Народна смеховна култура

poklade

Појам народне смеховне културе и карневализације увео је још Михаил Бахтин, постављајући смех и афирмацију еротског као основну одлику народнопразничних обреда. Бахтинов концепт карневализације и карневалског осећања света превасходно обележава укидање свих закона, забрана и ограничења која уређују свакодневни живот. Гранична позиција карневала, као тренутка смене, у себи садржи два основна аспекта: структуру и антиструктуру, похвалу и покуду, озбиљно и смеховно.

Велики број записа поетских и прозних жанрова српске усмене књижевности носи трагове смеховног и еротског принципа. Еротско се притом доводи у везу са материјално-телесним начелом. Материјално-телесно као један облик карневализације може се пратити кроз мотив огромне невесте у сватовским песмама, које отварају један митолошки хоризонт фигуре велике невесте, као супституцију за митску Мајку Земљу, основни принцип плодности, и као ритуално призивање оплодитељских моћи и раста.

KicenjeNevesteСватовске песме су примери везе елемената социјалног и природног, а посебно се истиче у свадбеној игри заець, која је позната код Руса, али и код других словенских народа. Симболика зеца посматра се у различитим контекстима, али обично у вези са женским полним органом и изгубљеном невиношћу. У извесном броју песама са простора Белорусије и Украјине фигура зеца посматра се супротно – кроз мушко начело и фалусну симболику. Двостуко кодирана полна симболика зеца, према Зоји Карановић и Јасмини Јокић, упућује на стање андрогиности, карактеристично за стварање света, поново, дакле, уз митолошки кључ за откривање значења датог симбола.

Зооморфно кодирање делова тела остварује се у оквиру покладних игара. У питању су фигура вука и вучијих чељусти, који може носити и мушко и женско начело, и јарета, козе и јарца, чија је улога у продуктивној магији и обредној смеховности позната. Паралелизам се уочава и кроз животињске звукове у природи и покрете приликом полног акта, тако да жаба, пиле, врана, чавка, гавран улазе у асоцијативни круг птица повезаних са сексуалном симболиком.

Стваралачка снага тела представља се кроз хиперболисане делове тела и издвојене полне органе. Примери декомпоновања тела и повезивања са топографијом, као најстарији видови гротеске, бележе се у Вуковим необјављеним рукописима. У вези с тим је и алегорично приказивање женског полног органа као града који коњаник треба да освоји, као и многих других предмета и објеката трансформисаних у полне органе, попут рупе или јаме. Репрезентовање женских сексуалних обележја као рупа преко карневалског снижавања и кретања на доле треба да означи креативно и оплођујуће. Друга функција тела у складу је са принципом смене живота и смрти, где је тело манифестација различитих прелазних доба: детињства, младости и старости. Сучељавања две фазе женске сексуалности: активне и пасивне, односно кроз контрастирање девојке и старице, метафоризују живот и смрт. Сусретом старог и младог и људског и животињског указује се на остварење смеховног принципа повезивањем неспојивог, стварањем гротескних слика и прожимањем којим се ствара јединствен свет.

Сексуално сједињавање приказује се често кроз предмете који се користе у предењу и ткању, радњама које симболизују полни акт. Иако велики број примера прелачких песмама представља еманацију стваралачке моћи и плодности, веза са полним чином и материјално-телесним доле још је присутнија у песмама са мотивом обрађивања земље и радњи као што су копање, орање, сејање. Могло би се закључити – да се еротски чин посматрао по узору на стваралачке процесе у природи и сједињавање са земљом која се обрађује.

У сваком случају, мушки и женски принцип у симбиози је са светом природе и предметима културе, што је једно од основних обележја обредне смеховности која има функцију да препорађа свет. У том контексту објашњава се и симболика воде у концепту смеховне обредности и карневалског виђења света као космичке обнављајуће снаге. Песма „Ајде село да селимо!” мушки и женски принцип приказује као два различита нивоа испољавања живота: женски принцип поистовећује са са природом (водом), док се мушки принцип уводи као симбол културе, укроћене природе (село). На тај начин остварује се јединство света, што јесте једна од основних обележја обредне смеховности. У том смислу остварује се и симболика женских полних органа као кладенца, ливаде, њиве и уопште представа мекоће и отворености. С друге стране, у симболима фалуса открива се увек исто, супротно својство – тврдоћа и величина (колац, клин, батина).

Отвореност тела у концепту смеховне културе повезаног с другим телом и светом остварује се претварањем елемената природе у његове делове који расту до гротескних размера. Поред уобичајено хиперболисаног тела, његов гротескни концепт активира се и претераним умањивањем. Значајно остварење гротескно умањивање добија у шаљивим песмама на мотив маленог мужа, иза којих се заправо крије иницијацијско испитивање младожењиних моћи. У функцији смеховног начела, у истом кључу је и мера величине фалуса, који се често поистовећује са другим деловима тела, испупчењима и израслинама. Мешањем носа као горњег дела тела са фалусом као доњим делом остварује се основно начело карневализације – спуштање и позиционирање у просторе који су у биолошкој топографији на супротном полу.

Како је кршење табуа било једно од основних обележја карневала, демистификација сексуалног чина као и откривање гениталија био је саставни део паганске обредности. Отуда се у поезији налазе мотиви разодевања, најпре кроз губљење кецеље, која је представљала предмет у функцији покривања женског трбуха и гениталија и магијске заштите. Осим тога, одевни предмети се посматрају као граница тела и природе, те се њихово одбацивање схвата у социолошком кључу као ослобађање стега живота у култури, те је и у функцији исказивања слике слободе карневала и обредне смеховности.

poklade2Посебан значај имају песме са мотивом губљења одевних предмета, где се доњи веш посматра као ритуални и митолошки двојник тела. Зато се „крађа гаћа” посматра као алегоризовани поступак коитуса. Обредни контекст је често изгубљен, за шта је пример песма о Хајки Атлагића и Јовану бећару. Детаљном анализом ове песме у студији Смеховно и еротско у српској народној култури и поезији доказује се да је њено заборављено порекло у сватовском обреду. Отуда се и јунакиња посматра као „надиндивидуална жена”, која настаје комбиновањем хуманог и анималног принципа, укидајући канонску слику тела и свакодневног устројства живота. Мешање људских и животињских облика указује на прекомбиновање структура, као основно својство карневала. Поред тога, у песми се уочава сучељавање опозиција старо – младо, статично – динамично, горе – доле, чиме се указује на смену и обнављање, ритуалну инверзију, која суспендује важеће законе, али истовремено изазива смех.

У српској песничкој смеховној и еротској традицији уочава се још једно значење које гаће имају – заштита од урока. Мотив крађе гаћа део је и покладних игара, чије се вербалне манифестације наводе у облику шаљивих песама. У покладним играма такође се открива семантизација репродуктивних органа као биља. Еротска конотација се у народним загонеткама приписује кукурузу и краставцу, док се у песми из Ерлангенског рукописа „Ћел Никола и Бела Рада” еротска конотација открива у представи напукле диње.

Хипертрофирана сексуална жеља и промискуитет у карневалским играма тумаче се тежњом ка превладавању смрти и пролазности. Телесни раст, старост и распадање тела се подвргава смеховном принципу, како би се превазишао страх од смрти. С обзиром на то да је основна функција тела да рађа и оплођује у контексту обредне смеховности дозвољени су разни преступи и рушења табуа. Тиме се тумачи и промискуитет стараца и старица, који, због своје неподобности за биолошку функцију оплодње, имају смеховни карактер. Осим биолошких, и социјалне категорије се уводе у просторе обредне смеховности, попут калуђерица и калуђера, потом женска сексуална незајажљивост којом се такође ствара гротескна слика света. У контексту ритуалне антиструктуре јавља се и наговештај инцеста у народној поезији или скрнављење кумства и побратимства.

Народна смеховна култура премодерног човека и еротски доживљај света показују се као неисцрпна ризница духовног стваралаштва. Српска народна смеховна култура као значајан корпус народних творевина испољава везу са просторно и временски удаљеним културама јер открива значајан митолошки хоризонт народнопразничних обреда, те и социолошки, психолошки и филозофски аспект поступака и исказа који носе смеховно и еротско начела.

Аутор: Александра Матић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *