Епске песме о Боју на Косову

Песме које певају о Косовској бици која се одиграла 28. јуна по новом, а 15. јуна по старом календару 1389. године, дуго су и трајно утицале на схватање историје, положаја у свету и судбине у Срба. Богато епско наслеђе, преношено с колена на колено, обликовало је од самих почетака српско етничко биће. Вук Караџић и други посленици који су вредно записивали песме и сачували их од заборава заслужни су за рецепцију и праву афирмацију српских епских, али и лирских песама у Европи. Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје.

Рестаурација фрагмената из манастира Бањска

Краљ Стафан Урош II Милутин Немањић подигао је манастир Бањску (1312 – 1316) као свој маузолеј. Највећи ктитор свете лозе Немањића одредио је да црква посвећена Св. Стефану буде подигута у рашком стилу, споју западноевропске и византијске уметности. Романичке и готичке црте су најприсутинје у обради фасаде, као и у скултпури. Монументална седећа мермерна представа […]

„Бог ником дужан не остаје“

Неколико песама на почетку друге књиге „Српских народних пјесама“ Вук Караџић назива неисторијским, додељујући им тако значење својеврсног обрасца који не припада утврђеном историјском тренутку већ се, прожете разноликим културним моделима, остварују као „универзална истина“. Тако се песма „Бог ником дужан не остаје“ већ и својим насловом издваја као упозорење, указујући на комплексну везу веровања, мишљења и певања.

Словенствo у историји и уметности (други део)

Период заједничког живота Словена конструисан као мит о златном добу имао је значаја за контекст у коме се јавља словенство – народни препород. Имагинарна слика о словенском јединству представљала је узор за будућност. Отуда је и процес христијанизације међу појединим групама перципиран као највећа недаћа у историји Словена, која је била узрок културног, духовног и сваког другог разједињавања. Идеја о Западу који пропада услед рационализма и индивидуализма наслеђеног из римског облика хришћанства, односно из латинске цивилизације, био је одговор на већ оформљену дихотомију Исток – Запад, односно представе о заосталом, незрелом Истоку и модерном, праведном Западу.

Словенствo у историји и уметности (први део)

Словенски идентитет као динамичан феномен мењао се од раног средњег века, а нарочито у периоду христијанизације, када је дошло до стварања појединачних словенских ентитета и потискивања битних елемената словенске идентификације, као што су заједнички пагански обичаји и религија. Променљивост словенског идентитета отворила је питање његове основе и елемената од којих је формиран. Иако је и лингвистичко заједништво утицало на стварање колективног идентитета, свест о хомогеној групи није почивала само на заједничком прасловенском језику.

„Песник радости и здравља, животне енергије и националне снаге“

„О, Боже мој, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи, које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје.“

Антиевропски усклици са Балкана: нова уметност зенитизма (други део)

Зенитизам представља културно благо српске историје уметности прве половине ХХ века. Комплетна идеја поткрепљена филозофском и идеолошком мисли и стваралачким капацитетом њених, уистину, малобројних преставника неправедно је запостављена, иако њен допринос авангарди сачињава непроцењиви изражај прогресивног уметничког набоја какав се није могао срести на овом „балканском континенту“, како га је Љубомир Мицић именовао у једном од есеја.

Антиевропски усклици са Балкана: нова уметност зенитизма (први део)

Међутим, српско језичко подручије је дало огроман допринос европској и светској авангардној уметности, а све то програматским, списатељским и уређивачким деловањем превасходно браће Мицић. У школама је практично искључен из званичних програма за наставу националне књижевности и историје уметности. Име покрета – зенитизам – потиче од имена светски реномиране ревије за нову уметност „Зенит“. Зенитизам је досегао оно што многи светски познати „изми“ нису …

Његошева фигура у Андрићевим есејимa

У девет текстова („Његош као трагични јунак косовске мисли“, „Његош у Италији“, „Љуба Ненадовић о Његошу у Италији“, „Његошева човечност“, „Светлост Његошевог дела“, „Нешто о Његошу као писцу“, „Вечна присутност Његошева“, „Његошев однос према култури“, „Над Његошевом преписком“) Андрић се бави различитим проблемима Његошевог политичког, културног и књижевног рада.

Европски оквири Његошевог религијског песништва

Књижевна критика дала је свој суд о оригиналности Његошевог дела на основу посебне песничке концепције Луче у оквиру једне филозофске идеје, која се не може толико разобличити и остати без узоритости, с обзиром на то да се ради о конфесионалној књижевности. Даље разлике само потврђују да Његош није имао идеју да подражава Милтоново дело (концепт преегзистенције, песник као онај коме су дозвољена сазнања светих тајни, филозофска питања о човековој егзистенцији и телесности као казни – чега код Милтона нема).