О слободи избора и медија: Зашто ваља забранити ријалити програме

Фото: Pawel Kucynski

Пре око две године путем интернета покренута је петиција под називом „Србија против Фарме, Парова, Малдива и Великог брата“. Мотива има више 112 хиљада, али осећај је јединствен – народ примећује све веће урушавање достојанства јавног општења и изградњу једног прост(ачк)ог модела система вредности који се ослања на економски капитал, ауторитет прозрачних носилаца нових норми социо-културне егзистенције и нарастајући конзумеризам. Најгора последица је заправо несагледива у стварном времену, али њене назнаке читате у насловима „средстава јавног информисања“ чија читаност и посећеност експлодира у домену новинарске етике и рикошетира у правцу омладине, неоформљених индивидуа, путем друштвених мрежа, интернета и сада већ угроженог традиционалног канала – телевизије.

Истини за вољу, ретко ко очекује резултате од једне електронске петиције у мору истих, али сам са задовољством потписао парче виртуелне хартије којим се захтева хитна забрана поменутих медијских адута. У либералном систему вредности, подстрекивање репресивне мере обавезно изискује негативну квалификацију јер, као што знамо тај систем се истиче само афирмацијом. Не би било згорег, премотајте чега све. И у таквом друштвеним контексту, наравно, инсистира се на праву медија да пројектују и/или репродукују нашу стварност – ако чак и изузмемо позадину и намеру њихових садржаја – инсистира се на безрезервном прихватању њихових порука.

Nemanja Jovanovic

Када говоримо о слободи медија, покушајмо за тренутак да је апстрахујемо из свакодневног дискурса о политичкој и информативној цензури и позабавимо се идеолошким емитовањем сваког фрејма, кода, слова. Технолошки развој је иако у начелу хуманог предзнака, донео моћан апарат за друштвено обиковање и хомогенизацију, која је примера ради у потпуности супортна са емитованим идеолошким конструктима о већ излизаним појмовима мултикултуралности и толеранције. Тај апарат – медији – иште слободу на сваком кораку, те се неминовно намеће и питање: Од кад нешто што у етимолошком пореклу свог назива/имена садржи значење „средства“ може да иште слободу? Медији су одувек били инструмент, потчињен идеологији и као такви никада нису слободни. Медији су једина структура јавног обавештавања, комуникације и контроле који не страда у (р)еволуцији мисли. Медији су ултимативни (идеолошки) апарат креирања друштвене стварности, алфа и омега сваког савременог и „слободног“ друштва.

Лицемерје

Пођимо сада од становишта са којег посматрамо наведени проблем. Сама чињеница да се ни у овој расправи не могу заобићи велики заштитници слободе по сваку цену, као ни они који су склони најрадикалнијим вербалним деликтима, чини овај проблем још изазовнијим. Много је поборника тржишног неолиберaлног капиталистичког приступа у овој транзиторној и транзитној Србији, па им се чини да све може постати полигоном борбе интереса и стицања капитала, без обзира на то ког су предзнака. Око тога се сада можемо, али и не морамо сложити. Било како било, чињеница је да свакодневно, макар и примитивно трампимо, некакав капитал у корист стицања другог.

Ако приступимо оваквом становишту, и сагледамо наш проблем као питање: а) слободе и б) тржишта; те се сретнемо са изјавама попут: „Имаш даљински, што не промениш канал“ или „Немој да гледаш ако ти смета“, могло би нам се крајичком мозга учинити да то и те како има смисла. Али, авај, стан’те анђели слободе! На том истом тржишту се регулише који „производи“ се на њему могу наћи. На том истом тржишту поред слободе да бираш, постоји и право да будеш заштићен. Замисли да се на рафовима нађу чоколаде пуне канцерогених материјала – драги потрошачу (јер само то можеш да будеш или бираш да будеш, нарочито у транзиторној и транзитној Србији), имаш слободу да их не купиш, премда су оне најпријемчивије Твоме новчанику. Замисли да постоје локације на којима је неко интересно лице закупило простор да пропагира расизам, антисемитизам и ксенофобију – драги потрошачу, имаш право да НЕ прођеш поред њих, имаш даљински да промениш канал и НЕ гледаш програм, имаш право да НЕ купиш чоколаду. Чини ми се да ови пропагатори афирмативизма у свом дискурсу баштине баш супротне приступе, оне које и сами проказују: лицемерје.

Дакле, ако узмемо ове садржаје као понуду са наших медијских рафова, зар их можемо препустити тржишту без провере? Да ли је довољно да на амбалажи (у шпици) пише да нису за млађе од 18 година, ако се и на каси (у Радиодифузној агенцији/Тржишној инспекцији) не контролише ко, колико и када може да их конзумира?

Културна инфериорност

Овде наилазимо на проблем системских решења и то оних решења којима се наша држава готово никада не може похвалити. Насупрот томе, државе, које се узимају за узоре и примере где медији обилују „много горим садржајима“ (чиме се потврђује мањкавост квалитета истоветних у нашим медијима), и те како имају приоритете које су регулисали много пре појаве Велике браће. Образовање и животни стандард, животно оспособљавање, осамостаљивање и културна понуда тих узора готово никада се не узимају у обзир. У Србији када се говори о спорним садржајима, чини се, довољно је рећи да исти постоје и на Западу. На крају крајева – ко каже да су дате вредности заиста вредности? И ко каже да су те земље прави ауторитет? Суштина лежи управо у културној инфериорности, том мрском осећају да припадамо друштву које културно не може да парира Западу, те су нам референце, а заправо испразни аргументи, системи вредности нама тако блиских, а ипак далеких земаља; и таква се корелација не кани променити. Бар не док постоји тај осећај инфериорности – ако мене питате, летаргије завијене у флоскуле о балканској субинтелигенцији, на коју тако неодговорно пристајемо.

Pawel Kucynski - New technologies | Фото: Фејсбук страница Pawel Kucynski

Pawel Kucynski – New technologies | Фото: Фејсбук страница Pawel Kucynski

Са свим овим „налазима“ – културне инфериорности, летаргије, балканског субинтелекта, па и лицемерја са друге стране; морамо довести у питање и њихове узрочнике, па можда и способност појединца да слободно и самостално одреди шта од културних садржаја има вредност, а шта не. Да ли таквом слободом стварамо анархију, или позлаћујемо пилон највеће слободе у историји? Или пак постајемо лаким пленом оних који у овој друштвеној маси фигурирају као произвођачи, за разлику од нас, потрошача? Чини се, да је потребно предочити чињеницу да у овом неофеудализму, заправо је потребно штитити појединца од његових права и слобода.

На крају, тзв. ријалити програми нису ништа мање културни феномен од позоришне представе, телевизијске серије или „Ане Карењине“; проблем јесте колику културну вредност можемо да им упишемо или учитамо, да ли се као популарни садржај, јер и то јесу, могу конзумирати као висококвалитетан производ и да ли су корисни. Толстојевом „Аном Карењином“ може се постићи извесни симболички/културни капитал и евентуално поткочити сточић. Ријалити емисијама се може владати. И те како.

Немања Јовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *