Како сачувати Његоша

Марко Радојевић

На помен имена ЊЕГОШ свакако је прва мисао Горски вијенац. Али не само као најзначајнији Његошев еп, већ и посматрано као појединачни симболи у називу –  и гора и венац тесно су везани за дело и живот Његошев. Једнако као током живота, и након упокојења, Његош је остао снага српског национа која се стално куша и преиспитује.

Његошева мисао присутна је у свима нама, разлика је у томе што се једни труде да проникну у њу, други се повлаче пред њеном величином, а трећи је злоупотребљавају прилагођавајући је својим схватањима и намерама, каљајући на тај начин Његошев генијални дух.

Његошеве исказе, научене напамет у основној школи, често олако употребљавамо, не размишљајући о њиховом смислу. Смисао речи Данилових или Стефанових можемо појмити само дубоким промишљањем и повезивањем суштине постојања, схватањем Његошеве вере, слободе за сопствени народ, љубави према свом народу, љубави према човеку. Зато Његоша не треба читати само очима, већ умом и душом, а Горски вијенац посматрати, не само као „историческо собитије“ о истрази потурица, већ као тешку драму која се догађа у самом владики.

МАЛИ ЧОВЕК У ВЕЛИКОМ СВЕТУ ИЛИ МАЛИ СВЕТ У ВЕЛИКОМ ЧОВЕКУ

Писмени задаци ће почињати реченицом Петар II Петровић Његош био је један од највећих српских песника, владар Црне Горе и владика. А зашто је Његош један од највећих песника − питање је које се ученицима мора разјаснити.

Специјал о Његошу

Лирски субјект у једној од Његошевих песама себе види као поету, астронома и филозофа. Ко је у ствари он? Рекло би се збир све тројице. Стоји над нама као путоказ и опомена. А ми? Шта смо учинили за њега осим неколико десетина стихова напамет!? Чак ни на двовековни помен Његоша своју дужност не испуњавамо. Ретки су тако снажни духови и истовремено тако трагични, у вечитој борби за слободу, а са свешћу о угрожености националне самосталности.

Његош у свим својим делима пева о божанској искри у човеку, пева о великим и малим људима, пева о прошлости мислећи на будућност. Спој човека и бескрајног космоса и сам космос у човеку осетимо читајући Његошева дела. Није лако досегнути смисао Његошевих дела и схватити његову филозофију, отуда и жал када се види да смо у последњих двадесет година сведоци појаве да управо они који, наводно, „тешко читају Његоша“, олако знају да унизе његов значај. Анахронизми, фалсификовање историје, лажни цареви, лажни писци и лажни уметници саставни су део и Његошевог, али и нашег времена. И Домановић и Нушић, па и Арчибалд Рајс, упозоравају нас на највеће мане нашег народа које вековима нису искорењене; а када ту уведемо и лажног цара „ослободитеља“ схватимо или боље – сетимо се опомена и молби које нам је сам Његош изнео кроз своје десетерце или писма.

„У данашњем свијету и нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија.“

Писмо Сими Милутиновићу Сарајлији, Цетиње, 24. јун 1845.

Његош је визионар и пророк са истанчаним и модерним осећањем историје. Његош је песнички геније са трагичним, дубоко песимистичким осећањем света.

Свако ко пажљиво чита Његошева дела или свако ко је прочитао бар неко Његошево писмо упућено блиским пријатељима, сарадницима, може уочити његову велику бригу, али и стрепњу за свој народ – као да је предосећао оно што ће се његовом народу десити само шездесет, деведесет или двеста година од његовог одласка.

И може ли се данас ишта ново рећи након филозофске беседе игумана Стефана у Горском вијенцу, поткрепљене огромним животним искуством, у којој је исказана трагична визија света:

Ја сам проша сито и решето
овај грдни свијет испитао,
отрови му чашу искапио,
познао се с гркијем животом.
Све што бива и што може бити,
мени ништа није непознато;
што год дође ја сам му наредан.
Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљу.
Ти си млад још и невјешт, владико!
Прве капље из чаше отрови
најгрче су и најупорније.
О да знадеш што те јоште чека!
Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа с тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратују живина с живином,
у њ ратује народ с народом,
у њ ратује човјек с човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у т’јелу.
Море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!

Марко Радојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *