Његошева фигура у Андрићевим есејимa

Иво Андрић

„Историјски датуми и свечани јубилеји носе у себи, поред толико лепих и корисних страна, и једну опасност, а то је: да пружају прилику сваком од нас да каже неко опште место које не казује ништа, да понови  неку овешталу истину. И све ми се чини да је чак и поводом великих људи и великих јубилеја боље говорити о свагдањим али живим стварима наших ограничених искустава, јер нам оне често најбоље помажу да се примакнемо величини великих и суштини о њима.“

И. Андрић „Вечна присутност Његошева“

Беседа коју је Андрић написао за стогодишњицу Његошеве смрти („Љуба Ненадовић о Његошу у Италији“)  има за мото једну Гетеову мисао, а то је: „Да би човек могао да осети и да поштује једну велику личност, и он сам мора да је неко и нешто.“ Написана са успоменом на посету гробници Ненадовића у Бранковини, са мишљу на Његошев лик, дубоко укорењен у сопству самог Андрића, беседа носи меланхоличан хумор карактеристичан за Андрићева размишљања о Његошу. Од девет текстова у којима је Андрић писао о свом виђењу Његоша, беседа за стогодишњицу Његошеве смрти издваја се својом делимично преломљеном призмом, јер Андрић тада говори о записима једног великог човека, значајног за српску културу, Љубомира Ненадовића, кроз које исијава велика личност владике Петра Петровића Његоша. Љубомир Ненадовић и сам високо образован, човек који је и доста путовао по тадашњој просвећеној Европи, опчињен Његошевом личношћу у својим „Писмима“ почиње да ствара оно опште место: „Многи пошто и прођу, осврну се и гледе за њим. Виде да није обичан човек.“ На сличан начин и Андрић ствара слику о Његошу, модерно, односно, модернистичко виђење Његоша, управо кроз „живе ствари наших ограничених искустава“.

У девет текстова („Његош као трагични јунак косовске мисли“, „Његош у Италији“, „Љуба Ненадовић о Његошу у Италији“, „Његошева човечност“, „Светлост Његошевог дела“, „Нешто о Његошу као писцу“, „Вечна присутност Његошева“, „Његошев однос према култури“, „Над Његошевом преписком“) Андрић се бави различитим проблемима Његошевог политичког, културног и књижевног рада. Андрић је био део оних генерација, како и сам каже у „Вечној присутности Његошевој“, које су одрасле у средини где је Његошева мисао била жива у народу, и проистицала из народне мисли природно попут изрека и узречица. „Године су прошле од тада, али се не бих могао сетити ниједног ма и кратког периода у животу без Његошевог стиха, без мисли о Његошу“, јер: „Има у нама дрхтај једног тона који тачно одговара специфичном ритму Његошевог десетерца, који се према њему односи као калуп према одливку и који се на његов звук увек одазове, веран и непогрешан као лозинка.“

Специјал о Његошу

Наведени цитати из Андрићевог есеја „Вечна присутност Његошева“ чести су примери велике љубави и великог поштовања према лику владике Петра Петровића Његоша, која не замагљује Андрићев поглед на Његошев живот и дело. У свим текстовима се види Андрићев напор да сагледа и превреднује традицију, и самог Његоша као део српске традиције која је произвела и обликовала самог Андрића као писца. У првој половини двадестог века, Његош је био култ, али с једне стране и овештали култ, те је задатак авангарде био да преиспита и „продрма из темеља“ традицију и догму. У Његошевом случају, превредновање његовог дела донело је дубље разумевање и откривање нових слојева, а за српску књижевност је значило отварање ка ширим оквирима и просторима модерне европске мисли. Његош је одавно био у том простору, новина је била само наше сазнање о томе.

Андрић је био први који је Његоша назвао „трагичним јунаком косовске мисли“ и сагледао Његошев живот као трагедију. („Трагедија, завршиће се као свака трагедија: пропашћу главног јунака и, доцније, победом његове мисли.“ И. Андрић „Његош као трагични јунак косовске мисли“). У једном од најзанимљивијих текстова – „Његош као трагични јунак косовске мисли“, Андрић ће сагледати Његошево  целокупно дело као највиши изданак косовске традиције и мисли. У духу авангарде, преиспитаће и утицај традиције из којe је Његош проистекао, која се огледала не само у позитивном утицају, него и у негативном, у смислу да је представљала границу Његошевом визионарском и песничком полету. Митска прошлост је спречавала да просвећеност дође и у те крајеве на међи између Истока и Запада. Свуда се види снага косовске трагедије и Његоша као њене жртве, те су Андрићу, као каквом драмском критичару, битна преостала Његошева писма, јер у њима проналази моменте где се види Његошев понос, његова вештина да своје слабости лукаво искористи, његов умор владара „на међи“, његова разочарања, његова надања, мудрост и песимистични хумор. Упорно ће Андрић тражити Његоша Човека,  великог писца који је за све што је написао, а било је то „мало“, и за све што је урадио за свој народ, а и то је било „мало“, платио највећу цену. Са великом нежношћу ће говорити о болесном, брижном и меланхоличном владици у Италији, са великим поштовањем о строгости коју је морао да изнађе упркос великој човечности и благости. Стално ће Андрић инсистирати на претешкој Његошевој позицији коју описује речима: „И у тренуцима криза, без којих није могао бити, он се осећао прогнаником у оба та света [просвећеном европском и непросвећеном црногорском]. Са горчином која много говори о тим кризама, он је за себе рекао познату реч да је ′кнез међу варварима и варварин међу кнезовима′.“

Иво Андрић

У свом приступу према свему ономе што нам је остало од Његоша, Андрић је филозоф, писац, историчар, најискренији поштовалац као и непристрасни критичар. Андрићеви текстови су, како он скромно каже, „кратке пригодне белешке“, у којима се често понавља једна Његошева порука Матији Бану („Сјети ме се ђегод кад ме већ не буде и нека потомство дозна бар за наше намјере, кад му дјела не могох оставити.“). Андрићева сума свега би била та да је „Његош као писац платио свој дуг животу и поезији, и то не мали дуг, јер велики и јаки увек плаћају више и теже.“

Након двеста три година од рођења Његоша, и сто двадесет и четврте године од рођења Андрића, знамо да су они платили своје дугове према животу и према песништву, али питање које се непрекидно мора постављати, и то не само о јубилејима, јесте где је место свих писаца, а нарочито Његоша у нашој култури, и колико су Његошево дело и мисао живи у српској култури и народу двадесет и првог века. Хоће ли бити когод да гдегод спомене Његоша и за двестапедесет и за триста година од рођења – питање је које се једним делом једначи и са питањем хоће ли бити српске културе и Срба за то исто време. Његош је за то имао више вере.

Катарина Богдановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *