Одјеци покосовља у иностранству

Мирко Рачки: Погубљење кнеза Лазара

Покосовска трагедија и витештво српске војске која је на пољу Косову христољубиво бранила Европу од незаустављиве османлијске силе и чији је кнез Лазар Хребељановић у одлучујућем моменту изабрао царство небеско наспрам царства овоземаљског, стизала је попут епа и легенде у хришћанске земље. У тек разбукталом стогодишњем рату династија Валоа и Плантагенета, попут славне „Песме о Роланду“, проносила се жал за изгинулим хришћанима. Католици барселонске династије коју је водио краљ Мартин Хуманист су по доласку трагичне вести већ започели припремање најамника за слање у Цариград, а мит кнеза Лазара је преко Влашке прохујао руским степама попут славе кнеза Игора Свјатославича.

У староруској књижевности, у хроници „Путовања“ (крај XIV, почетак XV в.), епископ Игњатије Смоленски пише да, када је стигао у град Астравију, распитујући се за цара Амурата, сазанаје да је он отишао у рат против српског кнеза Лазара и да су обојица убијени у тој борби те су због тога велики немири у Турској. Још говори да је тада слуга Лазарев, звани Милош, на превару убио цара Амурата, а да је током борбе његов син Боазид (Бајазит) ухватио кнеза Лазара и одсекао му главу „И опет су Турци надвлали и ухватили српског кнеза Лазара рукама, и кнежеве његове, и војводе његове, и властелу његову, и слуге његове и целу војску његову. Догодила се ова битка 6897. године у месту звано Косово.“

Baner Kosovo 1.1

Прича у Никоновском летопису из „Руског хорнографа“ из 1392. године говори о кнезу Лазару као о великом хришћанину: „Најпосле се подиже на благочастивог кнеза српског Лазара син Орканов, Амурат, па тај није поднео да чека и да гледа како се Христове овце секу и заробљавају него као пастир добри устремио се против вукова, како би спасао словесно стадо, које му је Христос дао да чува или сам за њих душу предавши умро.“ Додатно Игњатије спомиње страдање Милошево и хватање кнеза Лазара са великим бројем војвода и занимљиву црту страдалачког српског витешког кодекса: „Бог је тако допустио да се блажени овај кнез велики Лазар и они који су били са њим мучења венцем увежу и наређује безакони да се мачем убије онај који је ради Христа страдао и они који су били са њим молили су да буду посечени пре њега, да не виде смрт његову.“

Култ кнеза Лазара у Русији је достигао врхунац за време Ивана Грозног. У монументалној, илустрованој или илуминисаној историји света под именом „Летописни Лицевој свод“, који је посебно рађен за првог руског цара Ивана IV Васиљевича, посебна целина и велика пажња посвећена је Србима, Светом Сави и кнезу Лазару. Цар Иван, коме је Теодосијево „Житије Светог Саве“ била књига детињства и који је крунисан за руског цара по преписима Законоправила Светог Саве, сврстао је страдања на Косову као један од најзначајнијих догађаја тадашње историје Русије и света. У Цркви Светих Архангела у Кремљу, у Москви, саграђена 1508. године која је живописана за време цара Ивана, налазе се три српска светитеља: Свети Сава, Свети Симеон и Свети кнез Лазар. Кнез је смештен у певници између ликова руских владара што сведочи о великом поштовању.

Бајазитово устоличење, руска минијатура

Бајазитово устоличење, руска минијатура

Први француски осврти или алузије на бој на Косову савремени су са њим. Они се налазе у делима калуђера Сен-Дениског, хроничара Жана Фроасара и Силипа де Мезијера. У хроници о Шарлу VI,  калуђер Сен-Дениски говори о великој храбрости и ратоборности српског кнеза, видно стајавши на његовој страни: „Краљева се заповест тада послуша и хришћани ударе на први ред непријатељски, па јуришајући јуначки се бораху; јуначким својим мишицама задаваху непријатељу ударце за ударцима и то очевидно не без успеха јер највећи део непријатеља био је недовољно оружјем покривен. У овој борби јунаштво краљево засијало је изнад свих других; јер иако је три пута видео да његова застава пада и да се три пута подиже, опет непрестрављен једнако храбраше своје да се јуначки боре против варвара за славу и Исуса Христа.“  Жан Фроасар је записао у својој Хроници чак и говор кнеза Лазара, који је вероватно и сам измислио: „Господо, Мурат-Бег ће неизоставно доћи пошто ми је то поручио; будите, дакле, сви храбри и помозите да се заштити овај пролаз; јер ако Турци овладају њиме, сва је Угарска (Европа) угрожена и у опасности да буде угрожена. Ми смо на добром месту, сваки од нас вреди за четворицу. А и боље нам је часно погинути, бранећи нашу баштину и веру Христову, него да живимо у срамоти и ропству под тим неверничким псима, мада је Мурат зацело веома одважан и честит човек по своме закону“. У француској књижевности косовски еп се појављује касније и у „Историји Отоманског царства“ из 1792. године, коју је написао Шарл-Мари Д’Ирембери, гроф од Салаберија, затим у краткој историји грофа Де Сегира из XVIII века. „Милица – прича из недавне прошлости“ Константа Амера говори о покајању кнеза Лазара зато што је лажно оптужио Милоша за издају али и покајничка песма Ашил Милијена под називом „Час Повечерја“ у једном делу криви заборавну Европу што је дозволила да остане без браника – Србије.

У немачкој књижевности карактеристичан је Пушкар Јерг који је 1482. године у својим списима за пораз Срба на Косову окривио два Лазарева зета који су се међусобно свађали, мисливши на Милоша Обилића и Вука Бранковића. Бечлија, Бенедикт Курипешић 1530. описује на свом путовању Косово, Муратов гроб и српског јунака Милоша Кобиловића којег пореди са два Римљанина, Сцеволом и Марком Курцијем који је скочио у јаму зарад спаса свог рода.

Кастиљански писац и авантуриста Руј Гонзалес де Клавихо је почетком XIV века написао први запис о косовској трагедији везано за шпанско подручије, напоменувши апсурдно да син хришћанина Лазара и Алдајре Бајазит заједно ратују иако су њихови очеви на Косову међусобно ратовали и страдали. Васко Дијас Танко де Фрехенал 1512. године записао је да је Косовском боју присуствовао и Марко, краљ прилепски, али и да је цара Амурата убио његов роб, српске народности, који не могавши да истрпи смрт кнеза Лазара, убија Амурата са седам убода у срце „пославши га у пакао“. Неколико деценија касније Антонио де Ерера Тордесиљас пише скоро идентичан спис као део текста везаног за први долазак Турака у Грчку.

Мирко Рачки: Погубљење кнеза Лазара

Мирко Рачки: Погубљење кнеза Лазара

На Апенинском полуострву Косовска битка је одјекнула Фиренцом и Венецијом исте године, где су је ставили на листу најчувенијих битака света. Ђозуе Кардучи у својим песмама говори да је тај догађај достојан Хомера и да су то подвизи српских Ахила и Риналда. Најстарији мађарски спис о Косову је „О путевима који воде у Турску“ Феликса Петончића из 1502. године када пореди српску погибију са поразом Јањоша Хуњадија (Сибињанин Јанка) на истом пољу од стране турског султана Мурата и његовог сина Челеби-Мехмеда. Тачно педесет година касније, Шибеничанин по роду и угарски свештеник, Антун Вранчић пише о косовској легенди док је боравио у јагодинском селу Ражњи. У „Историји Угарске“ Керстељана Јаноша Енгела темељно је описана Косовска битка од почетка до краја, као и храбра Лазарева коњица обливена неверничком крвљу.

Код Чеха и Словака косовска тематика није била популарна све до буђења револуционарног и свесловенског духа у Аустроугарској, па су песници и писци попут Јосипа Клеменчича, Силва Крањеца, Макса Плетершника и Јосипа Старе писали о кнезу Лазару задојени слободарским идејама.

Ричард Нолс је у енглеској књижевности забележио 1603. године да се Милош Обилић подигао из гомиле лешева док је Амурат шетао бојиштем и тако му зарио нож у срце, а најзанимљивије је да је Томас Гоф написао драму „Одважни Турчин или Мурат I“ 1632. године где је војвода Милош Обилић један од главних ликова.

Урош Папеш

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *