чланове „Сербума“, радили и признати медијски професионалци и стручњаци из различитих сфера уметности попут сликарства и књижевности.

Певања и мишљења Драгана Бошковића: „Не знам ко је убио Лору Палмер“

Поводом нове збирке песама „The Clash“ проф. др Драгана Бошковића разговарали смо са аутором о поезији, идентитету, култури, о поетичким и идеолошким одликама наше поезије. Уланчавање културних знакова у збирци „The Clash“ поставља изазов пред читаоца који тежи да у тексту пронађе своју „припадајућу причу“, јер истовремено укључује све, али их исто тако и расипа и у непрекидном умножавању знакова заводи. Је ли то изазов нове поезије?

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (II део)

Сва три романа – „Беснило“, „Атлантида“ и „1999“ − представљају врсту књижевног експеримента у потрази за разрешењем загонетке о правој природи човека. Испитујући фигуру човека у свом стваралачком координатном систему, Борислав Пекић покушава да одреди границе хуманитета, да испита могућности револуција заснованих на утопијским хтењима и да оцрта човека у његовом основном обличју. У својој антрополошкој тријади Пекић ће отворити могућност алтернативе − „духовну револуцију“ која ће изменити саме корене човечанства.

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (I део)

Сматрајући писање начином сазнавања и у књижевном коду саопштавања сазнатог, Пекић се у току свог стваралаштва приближавао антрополошком роману и потрази за уметничким одговором о правој природи света и узроцима који су довели до наше индомашинске цивилизације. Основна, заједничка карактеристика антрополошке тријаде „Беснило“ , „Атлантида“ , „1999“ јесте да су то романи катастрофе, прецизније речено, романи апокалипсе. Откровење (Ἀποκάλυψις апокалипсис – подизање вела) које Пекићева трилогија објављује је прича о крају хуманитета, о краху материјалистичке цивилизације, „о човеку уопште“, о мрачној повести „антрополошких корена материјалистичке цивилизације и њене безнадежне будућности.“

Када је Европа читала српску народну поезију

Разумети значај и величину средњовековне Немањићке државе из данашње перспективе је веома тешко. Али ако се само мало удубимо у историјске архиве, заоставштину и оновремене хронике могли бисмо назрети моћ и славу које данас чувају манастири и зидине импозантних утврда на обронцима наших планина.

„Рат је отац свих ствари“ и жртва Црњанског

Отворићу ову расправу с Хајдегером. Тачније, с Деридиним читањем Хајдегера, с једним хајдегеријанско-деридијанским ризомом који сам тако напорно, као да се први пут са њиме сусрећем, срицао. А као што сам срицао Хајдегера или Дериду, читаћу и Црњанског. Kао што сам читао различите теорије и концепције рата и мира, конвенционалних и неконвенционалних облика ратовања, од племенских до високотехнолошких, логику убијања, биополитику и танатополитику, од Бењамина до Левинаса, и од Бланшоа до Фукоа, или од Фројда до Бодријара, па и од Ничеа и Шмита до Едварда Саида.

Историјат српске ћирилице

Историја словенске писмености почела је оног тренутка када је у Цариград стигло изасланство великоморавског кнеза Растислава (842-871), који је тражио од византијског цара Михајла (842-867) хришћанске проповеднике који знају словенски језик и словенске богословне књиге. Цар Михајло је одабрао најписменије људе своје царевине – Ћирила и Методија, браћу из Солуна, наредио им да осмисле прихватљиву азбуку за словенски језик и да преведу грчке богослужбене књиге, да би се богослужење могло држати на словенском.

Косовски бој у српском сликарству

Дега је рекао да је лако сликати кад не знате ништа о сликарству, али ако знате барем нешто, онда је то врло тешко. О умешности сликара кроз историју написано је више књига него што би просечан човек могао да понесе на леђима. Теме које су уметници обрађивали део су културне баштине човечанства, а сликари су себи допустили да их виде из своје перспективе. Бој на Косову дубоко је имплементиран у памћењу нашег народа, било као велики пораз или велика победа. У борби у којој је изгинуо цвет тадашњег племства, а наша држава касније и поробљена од стране Турака, кроз поља божура никле су слике наших великих уметника који су се бавили овом историјском прекретницом.

Одјеци покосовља у иностранству

Покосовска трагедија и витештво српске војске која је на пољу Косову христољубиво бранила Европу од незаустављиве османлијске силе и чији је кнез Лазар Хребељановић у одлучујућем моменту изабрао царство небеско наспрам царства овоземаљског, стизала је попут епа и легенде у хришћанске земље. У тек разбукталом стогодишњем рату династија Валоа и Плантагенета, попут славне песме о Роланду, проносила се жал за изгинулим хришћанима. Католици барселонске династије коју је водио краљ Мартин Хуманист су по доласку трагичне вести већ започели припремање најамника за слање у Цариград, а мит кнеза Лазара је преко Влашке прохујао руским степама попут славе кнеза Игора Свјатославича.