Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (други део)

„Неки младић из редова Срба, племића, храбар и лукав као нико међу тамошњим – како се испоставило – напустио је редове хришћана и дојурио, као да је пребегао, усред турских трупа. Турци су га ухватили, али он је назвао именом њиховог владара и рекао: ‘Желим да га видим и кажем како из ове битке да изађе као победник.’ После тога су га одвели до владара, а Мурат даде знак руком да му приступи; младић му приђе и нанесе (цару) кратким мачем смртоносну рану, после чега су га Муратови стражари исекли у комаде.”

Прозна предања и историјски извори о Косовском боју (први део)

Колики је утицај битка имала на оновременике запажа и Вук Стефановић Караџић који констатује: „Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали јуначки пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили, што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати”. Напоредо са историјским изворима живела је и епска легенда коју је народ прихватао често као своју једину историју. Косовска легенда се стварала дуго и постепено, и била је значајан извор за поимање националне и локалне прошлости. Временом, Косово је постало тип бојног поља, разбојишта и саборишта за расправљање важних питања народног живота, синоним за изгубљену битку али и за изгубљену српску државу, како објашњава Јелка Ређеп. За Србе, Косово је извор и утока, јунаштво и издаја, војни пораз и духовна победа, колебање између земаљског и небеског царства, историјско и временско размеђе, крај слободе и почетак ропства. Укратко, Косово је „најскупља српска реч”.

Краљ Александар I Обреновић у посети Хиландару о Ускрсу 1896.

У наставку преносимо превод једног од писама монаха Саве Хиландарца, Чеха пореклом, у коме се до детаља описује свечана посета краља Александра Обреновића о Ускрсу 1896. године. Сава Хиландарац, једна од најбитнијих личности савременије историје манастира Хиландар, био је задужен за библиотеку и аутор је различитих дела, како о самом манастиру, тако и о Светој Гори уопште. Писма је слао своме пријатељу, тадашњем преводиоцу и пропагатору братских чешко-српских односа Јозефу Здењку Раушару (1862-1947).

У славу Михајла Пушаре и других дивних (храбрих) омладинаца балканске „Лијепе епохе“

Умро сам на данашњи дан, 1915. међу хладним зидовима мађарског казамата у граду Араду. То данас скоро и да не памтим. Ваљда је то због тога што човјек, поготову како вријеме даље одмиче од тих лоших догађаја, памти само лијепе и ведре, а те лоше потискује. Не намјерно. Просто, природа људска је таква. Човјек је биће које воли, па и себе, наравно. Зашто бих онда ја, побогу, размишљао о томе и памтио детаље своје смрти? Они нису битни. Осим ако је тренутак смрти из неког разлога лијеп и безболан. Ипак, истине ради, знам само да сам покошен оним проклетим тифусом одмах подлегао, са још гомилом утамниченог Србља, онде у непознатој, језивој туђини. Ипак, колико ме је бољела душа тог свијета који је са мном тамновао, признајем, утолико сам своју личну муку лакше подносио, јер ту су били и они моји млади другови с којима сам до јуче збијао шале у Семизовој крчми у Сарајеву, на ћошку Франца Јосефа улице, дириговао им у хору и пјевао са њима у „Слози“, дружили се и окупљали у „Српској ријечи“

Свети Сава у митолошкој свести Срба

Где има Срба, има и Светога Саве. Куд год да пођемо, у крајеве које настањују или су настањивали Срби, наићи ћемо на неки Савин крш, Савин лакат, Савин лонац, Савину пећину, Савину воду, Савин извор, Савину стопицу или Савину малу. Свети Сава је главни јунак небројених прича и песама сакупљаних у народу од Вука Караџића до Другог светског рата. Ако бисмо покушали да разумемо одакле толика распрострањеност многих топонима са именом Светог Саве и одакле то да је Свети Сава јунак толиких прича и песама, морали бисмо потражити одговоре изван званичне историје: у митолошкој свести Срба.

„Чудотворни мач” – филмска адаптација српских бајки

Значај бајке за когнитивни и емоционални развој, проширивање знања и искустава, развој имагинације и изграђивање вредносног система у раном детињству осигурало је опстанак бајци као значајном сегменту књижевности за децу. Међутим, делотворност бајке у каснијем добу показала се одавно кроз низ драматизација и у новом медију – кроз филмске адаптације. Прва филмска екранизација српске бајке остварена је 1950. године филмом „Чудотворни мач” у режији Војислава Ненадовића и продукцији Звезда филма.

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (други део)

Однос према лепоти, Јован Дучић дефинише у есеју „Огледала“, упућујући на начин човековог доживљавања лепог кроз другог. Лепота јесте само ако има ко да је перципира и само кроз однос са оним изван нас је можемо појмити. У очима човека који воли, огледа се жена и поима своју лепоту, која постоји само у том огледало, кроз ту призму она разуме лепо. Оног тренутка када поломи та огледала, гаси се и она сама, лепота губи свој смисао и нестаје. Дучић на тај начин доводи у сумњу појам лепог, релативизује лепоту, намећући закључак да она и не постоји као категорија сама за себе, већ увек у односу на друге.

Светлост и лепота у песништву Јована Дучића (први део)

„Лепо, то је ипак оно старо грчко лепо. То је материја и идеја, уједињене у хармонији […] Јер нема уметности без лепоте, нити се уметност и лепота смеју одвајати; јер је то онда само вештина и виртуозност, а не уметност.“

Јован Дучић

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (II део)

Сва три романа – „Беснило“, „Атлантида“ и „1999“ − представљају врсту књижевног експеримента у потрази за разрешењем загонетке о правој природи човека. Испитујући фигуру човека у свом стваралачком координатном систему, Борислав Пекић покушава да одреди границе хуманитета, да испита могућности револуција заснованих на утопијским хтењима и да оцрта човека у његовом основном обличју. У својој антрополошкој тријади Пекић ће отворити могућност алтернативе − „духовну револуцију“ која ће изменити саме корене човечанства.

Антрополошки хоризонт Пекићевих негативних утопија (I део)

Сматрајући писање начином сазнавања и у књижевном коду саопштавања сазнатог, Пекић се у току свог стваралаштва приближавао антрополошком роману и потрази за уметничким одговором о правој природи света и узроцима који су довели до наше индомашинске цивилизације. Основна, заједничка карактеристика антрополошке тријаде „Беснило“ , „Атлантида“ , „1999“ јесте да су то романи катастрофе, прецизније речено, романи апокалипсе. Откровење (Ἀποκάλυψις апокалипсис – подизање вела) које Пекићева трилогија објављује је прича о крају хуманитета, о краху материјалистичке цивилизације, „о човеку уопште“, о мрачној повести „антрополошких корена материјалистичке цивилизације и њене безнадежне будућности.“