Један поглед на културу или Разумем и слушајте

Вуков Рјечник 1818.

До енциклопедијске дефиниције културе лако се може доћи на интернету, стога ћемо заобићи дефинисање и говор о томе одакле потиче ова реч и шта она значи преведена са латинског језика. Култура није нешто мермерно испред неких зидова где водичи окупљају групе туриста, као што ни дефиниција културе није култура. Нити је она одредница која говори о карактеру појединца – нико није ни културан ни некултуран. Да поједноставимо – култура је дух једне људске заједнице. Или, по Вуку Караџићу, људску заједницу одређују језик, обичаји и закон (вера).

Култура је стара колико и човечанство, и развија се у складу са антрополошким моментима, на пример – оно што је Бог у средњем веку, то је наука након средњег века. Дакле, било који човек средњег века живео је у другачијим културним околностима него било који човек данас.

Замислимо тај сукоб: довести једног човека из средњег века испред неког шопинг мола данас – на пример, Марка Краљевића – по трећи пут. Или, замислимо: једног човека из шопинг мола одвести на двор Немањића. Марко не би могао да Шарца паркира у шопинг молу, а модеран човек се не би уклопио не толико у обичне, дневне навике, колико у проблем животних циљева. Притом, ни један ни други, ни Марко ни Модерни, не могу бити окарактерисани као некултурни. Припадност различитим културноисторијским моментима, промењеним културним кодовима, чини разлику међу њима.

Задржимо се на моменат на културним кодовима: шта је код? Код је одредница која упућује на нешто. Али се те референце вековима у једној заједници шире, вековима увећавају број својих карактеристика. Понекад се у народу, у заједници, зато, заборавља ,,због чега се баш то и то тако и тако ради на тај и тај дан?” – и то заборављање није неоправдано – просто, немогуће је познавати сваки детаљ. Другим речима: литургија се на рускословенском не разуме, али се слуша – јер то, баш такво, на ивици разумевања савременика, опстаје као традицијски оквир, у који полуслободно упловљавају нови обичаји, нове карактеристике. Исто је и са одевањем, и пре свега – питањем о одевању уопште. Биолошки, одевање није неопходно. Али се прихвата као део културног кода, као Разумем – прецима и као Слушајте – потомцима.

Култура Србије чува се на селу. У градовима, то чине институције – факултети, школе, музеји, позоришта, па и електронски часописи какав је наш. На овим институцијама је да сачувају оно ,,због чега се баш то и то тако и тако ради”, као и значење речи из литургије.

Поменули смо ,,електронски часопис”. Све што је ,,електронски” припада културном коду неупоредиво ширих размера. Као појединачна, наша култура неминовно прихвата и стандарде тог ширег културног кода. Уосталом, електронски медиј је и средство нашег обраћања. На нама је, међутим, да кроз нове кодове сачувамо оно што је вековима стварано на нашим просторима, на нашем језику, на нашем писму, у нашим селима, односно да у њих уписујемо сопствене трагове. То је Разумем – прецима и Слушајте – потомцима.

Не треба олако схватати ни ,,носталгичаре” који поричу снагу наших генерација, а глорификују личности из прошлости. Ни данас нас ,,није захватила западњачка река”, нити нам се ,,душе опасности плаше”. Променила се само форма, само облик исказивања. Културни кодови су променљива категорија, буздован и књига два су пола исте потребе. Да бисмо користили књигу, морамо разумети и претходно оруђе. Питајте деду како се код њега у селу позивало на свадбу, а онда у неком фолдеру сачувајте ту информацију. Или питајте бабу како се везе или плете, па објавите снимак тих вештих руку на интернету. То је брига о култури.

Своје појединачно објавити на културном коду ширих размера – то је култура данас. Ако своје појединачно не сачувамо и објавимо данас – сутра може бити изгубљено. Дакле – зидови музеја, хладан мермер споменика, књиге које се не читају – нису култура сами по себи. Култура је дух који влада у заједници, а оспољава се у овом мермеру, у овим књигама и овим зидовима – тад они постају топли и спремни на постојање.

Култура смо ми са нашим дедом и са нашим унуком. Читање Његоша и посећивање дединог гроба исте су ствари. И једно и друго треба да се пази и чува. То је Разумем – прецима и Слушајте – потомцима.

Предраг Арсић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *