Како фирма „Крстић” постаје „Дуго коначиште”

филм

Филм „Ко то тамо пева” створен је из пера Душана Ковачевића и режије Слободана Шијана 1980. године. Душан Ковачевић је један од најславнијих српских сценариста и драматурга. Писао је неке од најважнијих дела српске и југословенске кинематографије. Његова остварења попут „Маратонци трче почасни круг”, „Сабирни центар”, „Балкански шпијун”, „Професионалац”, „Лари Томпсон, трагедија једне младости”, „Радован Трећи” представљају култна дела која су већ оставила трага у историји српске кинематографије и у културној историји уопште. Скоро у свим његовим остварењима налазимо смрт и живот као блиске, Ерос и Танатос се вртоглаво преплићу, а све са велом хумора и комике. Комика и трагика даље појачавају осећај апсурдности, те се ствара језиви осећај трагичног хумора, који је утолико трагичнији уколико је, парадоксално, комика већа. Међутим, у емисији Мире Адање Полак, она поставља питање: „Да ли сте анализирали, да у свему оном што радите, стална је нека врста обрачуна са смрћу?”, на које ће Душан Ковачевић одговорити: „Да, ту су неколике теме. Кроз све моје комаде провлачи се прича о нестајању. Ову реч користим уместо смрти, јер смрт не волим ни као реч.”

Филм „Ко то тамо пева” јесте врхунско остварење српске кинематографије. Одлична група глумаца, у сјајној режији Слободана Шијана, изнедрили су овај шаљиви плач за нове генерације и нов неки свет, који ће можда изнова „за Београд, за Београд”. Музичка страна филма блиска је комедији колико и трагедији, дакле одлично усклађена са филмом самим. Нешто је још јако важно, нешто што свакако прати овај филм у сваком кадру: естетика, која подсећа на естетику коју је предочавао и Милош Црњански у „Сеобама”:

Магловити врбаци испаравају се још од прошлог дана, облаци се ковитлају све на ниже. Дубина, кроз коју протиче река, мутна је и непроходна. Земља је тамна, невидљива и кишовита. Шуми и хуји баруштина иза мрака. Сјај месечине пође са ње, појави се над помрчином, прође и нестане у ноћи, што мокра улази и одлази, улази и одлази једнако, заобилазећи га и влажећи му огромне груди и трбух, врућ и подбуо, увијен овнујским кожама, на којима је руно пробио зној. Капље кроз трску, капље, и, мада је густа тмина, види се како једна жаба скаче, све ближе и ближе.

Блиска овој је и естетика филма о ком говоримо: аутобус пролази кроз блатњаве ливаде, кроз влажне шумарке, а читав је призор тмуран и безбојан.

Ово запажање није случајно, јер, и сам филм представља један вид сеобе. Историји уметности су сеобе већ познате, оне су савршен концепт, или поступак, приликом извођења једног књижевног или каквог другог дела који треба да изрази неки вид померања. Зашто? Сеоба као идеја сама по себи значи померање, не толико у физичком облику колико у унутрашњем, психолошком или емоционалном. Сеоба значи одлазак некуд, а одлазак некуд значи непристајање на тренутно стање. Камо су се запутили наши јунаци и зашто је ово трагикомедија са рефреном, питања су на која треба одговорити.

На почетку филма, након првог рефрена (наравно, под рефреном се мисли на песму Цигана) који би био пролог за овај смеховни плач, чујемо блејање оваца и звук меденице а затим и песму Певача шлагера, чији је глас дат напоредо са блејањем оваца. То би нам указало да већ с почетка филма Певача шлагера можемо посматрати као пародираног лика; пародираног, наравно, као и све остале ликове, до момента у ком сазнајемо његову коначну судбину. Мада – није то судбина само његова; типска имена која су скоро свим ликовима дата, у мом виђењу и ишчитавању, представљају и типове личности. Није то само он – смешни певач шансона који је наиван колико и бесловесан, већ је он Сви-они, читава генерација која је За-Београд-за-Београд тих кобних година. И ту комика престаје. Њу надјачава силна несрећа и бол, и гледалац, препознавши се, или препознавши другог у лику смешног Певача, на крају филма увиђа да је сваки од тих смешних људи ипак жртва, страдалник.

Одмах да разјаснимо, ниједан лик у овом делу није лик високих моралних вредности. Мада, ако бисмо издвојили два лика која су приказана са највише врлина, то су управо Цигани, двојица свирача који наговештавају несрећу, али, који певају. Они се иза сваке прекретнице у филму јављају рефренски и предочавају ток догађаја. Иако не са циљем да такви буду (посебно са обзиром на то да шибицаре), у њима ишчитавамо највише оног што бисмо назвали људским вредностима. Они песмом надживљавају све недаће овог живота, а Душан Ковачевић није пропустио да их упише у своју листу путника, јер, наравно, њихова је природа путовање, они морају бити део сеоба. Они су увек понижени и осумњичени, увек тучени, али увек се изнова рађају са новим стиховима, иако рефрен, наравно, остаје исти.

О карактерима Крстића и сина (Мишка) дознајемо већ на почетку: Крстић је инаџија, гласноговорник који нема много тога да каже, подлац спреман да се и у несрећи дочепа новца. Син, вероватно одгајан по правилима овога, потпуно незрео, а заједно чине један идиотски дуо који би се такмичио у друштвено неприхватљивим стварима чак и по цену свог и туђих живота, за свој инат, за своју ћуд. То је сцена када Мишко вози везаних очију аутобус са путницима док га поносни и пијани отац у томе бодри. Они су затим одлично разрађен бизнис-дуо, знају да ће окаснити и да ће им путници огладнети, зато од аутобуса праве кухињу, а овима продају храну и ракију. За забаву потплаћују Цигане, како би ови орасположили путнике, и уместо путовања, на једином пристаништу до ког су заиста хтели да дођу и дошли, видимо једно народно весеље. Овај дуо је наравно, комичан, али, до оног момента. До момента када сазнајемо да су се за Београд запутили дан пре почетка бомбардовања, дан пре почетка Другог светског рата на територији Србије. Тад све мане постају симпатичне, а све негативне особине бивају скрајнуте у фиоку наивних појава, док њихове личности перципирамо као жртве. Зато је ово трагикомедија.
Себични и помало лукави, наши јунаци се пре поласка гурају испред аутобуса, иако је у аутобусу довољно места за све. За то време, Мишко ложи ватру у фуруни, у аутобусу; оба ова апсурдна момента догађају се у једном минуту филма, и то изгледа врло комично.

филм2Лик који је посебно интересантан, а кога тумачи глумац јако присутан у филмовимаДушана Ковачевића, јесте Брка (Бата Стојковић). Он је потпуни скептик, љут што се “вози са Циганима”, љут на младе који воде љубав у шуми јер то “није по закону” нити по друштвеним нормама. Често је неповерљив, увек циничан, безобзиран и уплашен од свих људи. Само је једном током радње био оптимистичан – и тад изневерено – мисливши да је мост сигуран за пролазак аутобуса, он се ослања на ограду моста и пада у реку. Ова култна сцена српског стваралаштва остаће за нове генерације можда права слика српског филма уопште: комично, трагично, апсурдно – све у једном. Зашто апсурдно? Због тога што се након његовог пада са моста никог више не тиче његов живот, остали јунаци нису превише окупирани тим трагичним догађајем, и они без проблема настављају путовање. Певач пита: „Шта ћемо сад да радимо?”, на шта Крстић одговара: „Ништа. Нико га није гурнуо а нико га није терао ни да дрмуса ограду”. И ту се прича о Брки завршава.
Алекса Симић је лик који свом сину у војсци одлази у посету. Алекса је већ двапут ратовао за своју земљу и поносно носи орден Другог пешадијског гвозденог пука. Он најпре не жели да плати карту, јер би да што више свом сину понесе. Међутим, кад је натеран да плати, онда жели да плати пет карата, одречно, инаџијски, неустрашиво. Одговор на његов инат је свакако – инат. Крстић (Павле Вујисић) не жели да наплати пет карата иако се кроз цео филм даје као склон да зграби што више новца. Његова похлепа је велика али је његов инат још већи. Све се то догађа док мучени Ловац трчи за аутобусом, јер жели и он да се вози. Трчи – јер Крстић није хтео да га повезе са места између две станице – „да не наиђе контрола”.

Ликови младог паланачког брачног пара такође приказују жељу за бекством од себе: док је младожења потпуно наиван, млад, незрео, његова је супруга дата као лик који је незадовољан својим животом и жели у туђу кожу – она је побегла од куће да би видела море. Успут почиње да поклања пажњу Певачу смешном, док Младожења једе, или спава. Ипак, у њима постоји она младалачка страст, коју су виртуозно извели самим помишљањем на њу насред гробља. Док се на гробљу обавља сахрана покојног учитеља, овај млади брачни пар одлучује да оде у најближи шумарак и тамо задовољи своје сексуалне потребе. Мајсторски, како то само могу Ковачевић и Шијан, опет добијамо Ерос и Танатос у једном минуту, без икаквог заокрета; просто, на сахрани једног хришћанина, присутни хришћани заборављају на морална начела или канон једне културе којој припадају, канон једне цркве која проповеда одрицање од чулности и поштовање духовних вредности као јединих, зарад одласка у рај након смрти. Зашто? Чини се да религија, и култура, и све друге људске конструкције, умногоме зависе од смрти: смрт је одлична инспирација културних кодова, сваки мит или свака легенда, или свака религија, у себи садрже појам смрти као једну од највиших одредница. Све је то првенствено због страха од смрти, коју биће обликује у једној заједници и тако ствара културу, односно Човека. На том месту, месту најближем смрти, на гробљу, на тихој пољани на којој се зачује тек понеки плач, млади брачни пар осећа да су му чула надражена. Ерос односи победу над Танатосом, сцена је комична колико и трагична. Учитељ одлази у раку а млади у шуму; или: Учитељ одлази у Рај или Пакао а млади у шуму. Нема овде никаквих виших црта културе, премда смо то очекивали видевши сахрану, овде има само задовољења нагона. Том приликом, видимо комичну сцену када сви наши ликови одлазе да то посматрају а малоумни Мишко говори тати да би и он то да ради, након чега овај одговара „И тата би, сине”.

Ова реченица постала је преглед (да не кажем трејлер) читавог филма, култна реченица за сва времена, толико истине и комике она садржи у себи, да је немогуће не забележити је као народну фразу коју у Србији можете свакодневно чути. Осим ове реченице, још неке које су просто сишле у народ са екрана јесу и:

„Не брините, пушка је закочена.”
„Да се ја питам, ја бих протерао аутобус овуда.”
„Зваћу децу.”
„Вози, Мишко!”
„Даље нећеш моћи.”

Често се наводи да се у филму појављује жена која се у аутобусу вози на последњем седишту – односно, тик испред прасади. Шта с њом? На незваничним порталима спекулише се о томе да ли је она случајност, филмска грешка или заправо симболички поступак. Овде те спекулације неће бити, јер је лик те жене наравно уметнички поступак. Она је стара и она је у црнини. Ако знамо време када се радња догађа, свакако можемо бити сигурни да је њена црнина симбол њене туге за неким блиским ко је погинуо. Кажем погинуо, јер у превратним годинама ретко да се дешавала природна смрт мушкарца. Посебно ако се сетимо и Балканских ратова, и Првог светског рата. Жена у црном је тек назнака трагедије, њен симбол и илустратор народне трагедије, а опет, седи на крају, иза свих мушкараца, уз стоку. Она би дакле била симбол трагедије Жене у српској култури, која је у сенци мушкараца чак и у ратним годинама, када се говори о херојима и значајним страдалницима, а о Њој не. Она се маргинално појављује у годинама рата, а можда није претерано рећи и у српској култури, као и у филму „Ко то тамо пева”. И наравно, увек као домаћица, увек близу стоке.

Иза овог симбола морам указати на своје тумачење старог човека који оре друм. Ако је Жена страдалник, ако је жена у црном симбол женске трагедије, и ако смо имали јунаке не високих моралних вредности, пародиране ликове, то значи да је пародија итекако (или и те како) иманентна поетици ових ствараоца. Ко, дакле, оре друм? Оре га, наравно, Марко Краљевић. Потпуно је јасно у каквом се светлу Марко Краљевић појављује у народној песми: снажан, праведан, неустрашив, апсолутни херој. Оре друм да би однео мајци Јевросими благо и да би спречио непријатеља да изврши свој наум. У филму међутим имамо нешто другачију ситуацију: друм оре нејаки старкеља (који у односу на Павла Вујисића делује малено) јер се суди са својом државом око међе, суди се са својим народом, а када види да је немоћан, у помоћ дозива децу. Да пристане на пролазак аутобуса преко своје њиве, он захтева новац; ту престају сви идеали и све више вредности које бисмо могли да ишчитамо из лика Марка Краљевића (брига за свој народ, праведност, непоткупљивост (посебно ако се узме у обзир песма „Урош и Мрњавчевићи”). Старкељи је потребно да зграби нешто новца од свог народа, апсолутно натуралистички, приземно, прозаично. Комично.

Мишка затим, на том пристаништу, мобилише војска. Тада Крстић доживљава извесну метаморфозу и постаје приснији са Алексом, чији је син такође мобилисан. На Алексино питање да ли му је драго што су му мобилисали сина, он одговара да му је мило, али „Бог их убио”. У том одговору ишчитавамо трагичност родитеља који своје дете шаље у војску у време рата: једнако тужан колико и поносан, и, иако површан у суштини, Крстић је сентименталан лик који је такође тип – тип родитеља, родитеља чије ће дете вероватно да погине.
Тад и Мишко престаје да у очима гледалаца буде малоумник, и ми, као гледаоци, у свим ликовима препознајемо обичне, мале људе, али велике жртве. Препознајемо и јунаке о којима су певане епске песме. Међутим, у епици су јунаци идеализовани, неизмерних могућности, бајковите обдарености. Овде идеализовања нема. Они су прости, смешни, комични, несрећни, гладни, жедни. Они су народ, и они су жртва.
Изванредан сензибилитет аутора овог филма приказао нам је нашу културу страдања. Приказан је дакле народ, комични народ. Али народ који је жртва и који вековима полаже животе на олтар отаџбине.

Предраг Арсић