Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (II део)

Сва три романа – „Беснило“, „Атлантида“ и „1999“ − представљају врсту књижевног експеримента у потрази за разрешењем загонетке о правој природи човека. Испитујући фигуру човека у свом стваралачком координатном систему, Борислав Пекић покушава да одреди границе хуманитета, да испита могућности револуција заснованих на утопијским хтењима и да оцрта човека у његовом основном обличју. У својој антрополошкој тријади Пекић ће отворити могућност алтернативе − „духовну револуцију“ која ће изменити саме корене човечанства.

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (I део)

Сматрајући писање начином сазнавања и у књижевном коду саопштавања сазнатог, Пекић се у току свог стваралаштва приближавао антрополошком роману и потрази за уметничким одговором о правој природи света и узроцима који су довели до наше индомашинске цивилизације. Основна, заједничка карактеристика антрополошке тријаде „Беснило“ , „Атлантида“ , „1999“ јесте да су то романи катастрофе, прецизније речено, романи апокалипсе. Откровење (Ἀποκάλυψις апокалипсис – подизање вела) које Пекићева трилогија објављује је прича о крају хуманитета, о краху материјалистичке цивилизације, „о човеку уопште“, о мрачној повести „антрополошких корена материјалистичке цивилизације и њене безнадежне будућности.“

Када је Европа читала српску народну поезију

Разумети значај и величину средњовековне Немањићке државе из данашње перспективе је веома тешко. Али ако се само мало удубимо у историјске архиве, заоставштину и оновремене хронике могли бисмо назрети моћ и славу које данас чувају манастири и зидине импозантних утврда на обронцима наших планина.

Историјат српске ћирилице

Историја словенске писмености почела је оног тренутка када је у Цариград стигло изасланство великоморавског кнеза Растислава (842-871), који је тражио од византијског цара Михајла (842-867) хришћанске проповеднике који знају словенски језик и словенске богословне књиге. Цар Михајло је одабрао најписменије људе своје царевине – Ћирила и Методија, браћу из Солуна, наредио им да осмисле прихватљиву азбуку за словенски језик и да преведу грчке богослужбене књиге, да би се богослужење могло држати на словенском.

Одјеци покосовља у иностранству

Покосовска трагедија и витештво српске војске која је на пољу Косову христољубиво бранила Европу од незаустављиве османлијске силе и чији је кнез Лазар Хребељановић у одлучујућем моменту изабрао царство небеско наспрам царства овоземаљског, стизала је попут епа и легенде у хришћанске земље. У тек разбукталом стогодишњем рату династија Валоа и Плантагенета, попут славне песме о Роланду, проносила се жал за изгинулим хришћанима. Католици барселонске династије коју је водио краљ Мартин Хуманист су по доласку трагичне вести већ започели припремање најамника за слање у Цариград, а мит кнеза Лазара је преко Влашке прохујао руским степама попут славе кнеза Игора Свјатославича.

Рестаурација фрагмената из манастира Бањска

Краљ Стафан Урош II Милутин Немањић подигао је манастир Бањску (1312 – 1316) као свој маузолеј. Највећи ктитор свете лозе Немањића одредио је да црква посвећена Св. Стефану буде подигута у рашком стилу, споју западноевропске и византијске уметности. Романичке и готичке црте су најприсутинје у обради фасаде, као и у скултпури. Монументална седећа мермерна представа […]

„Бог ником дужан не остаје“

Неколико песама на почетку друге књиге „Српских народних пјесама“ Вук Караџић назива неисторијским, додељујући им тако значење својеврсног обрасца који не припада утврђеном историјском тренутку већ се, прожете разноликим културним моделима, остварују као „универзална истина“. Тако се песма „Бог ником дужан не остаје“ већ и својим насловом издваја као упозорење, указујући на комплексну везу веровања, мишљења и певања.

Словенствo у историји и уметности (други део)

Период заједничког живота Словена конструисан као мит о златном добу имао је значаја за контекст у коме се јавља словенство – народни препород. Имагинарна слика о словенском јединству представљала је узор за будућност. Отуда је и процес христијанизације међу појединим групама перципиран као највећа недаћа у историји Словена, која је била узрок културног, духовног и сваког другог разједињавања. Идеја о Западу који пропада услед рационализма и индивидуализма наслеђеног из римског облика хришћанства, односно из латинске цивилизације, био је одговор на већ оформљену дихотомију Исток – Запад, односно представе о заосталом, незрелом Истоку и модерном, праведном Западу.

Словенствo у историји и уметности (први део)

Словенски идентитет као динамичан феномен мењао се од раног средњег века, а нарочито у периоду христијанизације, када је дошло до стварања појединачних словенских ентитета и потискивања битних елемената словенске идентификације, као што су заједнички пагански обичаји и религија. Променљивост словенског идентитета отворила је питање његове основе и елемената од којих је формиран. Иако је и лингвистичко заједништво утицало на стварање колективног идентитета, свест о хомогеној групи није почивала само на заједничком прасловенском језику.

Страдање капетана Пере Сегединца

Прихвативши смрт на тешким мукама, а при том не издавши браћу у побуни и оставши одан својој православној вери, капетан Пера је остао привржен својој слободарској идеји којој је тежило читаво српство. Одбивши покорност аустријској монархији у њиховим бесмисленим ратовима по Европи и присиљеном католичењу пробудио је српку националну идеју о повратку у прадедовину јужно од Саве и Дунава и ослобођење од турског, па и аустријског ропства.