Како „Србин Србину приповеда” (по Вуку)

prip.o.

Вук Стефановић Караџић – личност са почетка модерне српске културе. Вредност Вука Караџића као културноисторијске личности неоспорива је. Велики је реформатор језика и правописа, етнолог, фолклориста, социолог, културни историчар и сакупљач народних умотворина. Вук је покретач културне револуције, језичке и књижевне пре свега. Пре Вука – у језику је постојала тзв. диглосија – два језичка стила у оквиру једне говорне заједнице. Постојао је дакле славеносрпски и српски народни језик. Изузевши Доситеја Обрадовића (с просветитељским намерама) и Гаврила Стефановића Венцловића (за кога Вук вероватно није ни знао, а ког Јован Деретић сматра далеким Вуковим претечом), ретко је реч писана на народном српском језику. Вук је, за разлику од Доситеја и Гаврила, у народном језику видео и вредност по себи, а не само примену у утилитаристичком смислу. Славеносрпски је, посредно, наследник оног идиома којим су се писала средњовековна дела. Укратко, најпре је постојао прасловенски (који није документован, дакле, о њему немамо сведочанства), затим словенски, од 9. века и Ћирила и Методија, а након тога српска редакција словенског – српскословенски. Руски писци, Суворов и Козачински, у 3. деценији XVIII века доносе књиге у Сремске Карловце, као помоћ Русије српском народу да се заштити од унијаћења са аустроугарске стране, и од тада је руска редакција завладала у књижевним круговима великих српских културних центара, какви су били Сремски Карловци. Дакле, рускословенски. Међутим, мешањем ових трију варијаната (народног, руске и српске редакције словенског) настаје језик који називамо славеносрпски. Тим језиком, са више или мање изузетака, са присуством рускословенизама, или на чистом рускословенском или руском народном стварају се дела до незваничне победе Вукове оријентације 1847. године.

Пре Вука – у писаној књижевности, почев од средњовековних житија, затим епитафа, епиграма, ода, елегија, дитирамба, писци стварају књижевност засновану на одређеним нормама, првенствено конфесионалним, црквеним. То чине по узору на старије писце, како српске, тако и руске. Класицисти уводе и нове песничке облике, по узору на античке ствараоце. Дакле, стил је морао имати нијансу узвишеног, са честим обраћањем важним личностима или античким божанствима. У роману, који постаје крајем 18. века и у 19. веку све заступљенији у српској књижевности, јављају се одређене норме ослоњене на барокни витешки роман и грчки љубавни роман. Читава књижевност ослања се на узоре, норме, правила.

Са друге стране, у народу постоји одређено стварање на простом, народном језику. Међутим, такав вид књижевности није перципиран као „висока” књижевност. То је била просто – народна песма, народна пословица, народна приповетка, која је нпр. у Војводини, међу пречанима, сматрана „слепачком”, како наводи Вук. Таква књижевност преносила се с колена на колено. До Вука она остаје мање уважена. Вук је на темељу народног језика створио савремени књижевни језик, и на темељу народног стваралаштва устоличио нову парадигму српске књижевности.

prip.

Век у коме је стварао био је буран у читавој Европи, како историјски, тако и на културном плану. Романтизам доживљава експанзију, Хердерови „Гласови народа” имају све већи утицај. Народ као такав избија у први план. Хердер нацију види као велики неоплемењен врт заједничког добра из кога треба црпсти оно најбоље; демократија бива основни критеријум културне свести. Вук се, дакле, у периоду овакве мисли, првенствено осврће на оно што народ има у својој свести, он приповеда, како сам каже, „како би Србин Србину приповедао”. Он износи на видело што је вековима постојало у народу, не обазирући се на норме које су у српској књижевности већ биле укорењене посредством стварања претходних генерација. Зато и у насловима његових дела углавном постоје епитети „народни”, „простонародна”, „српски”, итд. („Мала простонародна славеносербска пјеснарица”, „Српске народне пословице”, „Српске народне пјесме” итд.). У том смислу је Вук ишао толико далеко да у „Српски рјечник” из 1818. године није унео речи „предговор” (иако Предговор у „Српском рјечнику” постоји) нити ,,Рјечник”, јер ових речи нема у говору простог народа. Тек је касније, посебно током превода Новог завјета, схватио да народ није једини извор из ког, као филолог, треба преузимати лексику, и да је тај корпус недовољан. За појмове који нису својствени простом народу, ипак реч треба потражити у извору какав је старија књижевност. Тако је и учинио приликом превода. Тим поводом, Јован Деретић каже да је Вук књижевник кориговао Вука филолога.

Из жеље да прикаже човека какав јесте, без идеализовања и дивљења, Вук је писао на нов начин – управо „као што би Србин Србину приповедао”. Пишући о историјским чињеницама, уносио је за историографију сувишне податке. Међутим, ти подаци су релевантни у Вуковој нарацији. Дискутабилно је јесу ли и сама Вукова историографска дела – историографска. Посматрајући њихову композицију, видимо велики утицај Филипа Вишњића и епске нарације. Дескрипција и нарација јесу оно што превладава у тим делима. По Слободану Јовановићу, историографски непотребне чињенице јесу приповедачки легитимитет. Вук стога стоји на граници књижевника и научника, а то се упризорује синтетички обликованим списима – књижевно и научно чине ту синтезу. Наиме, читајући „Прва година српског војевања на даије”, можемо уочити низ „случајности” које раније у књижевности нисмо могли срести. Један од примера јесте да Турци, након Сече кнезова, нису убили Карађорђа само зато јер га нису стигли, „Ђорђије је у то исто вријеме почео збијати свиње да ћера на скелу, но кад чује, шта се ради, распусти скупљене свиње, пак с оним чобанима, које је био најмио да свиње збијају и ћерају, стане се веркати, да и њега Турци не убију”. Читалачко очекивање сигурно подразумева, захваљујући старијој књижевности, велико дело славног кнеза Црнога Ђорђа помоћу ког би се јуначки одбранио од Турака. Међутим, Вук уводи у причу свиње које је Црни Ђорђе почео да тера на скелу. За овакве поступке Слободан Јовановић ће рећи да је Вук имао осећај за човека у историји, односно, да пре литерарног, Вук поштује људско очекивање, без идеала и узвишенијих поступака. Такође, реч „Свиња” је вероватно први пут употребљена у литератури српског језика управо тада. Затим, описујући бој на Чокешини, Вук говори о браћи Недић који су „се били изопијали, да већ готово нијесу виђели један другог”, остављајући саму битку, и све јуначке подвиге који су се могли испричати, по страни.

Ljubomir_u_Jelisijumu_tom_1.pdfПогледамо ли, са друге стране, критику књижевности, која, као и многе друге дисциплине културног живота, почиње од Вука, видећемо да је и тамо био „народни” и „како би Србин Србину приповедао”. Након прве критике романа у српској књижевности (односно другој), упућеној Миловану Видаковићу, Вук ће закључити: „да Г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике; нити зна, што је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје характера народа нашега, ни ништа”. У овој, „Другој рецензији србској” Вук ће још коментарисати поступке јунака Видаковићевог романа „Љубомир у Јелисијуму” и осврнути се на следећу реченицу „Тодора превали своје красне и велике очи, осмехне се и погледи к земљи” речима „Налик на стидљиву курвицу”. Оштрог пера, жестоког критичког става, Вук се неће либити да директно искаже што му је на уму, без употребе еуфемизама и других завијених форми. Може се рећи да је Вукова револуција ишла од идеалног ка реалном, од конструкције ка животу, од литературе ка свакодневном, од узвишеног ка приземном.

Након 1847. године, важне и због Вуковог превода Новог завјета, романтизам ће превладати у српској књижевности, а њега сменити реализам неколико деценија касније. Ако међутим укратко одредимо романтизам следећим речима: осећање, имагинација, јединство човека и природе, национализам, слобода песниковог стварања; и реализам као правац са стилским поступцима који теже верном подражавању, истинитом, тачном, прецизном приказивању, објективном сагледавању света (а не емотивном, имагинативном), видећемо да је Вуков приповедачки дух ближи другом, ближи реализму. Вуково приповедање је приповедање „простонародно”, једноставно, приземно, јунаци нису идеализовани, сирови су и човечни.

Литерарна успоредба вуковског и предвуковског приповедања илуструје се следећим примером:

vuk

 Аутор: Предраг Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *