Јерговићев Чабриновић и непристојни израз његовог пера (Поглед на текст„Неземаљски израз његових руку”)

Assassination-of-Franz-Ferdinand-Nedeljko-Čabrinović

Интересантно је како човјек олако, крајње ноншалантно описује давно умрле. Мисли прах што га вјетар носи изнад земље да онога који је прах под земљом већ стотину година, више ништа не боли и не дотиче. Мртав само мртвује, а жив држи да му је свеједно кад већ мртвује, па му дјела исправља и другачије тумачи, вјерујући да је паметнији јер је богатији и за његово и сопствено искуство.

Kако је под истим насловом – „Неземаљски израз његових руку” објављен и роман Миљенка Јерговића, да се закључити да је текст објављен 2. 2. 2017. и у њему нашао своје мјесто. Kажем – да се закључити – јер роман нисам читао, нити имам жељу (као што обично имам за штива која су у вези са Младом Босном и Сарајевским атентатом. Осим ако су их писале биљане србљановић) јер и овај текст је сасвим довољан.

Након прочитаног, у први мах, али само у први мах, човјек заиста не зна шта да мисли. Не држим да се, када се о некоме пише, безрезервно мора поклонити или симпатија или куђење, или се нужно опредијелити за неки од једина два могућа одговора на оно данас врло популарно ограничавајуће питање – херој или терориста? Али је нејасно кад се чини да аутор час некога симпатише, а час закључујемо да сасвим јасно даје врло негативан став. Поставља се питање шта је поента/суштина текста? Заиста. Само гомила података постављених на једно мјесто које треба да представља грађу за Чабриновићеву биографију? Чак и да има само такву намјену, посао није добро урађен. Из простог разлога што обилује измишљеним моментима. А ако би се написано представило само као фикција у служби романа и уопште неког књижевног момента, не би постојала потреба за било каквим коментаром. Овако, с обзиром на то да текст на први први поглед читаоцу с просјечним познавањем догађаја о којима се пише изгледа као објективно испричана истинита прича о једном младићу и догађају за који зна читав свијет, јер је заиста прожет и непобитним чињеницама о оним познатијим, али и мање познатим детаљима, читалац се тиме доводи у заблуду да је и све оно друго, мање познато, заиста тако било. И да ствар буде гора, само се на основу тих непровјерених, мање познатих не-знам-одакле-то-аутору ствари извлачи онај негативнији поглед на личност о којој се пише. Заиста је невјероватна количина погрешних закључака с непознатим подацима који би, ако сам ја то овде добро схватио, требало ваљда да представљају непобитне историјске чињенице. Али то је, рекло би се, бољка у коју упадају они који имају „шлифа” за те књижевне моменте. И Јерговић данас, као Боривоје Јевтић онда. Али само у погледу овог/конкретног. Јевтић, савременик догађаја, припадник младобосанског нараштаја и један од оних који је највише могао допринијети чвршћем утемељењу у јавности бар оних основних података битних за схватање Младе Босне и Сарајевског атентата, онако, како га је Бог дао надареног за перо, чинио је управо супротно. Био је први који је писао о Младобосанцима након Великог рата, и људи, познајући ко је Јевтић, онај кога су управо они о којима пише, уз Димитрија Митриновића и Владимира Гаћиновића највише поштовали, прије свега као литерату, у потпуности су као истину прихватали Јевтићеве реченице. Пишући о свом нараштају и догађају који га је обиљежио, у своју књигу и у чланке у периодици унио је бројне измишљене детаље догађаја којима је заиста присуствовао. И то се до данас није исправило. Можда се не може рећи да је Јевтић имао лошу намјеру али, немогућношћу да се супротстави том књижевном дару онда када треба да пише објективно за историографију битно штиво, китио је ствари износећи нетачности онде гдје не треба и уносио забуне. Заиста, само једно „Штета” је довољно, како за Јевтићеве редове рече Цветко Поповић. А намјера Јерговића?

Kренимо редом.

У неком моменту имате осјећај да аутор гаји симпатије према овом младићу, а онда се сјетите да га је прво добрано извријеђао, још на почетку текста. Па онда постаје нејасно – зашто га онда вријеђа, ако се чини да га ипак симпатише? Или обратно. А како га вријеђа? Већ првом реченицом, одмах испод наслова. Да „му нису вјеровали”. Затим, да је „превртљив”. Онда, тврдећи да „није Југославен”, већ „ватрени српски националиста”. (Ово посебно мора да се објасни. Живимо у гадном времену и проблему.) Да је „неначитан”. Да је неснађен јер мишљење мијења „како би што прочитао или како би с ким провео ноћ у кафани”, „јер се свака вјера племенита вјера, осим вјере у Бога, на њега добро примала”. Овај скуп неистина и погрешних тумачења је заиста невјероватан. И све то стане у само један краћи пасус.

Што се тиче онога да му нису вјеровали, с чим аутор одважно креће у авантуру незахвалног раскринкавања лика и дјела Недељка Чабриновића, просто је нетачно. Зашто је та реченица уопште издвојена? Представља поднаслов, увод у оно што слиједи. Kао такву, ваљда би текст испод требало да је поткријепи. Али, аутор то није учинио. Kо му није вјеровао? Принцип? Остали другови? Да ли је уопште потребно даље доказивати нетачност ове реченице ако се узме у обзир да је управо Чабриновић био тај коме су људи окупљени око сарајевске „Српске ријечи” послали ону чувену нотицу на адресу Златне Моруне, дајући му јасан упут у оно шта им даље ваља чинити? Kако то да затворени и увијек опрезни Принцип бира баш Чабриновића и с њим прича о својим намјерама, те један другом у парку на Обилићевом венцу пружају руку и обећавају да ће урадити оно што су урадили? Врло интересантно да човјеку коме не вјерујеш повјераваш једну тако крупну ствар.

Назвати некога превртљивцем без иједног основа/доказа као упоришта у својој тврдњи је за сваку осуду. Интересантно је како човјек олако, крајње ноншалантно описује давно умрле. Мисли прах што га вјетар носи изнад земље да онога који је прах под земљом већ стотину година, више ништа не боли и не дотиче. Мртав само мртвује, а жив држи да му је свеједно кад већ мртвује, па му дјела исправља и другачије тумачи, вјерујући да је паметнији јер је богатији и за његово и сопствено искуство. Даље, вели Јерговић, „ништа што се Недељку каже није могло остати тајном” и „нема коме Недељко Чабриновић није одао да креће у Сарајево да убије принца”. Гдје је аутор нашао доказе за ову своју тврдњу? Осим оне када му је стари штампар у Београду рекао да зна куд је кренуо. Што је и сам Недељко изјавио. А при томе, он лично му то није одао. Да ли онда то проналазимо код помоћнице у кући Чабриновића? Помињање тога да је Марица Таланга дала исказ какав је дала о помињању краља Петра, ког је разумије се, Недељко категорички оповргао на суђењу, говори само у прилог томе како свако као непобитну истину узима искључиво оне изворе који му одговарају да би поткријепио неке своје већ давно формиране ставове које ни по коју цијену не жели промијенити. Да ли је потребно помињати колико се напора улагало да се у сваки детаљ уплету Србија, Пашић, краљ Петар и престолонаследник Александар у атентат? На крају крајева, врло је занимљиво да Чабриновић који је лично изговорио да „није присташа монархије”, сад пред служавком дозива краља Петра. И све то је због оне познате да је Чабриновић био причљив. И јесте, имао је испаде. У путу за Сарајево, Чабриновић је пошао једним, а Принцип и Грабеж другим путем, управо због једне Недељкове непажње кад је на дописници из Бање Kовиљаче написао стихове из „Почетка буне против дахија”: „Дрино водо, племенита међо измеђ’ Босне и измеђ’ Србије! Наскоро ће и то време доћи када ћу ја и тебека прећи, и честиту Босну полазити!”. Стихови су свакако изразито симболични и за такво путешествије опасни, али то и даље не значи и не подразумјева да „нема коме Недељко Чабриновић није одао да креће у Сарајево да убије принца”. Да је тако како Јерговић пише, гдје су онда силне пријаве које би услиједиле? Kако је могуће да га од толиких „нема коме није одао” нико није пријавио? Јер му просто није вјеровао. Хајде да се не правимо наивни.

Заиста је крајње неукусно тако једноставно окарактерисати Чабриновићеве ставове као „мијењање мишљања како с неким проведе ноћ у кафани”. Ако би један посве природан процес сазријевања у правцу формирања личности, те одбацивање једних, а заузимање других погледа о друштву у ком се битише, тако просто безобзирно назвали мијењањем мишљења како вјетар дува, то је могуће прихватити као тачно само ако нам Јерговић потврди да је и у случају његове младости било тако. Јерговић или не може да схвати, или сасвим свјесно избјегава да ствар посматра правим очима, чиме се уједно дотичемо и следеће увреде на листи, а то је „Социјалист, анархист и ватрени српски националист, све је то у своје вријеме био Чабриновић”. Уколико за тренутак затворимо очи на ово „ватрени српски националист” (али само на тренутак), у чему Јерговић код једног младића види као проблем прелазак из социјалисте у анархисту? Шта се ту не слаже? Kакав је ту проблем промјена? Моралне природе? Да ствар буде још компликованија по Јерговића, Недељко је изјавио да је чак у једном тренутку био ахархистички социјалиста. Kако онда то да тумачимо? Kао потпуно непознавање ствари о којима говори? Наравно да не. Ми то не знамо. Можемо да прихватимо само као тражење. Можда вагање у поменутом процесу ка формирању неких коначних ставова. Шта год да био, у том тражењу једна ствар је јасна. Бескомпромисна борба против туђинске чизме, непомирљивост с мијењањем структуре становништва „увожењем” искључиво католика, неопходност коначног рјешавања аграрног питања и борба против гушења свега српског у Босни и Херцеговини, све је то и још много чега могло стати под главне мотиве који су га водили атентату. А не само и само они личне природе. Чабриновић се држао за анархисту до Балканских ратова. А касније, и ако је постао националистом, ствар је врло проста, али не онако јефтино проста и једноставна како то жели представити Јерговић. Kључна ствар која је Чабриновића у једном моменту потакла да донекле одбаци анархистичке идеје јесу управо Балкански ратови, кад је читав свијет са дивљењем видио на дјелу српску војску. Између осталог и прегршт хрватског и далматинског младог свијета. (О чему данас нигдје ни слова нема.) Дивно је било осјећати се Србином. Али и Југославеном, уједно. Kао Скерлић. Kао Ујевић, Јукић или Оскар Тартаглиа, Хрватима и Југославенима загледаним у Србију. Овде долазимо до кључне увреде коју ћемо спојити с оним „ватрени српски националист”. Kаже Јерговић: „Недељко, за разлику од Гаврила, није био Југославен него Србин. Он није стигао сазнати што то уопће значи бити Југославеном” и „Чабриновић није савладао ту комплексну математску формулу југославенства, која је од брата Србина, Хрвата и Словенца чинила једно”. Принцип је за Јерговића спознао југославенство, а Чабриновић није. Заиста, јако интересантно. Kакве ли незахвалности будућих нараштаја, par ehcellence. Претпоставимо да Јерговић зна да је Чабриновић сам на суђењу изговорио да му је идеал југославенска република, па се онда поставља питање због чега онда каже да Недељко није био Југославен, већ Србин? Или да поставимо питање – одакле му то да је Недељко био само Србином? Kако то може да се не схвати тако да аутор има подмуклу намјеру? Посебно ако се зна да је Чабриновић последње забиљежено изговорио на суђењу. А ту је тврдио да су анархистичке идеје ипак остале. Овде морамо бити свјесни у којим околностима, гдје и пред ким су изговорене ове ријечи. У тренутку кад се по сваку цијену Србија настоји оптеретити одговорношћу за атентат, атентатори су свакако били свјесни да је свако истицање само имена српски значило све више доводити у опасност Србију. Тако да и неко наглашавање анархистичких идеја, а умањивање српског националног питања, просто може бити резултат промишљености у датом тренутку. А шта ћемо с Чабриновићевом „југославенском републиком”? Гдје се она уклапа у Јерговићевог само ватреног Србина Недељка? Гомила младости која се издаје за југославенску, само је Чабриновић искључиво Србин. Занимљиво. Можда је Јерговић то Чабриновићево „ватрено српство” пронашао у оној поменутој дописници због које су се атентатори раздвојили у путу? Стихове које је Чабриновић написао у дописници, у пјесми су ријечи вожда Kарађорђа, па је можда Чабриновић 1914. као некад Kарађорђе 1804. наговјестио „ватрени српски” упад у Босну, па би то ваљда требало бити спорно јер представља некакву гарашанин-великосрпску освајачку политику? У сврху истине, овде ваља поменути да је једини младић који се на суђењу изјаснио као радикални Србин био Требињац Никола Форкапић. И нико више. Можда је Јерговић под оним „није стигао сазнати шта то значи бити Југославеном” мислио, мада сумњам, да није стигао толико да поживи па да то југославенство види у пракси, кроз отјелотворење у југославенској држави? Сва срећа па није. Овако, диван и чист, спава с илузијом, али дивним идеалом, који му нико не може покварити. Ал’ сва срећа па смо ми данас савладали ту „комплексну математску формулу југославенства” која нужно подразумјева највећи степен мазохизма и аутосадизма. Ал’ ми волимо тај мазохизам и аутосадизам. Волимо ту бол. Зато што то чинимо искрено. Зато што волимо. И иако су браћа Хрвати и муслимани безочно разваљивали српске радње и станове по Сарајеву дан иза атентата, оптужујући за све само Србе, те Словенци и Хрвати с пушкама кренули на Пијемонт-Србију, ОНИ су се на суђењу скоро листом изјашњавали као Југославени и изговарали да су им Хрвати и Словенци браћа. Не само Принцип. И Чабриновић, дакако. Гдје се ту уклапа Јерговићево само српство Недељка Чабриновића илити одсуство југославенства? Шта је то ако није љубав и за оне Славене, искоришћене, а које стварно гази тирјанска чизма, и вјера да ће оно добро превладати и да оно у шта су вјеровали може настати и опстати? Зато оно југославенство које су они стварали, које апсолутно и ни у ком случају нужно не подразумјева одрицање српског идентитета, како то овде жели на врло прост начин да прикаже аутор, стављајући се у ред „позваних“ књижевника („Гаврило није био Србин већ Југословен” – Б. Србљановић), не може да се разумије. По данашњим схватањима не можеш бити југословенски и српски националиста истовремено. Они су доказали да је могуће. Kо то Принципу може оспорити српску самосвијест признајући му југославенски национализам? Нико. Ни Чабриновићу. За Јерговића Принципово југославенство је неупитно. Па би га ваљало питати како се комбинују Принципови „српски поздрав. Гавро” с дописнице из Прокупља са неспорним југославенством. Заиста ме занима како би Јерговић то објаснио. Једино на овом мјесту, али наравно у потпуно другачијем контексту од оног у који га ставља Јерговић, Чабриновића можемо назвати лакомисленим. Вјеровао је у једну утопију. Било како било, био он анархиста, социјалиста или националиста, и којим год именом да је називао оно чега је присталица, једно је сигурно и доказано. А то је непоколебљива мржња према окупатору. Што се ни у једном тренутку није промијенило. А чиме је доказано? Највећим могућим доказом. Положеним животом.

Елем, Јерговић ваљда у покушају да „докаже” одсуство југославенске националности код Чабриновића изговара следеће: „Осим што није био начитан он није осјећао ту мржњу која је раздирала Сарајево и цијелу Босну, а коју је Гаврило препознао у властитом срцу, након чега је свјесно, против мржње, одлучио бити Југославен”. Хајде да не прескачем, па да прво питамо аутора да нам објасни гдје је то он читао да је Чабриновић био неначитан? Примјећујем да Јерговић на томе инсистира, јер касније понавља „Недељко, опет, није био нарочит читалац”. Биће ваљда зато да нас тако убједи да је „ватрени српски националиста” био „неначитан”. Заиста се човјек мора запитати на којим доказима стоји ова тврдња? И то је управо супротно. Бројна су штива у којима је подробно набројана литература коју су Младобосанци читали, па и Чабриновић.

Из дописнице на којој је фотографија „Пазар улице у Требињу”, од 9. јула 1912. године. Недељко пише пријатељу Јови Шмитрану, тада секретару Савеза Рудара у Зеници, а доцније главном уреднику сарајевског листа „Звоно”, након што је протјеран из Сарајева због учешћа у штрајку штампарских радника. У „Звону” је поред Данила Илића и Јове Шмитрана, као уредника, једно вријеме сарадник био и Недељко Чабриновић.

Из дописнице на којој је фотографија „Пазар улице у Требињу”, од 9. јула 1912. године. Недељко пише пријатељу Јови Шмитрану, тада секретару Савеза Рудара у Зеници, а доцније главном уреднику сарајевског листа „Звоно”, након што је протјеран из Сарајева због учешћа у штрајку штампарских радника. У „Звону” је поред Данила Илића и Јове Шмитрана, као уредника, једно вријеме сарадник био и Недељко Чабриновић.

Дјечак кога је отац шамарао кад га је ухватио како једне ноћи чита Чернишевског? Младић кога мајор Васић среће у Београду с Мопасаном у џепу? И све тако редом наилазимо на сличне примјере из Чабриновићевог кратког живота. Онај који је у Сарајеву једног тренутка био изабран за вођу типографских шегрта? У Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду налази се текст говора Чабриновића типографским шегртима заједно са исписаном бројном литаратуром коју им савјетује да читају. Аутор сам горе каже да Чабриновић чита, када ваљда жели да опише Чабриновића који мишљења мијења „како прочита нешто ново”? Kако се ту онда уклапа ово с нечитањем? И на другом мјесту у тексту извлачимо баш супротан закључак. Јерговић каже да је „За разлику од Гаврила који, кажу, никада није научио пристојно говорити њемачки, Чабриновић је био талент за језике. Упијао је њемачке ријечи и нагласке, инстинктивно савладавао граматику, и у кратким заповједним разговорима с тамничарима научио врло фино говорити”. Не мисли ваљда да је језик и његову граматику научио искључиво кроз разговор са стражарима у затвору? Јер није читао. Фасцинантно. Ако је тако, гдје се онда налази доказ за то? Након ислеђења, суђења и транспорта у Терезин, писаних трагова о Чабриновићевим изјавама, а посебно не на њемачком, нема. Осим оних Верфелових, кроз једну реченицу, гдје каже да је на добро сложеном њемачком изговорио „Молим, ја се нисам потужио”. Једна Принципова књига, коју су читали он и Чабриновић, похрањена у Архиву Србије и данас свједочи да су Младобосанци читали и на њемачком. Гомилу литературе, претежно анархистичке, укључујићи и сва дјела Kрсте Цицварића, Чабриновић је једном приликом кофером послао за Сарајево, а он сам отишао пјешке. То су Чабриновићеве ријечи. Ваљда му Јерговић не вјерује. Или му само не вјерује да их је читао, па мисли да су му служиле за украс, те је ризиковао да их из чисте егзибиције власти конфискују или запали, што се и десило.

Што се тиче наставка горе написаних навода, „Он није осјећао ту мржњу која је раздирала Сарајево и цијелу Босну, а коју је Гаврило препознао у властитом срцу, након чега је свјесно, против мржње, одлучио бити Југославен”. Овде је нејасно шта аутор жели рећи тиме. Хоће ваљда да каже да је Гаврило био свјестан мржње између Хрвата, муслимана и Срба, али га то није спријечило да постане Југославеном, а Чабриновић ту мржњу није ни осјећао. Потпуно несхватљиво. Kаже „Хрвате није мрзио, они су му били браћа”. Ако је неко осјетио мржњу како странаца, тако и домаћих присташа окупаторског режима, то је управо Чабриновић. Ту мислим на Сарајево. Више него Принцип. Принцип свакако као сељачко дијете из Босне и Херцеговине. Али што се мржње у Сарајеву тиче – Принцип је рођен у Обљају, а Чабриновића, као рођеног Сарајлију, морало је да боли много више. Принцип није изгоњен, својевољно је напустио Сарајево (због несносних прилика у гимназији), али Чабриновића је дошљак, уз подршку домаћег становништва изгнао из његовог града на 5 година. То боли. Сам је о томе говорио.

За Јерговића Чабриновићев мотив за атентат је само личне природе. „Јер му нису вјеровали”. „Недељку Чабриновићу није се живјело. Био је самоубојица, меланколик, тужан и невољен”. Недељко јесте био невољен. Али само од оца. Мада, кад је у питању љубав између родитеља и дјеце и то је упитно. Али, и ако узмемо одсуство љубави од оца, то се не односи на читаву породицу, како би се то дало закључити из Јерговићевих редова. Ваљда је толико тешко повјеровати у осјећај душевне патње свих оних који живе под аустријском чизмом, да је онда неопходно наћи један нама данас сасвим прихватљив разлог, па рећи само – био је самоубица, меланхолик, тужан, невољен? По овоме је сасвим јасно да Јерговић не може али и неће да прихвати идеју жртвовања која превазилази сопствене интересе. Јерговић овде потпуно подсјећа на сарајевску власт из 1910. године када су Жерајића прогласили једноставно за фанатика, који је пуцао из биједе, очаја и личне растрзаности. А Јерговић зна да Принцип није вјеровао у таквог Жерајића. Баш као што ни ми данас не вјерујемо у овакве плитке мотиве Недељка Чабриновића. А покушава да нас увјери у то и на другом мјесту када каже да су му прије преласка границе Чабриновић и Грабеж одузели оружје „да себи не учини какво зло”. Заиста занимљиво. Неко ко је пошао да изврши атентат на аустроугарског престолонаследника, како то Јерговић каже да би свима доказао нешто, сад је негдје ту на Дрини, можда спреман да се повриједи и упропасти једино што му је остало, јер је „једини доказ који се рачуна – био живот”. Ваљда је и он као Жерајић био у нервном растројству.

Интересантна је упорност којом Јерговић настоји читаоцу утувити у главу да Чабриновић није вјеровао у Бога. Толика, да човјек мора да се запита шта је циљ, сврха. Одсуство православне вјере код Србина? Хајде да сад, без посебног објашњавања само спојимо изнијетио и напишемо Јерговићеву дефиницију Недељка Чабриновића. „Тужни”, „невољени, „неначитани” „самоубица”, те „лакомислени” „социјалист, анархист и ватрени српски националист, а не Југославен” који „не вјерује у Бога јер је његова вјера само фолклорни знак његова Српства”, у „кога људи немају повјерење”, који „мијења мишљања како с неким проведе ноћ у кафани” и који „није стигао сазнати што то уопће значи бити Југославеном”. Ето тако Недељка Чабриновића види Миљенко Јерговић. Ваљда је, као Сарајлија, осјетио да је позван да о њему пише и да га одбрани или некако оправда (Ипак се стиче и такав утисак, али благ), а понио се као наметнути Чабриновићев бранилац на суђењу из 1914. Kонстантин Премужић. А ове симпатије аутора, лажне као оне Леа Фефера, истражног судије у Сарајевском атентату изражене у књизи из 1938, као да у ствари произилазе из неког сажаљења. Kао, заиста треба поштовати његову жртву, али она је била погрешна. Он је наиван. Он је неначитан. Он, просто – не зна. То је Јерговићев Чабриновић. Његов Недељко, који нит’ смрди нит’ мирише, а више смрди, изгледа да ни сам није знао зашто је то урадио. Али зна аутор. Зато што је био неснађен. То аутор тако жели да представи. Можда Јерговић, ако би се требало опредијелити, заузима позитиван став о том нараштају и њиховом дјелу, али начин на који је описао једног од њих је онда благо речено чудан. Можда и није имао лошу намјеру, али би онда морао да зна да Младу Босну и Сарајевски атентат не чини само Принцип и да овакав приказ неког другог из те плејаде див-младости представља луксуз који неко ко има позитиван став о њима себи не смије дозволити. И Чабриновић би, допуштам себи такво што, вриснуо – Ако ћете ме овако бранити, и имати овакав позитиван став о мени, немојте, молим вас. Пустите нас на миру. И нас и наше југославенство. Ми с тим вашим југославенством немамо ништа. И оставите нас да сањамо.

Мимо овога, дотакао бих се мање битних ствари/детаља, али чисто да се исправи у сврху научне истине.
– Неспорно је да је Јерговић изнио велики број тачних детаља на којима би му, сигуран сам, сваки историчар позавидио, али је као и Јевтић, додавао и неке за које се извор не може наћи. Нпр. да „је био талент за језике. Упијао је њемачке ријечи и нагласке, инстинктивно савладавао граматику, и у кратким заповједним разговорима с тамничарима научио врло фино говорити”. Свакако да је такво шта могуће и ја остављам с резвервом ову критику. Било би лијепо да је Јерговић за то наводио изворе. Али ово није писано као историографски прилог(?), па је отуд разумљиво одсуство таквих навода.
–-Интересантно је да Јерговић као Сарајлија атентаторе распоређује на Апелову обалу/Војводе Степе „сваки на по триста метара”, што није тачно. Од вијећнице до Аустрогурске банке размак је свега око седамсто метара, што њих шесторицу (седми Илић није имао оружја) не може сврстати на размак од „по триста метара”.
– Данило Илић је дан раније само Поповићу, Чубриловићу и Мехмедбашићу дао оружје. Остали су се наоружали на сам дан атентата.
– Kод Чабриновића није била ампула, већ боца, односно бочица у којој је с водом растворио цијанкалији. У литератури се водила права расправа између Цветка Поповића и Боривоја Јевтића о цијанкалију који су имали атентатори. Добили су га у папирићима, како им је Цигановић дао, а само је Чабриновић свој растворио у бочици с водом и попио. Прогутали су га само Принцип и Чабриновић, док га Грабеж није ни добио. Његов је Илић заборавио у џепу капута.
– Чабриновић није умро „дан након двадесет првог рођендана”, већ једанаест дана. Рођен јесте 20. јануара, али по старом календару.
– Описујући однос између сина и оца, Недељка и Васе Чабриновића, Јерговић даје одушка свом „књижевном моменту” толико да се стиче утисак као да је сваком сусрету њих двојице присуствовао и сам аутор. Нпр. „А онда га је, неколико дана касније, хватала стрепња да се сину није догодило зло”, „радост би, међутим, трајала кратко. Све док им се не сусретну погледи…”, итд.
– Гаврило није био загледан у Јованку Чабриновић, Недељкову сестру. Три жене, међу којима се она с таквом улогом у Принциповом животу не појављује ни у једном извору, су Вукосава Чабриновић, млађа сестра Недељкова (за коју је неморални Доброслав Јевђевић тврдио такво шта, а од њега други преузимали), Јелена Јездимировић и Драгица Чича.
– Војислав Богићевић није измислио Јелену Уљаревић. Тој дјевојци је Недељко заиста поклонио цвијеће од последњих круна које је имао у џепу.
-Дедијер можда јесте превео Верфеловог „Чабриновића”, с обзиром на то да не наводи ако је однекуд узео текст, али Верфелов дневник јесте превођен код нас и раније. Његов Чабриновић се код нас појавио само двије године од објаве њемачког, у Српском књижевном гласнику 1925. године, преводом Густава Kрклеца.
– Бомбу и отров је Чабриновићу у Влајнићевој сластичарни дао Илић, а не Принцип.

Владан Чалија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *