„Чудотворни мач” – филмска адаптација српских бајки

Значај бајке за когнитивни и емоционални развој, проширивање знања и искустава, развој имагинације и изграђивање вредносног система у раном детињству осигурало је опстанак бајци као значајном сегменту књижевности за децу. Међутим, делотворност бајке у каснијем добу показала се одавно кроз низ драматизација и у новом медију – кроз филмске адаптације. Прва филмска екранизација српске бајке остварена је 1950. године филмом „Чудотворни мач” у режији Војислава Ненадовића и продукцији Звезда филма.

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (други део)

Однос према лепоти, Јован Дучић дефинише у есеју „Огледала“, упућујући на начин човековог доживљавања лепог кроз другог. Лепота јесте само ако има ко да је перципира и само кроз однос са оним изван нас је можемо појмити. У очима човека који воли, огледа се жена и поима своју лепоту, која постоји само у том огледало, кроз ту призму она разуме лепо. Оног тренутка када поломи та огледала, гаси се и она сама, лепота губи свој смисао и нестаје. Дучић на тај начин доводи у сумњу појам лепог, релативизује лепоту, намећући закључак да она и не постоји као категорија сама за себе, већ увек у односу на друге.

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (први део)

„Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармонији […] Јер нема уметности без лепоте, нити се уметност и лепота смеју одвајати; јер је то онда само вештина и виртуозност, а не уметност.“

Јован Дучић

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (II део)

Сва три романа – „Беснило“, „Атлантида“ и „1999“ − представљају врсту књижевног експеримента у потрази за разрешењем загонетке о правој природи човека. Испитујући фигуру човека у свом стваралачком координатном систему, Борислав Пекић покушава да одреди границе хуманитета, да испита могућности револуција заснованих на утопијским хтењима и да оцрта човека у његовом основном обличју. У својој антрополошкој тријади Пекић ће отворити могућност алтернативе − „духовну револуцију“ која ће изменити саме корене човечанства.

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (I део)

Сматрајући писање начином сазнавања и у књижевном коду саопштавања сазнатог, Пекић се у току свог стваралаштва приближавао антрополошком роману и потрази за уметничким одговором о правој природи света и узроцима који су довели до наше индомашинске цивилизације. Основна, заједничка карактеристика антрополошке тријаде „Беснило“ , „Атлантида“ , „1999“ јесте да су то романи катастрофе, прецизније речено, романи апокалипсе. Откровење (Ἀποκάλυψις апокалипсис – подизање вела) које Пекићева трилогија објављује је прича о крају хуманитета, о краху материјалистичке цивилизације, „о човеку уопште“, о мрачној повести „антрополошких корена материјалистичке цивилизације и њене безнадежне будућности.“

Када је Европа читала српску народну поезију

Разумети значај и величину средњовековне Немањићке државе из данашње перспективе је веома тешко. Али ако се само мало удубимо у историјске архиве, заоставштину и оновремене хронике могли бисмо назрети моћ и славу које данас чувају манастири и зидине импозантних утврда на обронцима наших планина.

Историјат српске ћирилице

Историја словенске писмености почела је оног тренутка када је у Цариград стигло изасланство великоморавског кнеза Растислава (842-871), који је тражио од византијског цара Михајла (842-867) хришћанске проповеднике који знају словенски језик и словенске богословне књиге. Цар Михајло је одабрао најписменије људе своје царевине – Ћирила и Методија, браћу из Солуна, наредио им да осмисле прихватљиву азбуку за словенски језик и да преведу грчке богослужбене књиге, да би се богослужење могло држати на словенском.

Косовски бој у српском сликарству

Дега је рекао да је лако сликати кад не знате ништа о сликарству, али ако знате барем нешто, онда је то врло тешко. О умешности сликара кроз историју написано је више књига него што би просечан човек могао да понесе на леђима. Теме које су уметници обрађивали део су културне баштине човечанства, а сликари су себи допустили да их виде из своје перспективе. Бој на Косову дубоко је имплементиран у памћењу нашег народа, било као велики пораз или велика победа. У борби у којој је изгинуо цвет тадашњег племства, а наша држава касније и поробљена од стране Турака, кроз поља божура никле су слике наших великих уметника који су се бавили овом историјском прекретницом.

Одјеци покосовља у иностранству

Покосовска трагедија и витештво српске војске која је на пољу Косову христољубиво бранила Европу од незаустављиве османлијске силе и чији је кнез Лазар Хребељановић у одлучујућем моменту изабрао царство небеско наспрам царства овоземаљског, стизала је попут епа и легенде у хришћанске земље. У тек разбукталом стогодишњем рату династија Валоа и Плантагенета, попут славне песме о Роланду, проносила се жал за изгинулим хришћанима. Католици барселонске династије коју је водио краљ Мартин Хуманист су по доласку трагичне вести већ започели припремање најамника за слање у Цариград, а мит кнеза Лазара је преко Влашке прохујао руским степама попут славе кнеза Игора Свјатославича.

Епске песме о Боју на Косову

Песме које певају о Косовској бици која се одиграла 28. јуна по новом, а 15. јуна по старом календару 1389. године, дуго су и трајно утицале на схватање историје, положаја у свету и судбине у Срба. Богато епско наслеђе, преношено с колена на колено, обликовало је од самих почетака српско етничко биће. Вук Караџић и други посленици који су вредно записивали песме и сачували их од заборава заслужни су за рецепцију и праву афирмацију српских епских, али и лирских песама у Европи. Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје.