Историјат српске ћирилице

Потпи краља Милутина

Историја словенске писмености почела је оног тренутка када је у Цариград стигло изасланство великоморавског кнеза Растислава (842-871), који је тражио од византијског цара Михајла (842-867) хришћанске проповеднике који знају словенски језик и словенске богословне књиге. Цар Михајло је одабрао најписменије људе своје царевине – Ћирила и Методија, браћу из Солуна, наредио им да осмисле прихватљиву азбуку за словенски језик и да преведу грчке богослужбене књиге, да би се богослужење могло држати на словенском. Ћирилу је словенска мисија била трећа по реду, након хазарске и коптске  мисије, које ће имати и утицаја на његов рад са Словенима. Браћа су 863. године стигла у Велику Моравску са већ припремљеном азбуком и црквеним књигама.

Браћа Солуњани су провели у Моравској више од три године, где су ширили хришћанство и подучавали писмености словенске младиће. Пошто је једна од многобројних оптужби била ширење јереси, браћа са ученицима одлазе у Рим папи Николи I. На путу су у Панонској кнежевини били угошћени од страни кнеза Коцеља који је изразио жељу за учењем словенског писма, што и чини заједно са педесеторицом одабраних људи. У Риму су уз одобрење папе Хадријана I (Никола је умро до њиховог доласка) издејствовали благослов за словенске књиге, самим тим и за словенски језик, и допуштење да се богослужење држи на словенском, наравно након литургије на латинском. Папиној милости је допринела чињеница да су браћа у Рим донела чудотворне мошти првог папе, Климента. О животима браће Солуњана говоре тзв. Великоморавска житија“ и „Житије Климента Охридског“, ученика браће. Методије се вратио у Великоморавску кнежевину, где се политичка ситуација променила. Растислав је умро, а на његово место је дошао Светопук, Растислављев синовац и профраначки расположен младић. Клима се мењала и у Риму, против словенске писмености је било много њих, већином је то било франачко свештенство чија је моћ слабила, писмо је било забрањивано, па опет одобравано. Противници су били тзв. тројезичници, који су тврдили да су једини свети језици латински, грчки и хебрејски језик. Словенски је постао четврти свети језик, тј. језик на којем се могло вршити богослужење.

Методије се, након што је завршио превод номоканона и читавог Светог писма, окренуо патријарху Фотију и цару  Василију I, са њима је израдио план рада, који је био усмерен ка балканским Словенима. У Моравској је након Методијеве смрти дошло до прогона словенских вероучитеља и свештеника, тј. ученика браће просветитеља. Једни одлазе у Чешку кнезу Боривоју, други се спуштају на Јадранско приморје, трећи, али малобројни, одлазе на запад, док четврти одлазе у бугарску државу кнеза Бориса. Од Методијевих ученика највише су се истакли Климент и Наум, као и Константин Преславски. Крајем IX века формирала су се два средишта словенске писмености: охридска и преславска школа.

Маријанско јеванђеље, најстарији старословенски документ у којем се јављају одлике српског народног говора. Написан је глагољицом у XI веку. (Фото: Википедија)

Маријанско јеванђеље, најстарији старословенски документ у којем се јављају одлике српског народног говора. Написан је глагољицом у XI веку. (Фото: Википедија)

Постанак назива наше ћирилице се чини јасан- ћирилица треба да је названа по Ћирилу. О Ћирилу као састављачу словенске азбуке говоре оновремени извори и то не само словенски. Најстарији словенски филолошки спис, који полемише о словенском писму је расправа О писменима“ Црнорисца Храбра. У њој се изричито каже да је Ћирило састављач словенске азбуке, али овде се мора поставити питање – које азбуке?

Имамо одвајкада двојако писмо: глагољицу  и ћирилицу. Шта је једноставније него на основу самога назива ћирилицу приписати Ћирилу? Глагољицом се дало брже писати, а ћирилица је имала изглед монументалног, свечаног писма. У наслову расправе стоји „О писменима“, дакле о словима уопште, а не каже се тачно о којим словима – да ли глагољским или ћирилским. Иако су скоро сви сачувани преписи писани само ћирилицом, то не значи да је и протограф писан ћирилицом, али сигурно је да је врло рано постојао и ћирилски текст. Преписивачи су тај текст мање или више дотеривали према особинама ћирилице као словенскога писма које је српским, бугарским, руским и влахо-молдавским писарима једино било познато и које је било у свакодневној употреби. Зато се данас не да открити ни словни састав прве словенске азбуке, ни број слова у првој азбуци, иако у свим преписима стоји да их је било 38 (још једна чињеница коју је Храбар тачно уочио је непосредна веза између словенског и грчког писма). Ћирило је већи број слова за словенску азбуку начинио „по чину“ грчких слова (по реду тих слова). Међутим, та зависност словенске азбуке од грчке није само у азбучном реду, него и у облику појединих слова и њиховој гласовној вредности, а огледа се и у правопису који је потпуно грчки. Уређено словенско писмо било је први пут примењено за језик који обично називамо старословенским. Историјски био је називан црквенословенским, староцрквенословенским, старобугарским и старомакедонским језиком.

У покушају да се одреди етничко порекло старословенског језика током историје сменило се више мишљења. Јосиф Добровски, писац прве словенске граматике на латинском језику, сматрао је да је настао на Балкану, а по обичају свога времена и средине сав словенски народ који је живео на Балкану је називан Србима, па сходно томе сматрао је да је први словенски књижевни језик старосрпски. Јернеј Копитар је сматрао да Ћирило и Методије, иако су дошли са Балкана, књиге нису писали на језику македонских Словена, него на језику панонских Словена, претеча данашњих Словенаца. Са њим се слагао Фрањо Миклошчић, први професор славистике, који територију проширује и на данашњу Словачку и Чешку. Најоштрији противник те теорије био је Аугуст Лескин, немачки слависта, који је старословенски језик звао старобугарски и староцрквенословенски, а колевку старословенског језика није ограничио само на Бугарску већ и на Македонију. Коначно порекло првог словенског језика утврдио је Ватрослав Јагић, највећи славист свог времена и највећи познавалац старословенског језика свих времена.

Ватрослав Јагић (1838-1923), хрватски филолог и слависта (Фото: enciklopedija.hr)

Ватрослав Јагић (1838-1923), хрватски филолог и слависта (Фото: enciklopedija.hr)

Оригинални рукописи браће просветитеља нису сачувани. Закључци о језику и писму заснивају се на каснијим преписима који су настали крајем X века и у XI веку. Језик сачуваних рукописа није у свему оригиналан језик Ћирилов и Методијев, него је компромисни језик. Ћирило је морао, ако је и писао језиком са Балкана, дошавши у другу словенску средину, у Моравску, да га донекле саобрази са локалним језичким особинама. Књижевни језик тако добија известан моравско-словачки карактер. Изгнани из Моравске ученици Солунске браће настављају рад на словенској књизи, али ван Солуна и његове околине. У књижевни језик продиру нови локални елементи. И управо зато том језику најбоље одговара конвенционални и неутрални назив старословенски. У науци се постављало питање које је од два словенска писма старије, да ли је то глагољица или је то ћирилица. Језичка анализа најстаријих словенских  споменика показала је да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом. Нарочито треба споменути  чешке гласовне особине, које се срећу само у глагољским споменицима. Утврђено је и да је Ћирило саставио прву словенску азбуку која се по њему звала прво ћирилица. Та ћирилица се није могла одржати и врло брзо ју је сменила млађа словенска азбука коју данас зовемо ћирилица. Поставља се питање Ћириловог удела у постанку глагољице. Словени, живећи на Балкану више од два века пре Ћирила, свакако су се служили неким писмом, као што је то изнео Црноризац Храбар у својој расправи. У његовом ужем и ширем завичају Словени су се служили грчким писмом тог времена, бар за најважније потребе. Ако се прихвати познати податак из Ћириловог житија да је уређена азбука била први пут употребљена при превођењу Јеванђеља на старословенски језик, пред Ћирилов одлазак у Велику Моравску – а то би требало да је било 863. године, онда би најстарија сигурна документација писана глагољицом била добрих стотину година млађа од Ћирилова протографа. Како се с правом узима да је глагољица најстарије словенско писмо, то би стогодишња празнина у њеној документацији допуштала могућност да се у том довољно дугом временском периоду штошта променило у погледу броја и облика глагољских слова.

Одмах би се могло истаћи да је глагољица више од двадесет година била у употреби у цркви и књижевности. Прави значај првог словенског књижевног језика није се могао осетити у нестабилној држави Растислава и Светопука. Своју многоструку и слободну примену добио је у најмоћнијој држави тога времена – Симеоновој Бугарској. Цар Симеон је био веома образован за то доба и желео је да византијску културу пренесе у своју земљу. На свом двору је окупљао ученике Ћирила и Методија, а и сам потпомаже књижевно стварање у свим правцима. Бугарска убрзо доживљава златни век своје књижевности. Та књижевност је у основи била византијска, али непосредна зависност од Византије добила је и свој спољашњи знак: глагољицу је заменила ћирилица. Друго словенско писмо боље је одговарало Симеоновим цивилизаторским и политичким плановима, него неразговетна и загонетна глагољица, која се тада почела повлачити све више на запад да се делимично задржи до XVIII века на јадранском приморју.

У историјским изворима нема сигурних података о томе ко је и када извршио адаптацију грчког унцијалног писма, али нама сумње да је редактор био Ћирилов и Методијев ученик, јер је очигледна зависност ћирилице од глагољице. Штавише, да није било глагољице не би било ни ћирилице. Пре свега и зато што се са глагољицом у исто време формирао и књижевни језик који, дакле, није било потребно изнова стварати иако се азбука променила. Веома дуго се за редактора сматрао Климент Охридски, међутим за такве тврдње у најстаријем Климентовом житију охридског архиепископа Теофилакта нема потврда, док се у нешто млађем житију Климентовом које је написао охридски архиепископ Димитрије Хоматијан тврди да је Климент редактор ћирилице.

+ СТEФАНЬ БЛАГОВѢРНЫ КРАЛЬ ВСѢХЬ СРБСКИХЬ И ПОМОРСКИХЬ ЗEМЬЛЬ Потпис Стефана Уроша III Дечанског са повеље манастиру Хиландар којим му је завештао Богородичину цркву у Призрену са околним селима фебруара 1327. године

+ СТEФАНЬ БЛАГОВѢРНЫ КРАЛЬ ВСѢХЬ СРБСКИХЬ И ПОМОРСКИХЬ ЗEМЬЛЬ
Потпис Стефана Уроша III Дечанског са повеље манастиру Хиландар којим му је завештао Богородичину цркву у Призрену са околним селима фебруара 1327. године

Хипотезе руског слависте Григорија Иљинског и бугарског историчара Васиља Златарског о личности редактора ћирилице су данас прихваћене. По њиховом мишљењу то је Константин Преславски, један од ученика Солунске браће. Константин је на предлог новог владара тадашњег кнеза, а касније и цара Симеона, негде око 893. године редиговао ћирилицу, након што су то одбили Климент и Наум.

Све те реконструисане појединости који се износе у вези са појавом ћирилице своде се на то да је порекло ћирилице бугарско, настало у Симеоновој Бугарској. Тако се тадашња најзнатнија словенска држава  у културно-просветном погледу подвојила на напреднију област ћирилице са славном преславском школом и на забаченију област глагољице са охридском школом Климента и Наума, верних чувара великоморавске традиције.

Та азбучна подвојеност објашњава се разликом у интензитету грчког културног утицаја на Словене у бугарској држави. На истоку, у јужној Бугарској, и пре званичног примања хришћанства из Византије 865. год. укорењивала се и међу Словенима и туранским Бугарима грчка образованост, у првом реду преко свештенства, са више успеха него на удаљеном западу државе, где није било такве етничке мешавине. И када је уређена ћирилица као друго словенско писмо, није се тиме прекинула веза са дотадашњом грчком писменошћу, као што је то морало бити када је састављена глагољица, јер онај који је знао ћирилицу самим тим је знао и грчку азбуку. Тако се ипак сачувао континуитет културног развитка.

ШИРЕЊЕ ПИСМЕНОСТИ У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

Када је кнез панонских Словена Коцељ, ускоро после смрти Ћирилове, затражио од папе Хадријана II да му пошаље Методија, папа је у свом одговору писао да му шаље Методија за учитеља не само њему, него и свим словенским земљама.У пространој области којом је управљао први словенски архиепископ Методије, у доњој Панонији, између Саве и Драве, у данашњем Срему, живели су наши преци. Нова словенска архиепископија штавише је настала од некадашње црквене области којој је управно средиште било у историјском Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици. У средишњој српској области, доцније названој Рашка, владао је веома способни кнез Мутимир (860-869). У једном писму из 873. позвао је папа Јован VIII Мутимира да и он призна Методија за црквеног поглавара. Укључивање у Методијеву моравско-панонску архиепископију значило је у исто време и примање словенске литургије и словенске писмености уопште. Област којом је владао Мутимир била је у црквеном погледу више везана за Византију – иначе не би папа тражио да се та српска област припоји новоуспостављеној архиепископији која је била у непосредној зависности од папе, а не од агресивне франачке јерархије. У тој области преовладао је источни обред и грчки литургијски језик. Словенска писменост могла је захватити и Рашку, као и северно и јужно Јадранско приморје, и без признавања Методијеве јурисдикције. Из приморја је та писменост прелазила дубље у унутрашњост, не изузимајући тако ни Рашку. Словенска писменост и литургија, када су једном ухватиле корена међу Србима, држале су се и даље, иако су се политичке прилике често мењале. Заједничка државна творевина коју су чиниле српске земље, свакако је имала као позитивну последицу и ширење словенске писмености и тамо где је пре није било.

У XI веку старословенски језик није могао остати јединствен, пре свега у гласовном погледу. На јужнословенском простору књижевне употребе старословенског језика извршиле су се заједничке и посебне или локалне гласовне промене које су настале после стварања словенске писмености и по који ма се и данас разликују међу собом јужнословенски језици. Одређене нове локалне гласовне особине које се у XI веку јављају у споменицима само  спорадично, сасвим ће преовладати у току XII века и постати одлика српске редакције старословенског језика.

На слици се може видети његов потис са посланице граду Дубровнику од 20. августа 1346. године којом тражи да Град годишње плаћа 200 венецијанских гроша цркви Светог Николе из Барија: МИЛОСТИЮ БОЖИѤЮ СТЄФАНЬ ВЬ ХРИСТА БОГА ВѢРНИ ЦАРЬ СРЬБЛѤМЬ И ПОМОРИЮ И ГРЬКѠМЬ И ЗАПАДНОИ СТРАНАМ

На слици се може видети потис цара Душана са посланице граду Дубровнику од 20. августа 1346. године којом тражи да Град годишње плаћа 200 венецијанских гроша цркви Светог Николе из Барија: МИЛОСТИЮ БОЖИѤЮ СТЄФАНЬ ВЬ ХРИСТА БОГА ВѢРНИ ЦАРЬ СРЬБЛѤМЬ И ПОМОРИЮ И ГРЬКѠМЬ И ЗАПАДНОИ СТРАНАМ На слици је уочљив и детаљ чувеног дела Паје Јовановића, „Проглашење Душановог законика“

Историја српске ћирилице почиње у XII веку, у тренутку када се у њој појавило слово названо ђерв. Та историја се може поделити у два раздобља. Прво раздобље, у ком је то слово понешто и мењало свој облик, траје све до 1818. године тј. до језичке и правописне реформе Вука, а други период траје од Вука па надаље. Словни састав азбуке се мењао квалитативно и квантитативно од самог почетка словенске писмености. Има још доста споменика наше писмености који нису само неописани него и неевидентирани, а веома је мали број оних који су палеографски проучени, међу којима има веома старих, из првих деценија XIII века. У првом раздобљу развитка ћирилице треба разликовати два раздобља. Прво раздобље обухвата дуги временски одсек у ком је у српској, у првом реду црквеној писмености, владао српскословенски језик и поред ког се у саставима световног карактера, ретко јавља народни језик (то није народни језик у савременом смислу, него је језик српске властеле, која је углавном била образована – у тадашњем смислу те речи). То раздобље се завршава у првој половини XVIII века усвајањем тадашњег рускословенског језика и у цркви и мање или више у књижевности. Са новим црквеним језиком и црквеним књигама које су дошле из Русије није се у основи изменио ни дотадашњи словни састав азбуке ни у погледу броја ни облика слова. У исто време са богослужбеним књигама из Русије су нам долазиле и књиге световног садржаја које су биле штампане тзв. грађанском модерном ћирилицом, а у писању дотадашњи брзопис је замењен тзв. курзивом, писаним типом грађанске ћирилице. Оформљавање брзописа као пословног, канцеларијског писма у XVIII веку може се узети као основа за поделу првог раздобља у првом периоду на два неједнака дела по трајању временска одсека. У млађем одсеку усталио се словни састав уставног ћирилског писма, почетком XV века.

† ВЬ ХРИСТА БОГА БЛАГѠВѢРНИ СТЕФАНЬ КНЕЗЬ ЛАЗАРЬ СРЬБЛЕМЬ И ПОДУНАВИЮ † Потпис потиче са повеље господину Обраду Драгосаљићу у којој му одобрава да подигне цркву Богородице у селу Кукањ (Рашка) јануара 1388.

† ВЬ ХРИСТА БОГА БЛАГѠВѢРНИ СТЕФАНЬ КНЕЗЬ ЛАЗАРЬ СРЬБЛЕМЬ И ПОДУНАВИЮ †
Потпис потиче са повеље господину Обраду Драгосаљићу у којој му одобрава да подигне цркву Богородице у селу Кукањ (Рашка) јануара 1388.

Двадесетих година XVIII века отпочео је под руским утицајем историјски преокрет у културном и просветном животу најпре оног дела нашег народа који се тада налазио под једном политичком влашћу аустријског цара и једном црквеног митрополита јер су и Београд и читаву северну Србију држали Аустријанци. Тада се престајало писати српскословенским језиком, који је шест векова био наш црквени и књижевни језик. Основна писменост почела се стицати из књига штампаних у Русији за руске школе. Тако је настојањем самога митрополита Мојсија Петровића ушао и код нас буквар са катихизисом који је саставио руски црквени писац Теофан Прокоповић. Из Русије је 1725. год. дошао у Карловце а после прешао у Београд и руски учитељ Максим Суворов, који се школовао у Москви. Већ идуће године заузимањем митрополитовим прештампан је Прокоповићев буквар у Римнику у Влашкој, за наше школе, са истим изворним насловом (у транскрипцији): Первоје ученије отроком. То је у исто време и прва књига штампана за православне Србе после прекида од 88 година. Последња таква књига био је „Псалтир“ који је 1638. штампао у Млецима Бартол Ђинами на старословенском језику. У буквару се налазио само један и то штампани тип ћирилице, какав је био и у катихизису и осталим црквеним књигама издаваним у Русији и који се готово није разликовао од графије у штампаним и рукописним србуљама. Зато усвајање новог богослужбеног језика није морало ићи одвећ тешко. Али у свакодневном животу Срби су се служили брзописним типом ћирилице који нису учили у руских учитеља. Временом су руски облици све више освајали, на шта указује и први и једини приручник за учење српског брзописа, који је израдио у бакрорезу и издао 1759.год. у Сремским Карловцима наш познати писац, изврстан грвер и калиграф Захарија Стефановић Орфелин (1726-1785). Књига има наслов(у транскрипцији): „Новаја и основатељнаја славеносерпскаја (с приложенијем немецко-латино-греческаго алфавита и прикладов) Калигрфија… в ползу у употрбљенније славено-серпскија учашчијасја јуности“. У књизи су дате четири варијанте ћирилског писма. То су два скорописа: серпски и граждански или канцељарски и два фрактура: церковни и канцељарски. Скоропис означава писана, а фрактур штампана слова. Канцеларијски, а то је грађански или цивилни тип штампане ћирилице, формиран по угледу на штампану ћирилицу, тзв. антикву, званично је уведен у Русији 1710. године за саставе световног карактера. Орфелин је издао још један приручник 1776. године, популарно назван „Прописи“ где потпуно преовладава руска ћирилица.

Насловна страна Мркаљевог дела „Сало дебелога јера“ (Фото: ћирилица-требиње.срб)

Насловна страна Мркаљевог дела „Сало дебелога јера“ (Фото: ћирилица-требиње.срб)

Пре Вука, Јован Рајић и Доситеј Обрадовић уносе неке новине у ћирилицу, али то су биле новине индивидуалног типа, којих се ни сами у потпуности нису придржавали, па и тада више претеже руски тип ћирилице. Системску реформу ћирилице је покушао дати Сава Мркаљ у свом спису Сало дебелога јера“ 1810. године.

Данашњи облик ћирилици је дао Вук Стефановић Караџић (1787-1864). Први пут ју је применио у свом Српском рјечнику из 1818. Вук је преуредио руски, грађански тип ћирилице, из њега је избацио сва сувишна слова и лигатуре и увео шест слова која не познаје руска ћирилица: ј,љ,њ,ћ,ђ,џ. Слово ј је унео из латинице, слова њ и љ су графички упрошћенија решења Саве Мркаља, ћ је унето из старих рукописа, ђ је графичко решење Лукијана Мушицког, док је слово џ настало графичком прерадом слова ц, мада се оно и раније јављало у румунским ћирилским списима.

Вук је приликом редиговања ћирлице прегледао старословенске ћирилске рукописе, решења својих претходника, у првом реду Саве Мркаља, саветовао се са својим ученим пријатељима Павлом Соларићем, Глигоријем Гершићем, Лукијаном Мушицким и др. Без обзира на уважено мишљење, Вукова појава није била усамљена, Вук је имао образованих присталица које су га подржавале како својим утицајем тако и својим знањем, тако да конкретно на примеру редакције ћирилице, много првобитних концепата је отпало пре него што је Вукова ћирилица задобила коначан облик и била употребљена.

Катарина Богдановић

Колекције средњовековних списа међу којима се налазе и српски, можете да прелистате овде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *