Хотел „Москва” – епицентар културно-уметничког живота Србијe

moskva

На почетку прошлог века, 1904. на месту кафане „Велика Србија” отпочела је изградња зграде осигуравајућег друштва „Росија” на Теразијама у Београду. Свечано отварање палате „Росија” са гостионицом „Москва” било је 14. јануара 1908. године, а отворио ју је краљ Петар I Карађорђевић.

Са истакнутим сецесионистичким стилом, на почетку 20. века хотел „Москва” појавио се као украс Београда, али и знак напретка Србије и стремљења ка модерности. У кафани „Москва” се тако могла чути бечка музика, али и амерички џез и оркестар „добро извежбаних српских Цигана”. Хотел „Москва” привлачио је многе познате личности, како домаће, тако и стране, па је међу првим знаменитим гостима био руски кнез Лав Лованов Ростовски и француски изасланик Де Франс, затим, Лав Троцки, Алберт Ајнштајн, Ребека Вајс, Максим Горки, Рабиндрант Тагоре и други.

Због близине зграде Владе, Народне скупштине и дворова, „Москва” је била угодан кутак за људе из политике. Један од најчешћих гостију био је српски министар Никола Пашић. Када је у Букурешту потписан мир између Србије и Бугарске 1913. године, народ је приредио дочек испред хотела „Москва” српској делегацији на челу са Николом Пашићем. У „Москви” је тада одсео и сердар Јанко Вукотић, који се са терасе обратио народу, а и касније је при посети Београду увек одседао у овом хотелу, који је због Вукотића чак назван и црногорском амбасадом.

За време Првог светског рата хотел „Москва” бива оштећен, када је аустријска бомба пала на задњи део хотела. Касније је „Москва” оправљена и проглашена за официрску касарну. Окупатори су је користили за смештај високих официра и команданата. По пробоју Солунског фронта српска војска ослободила је Београд 1. новембра 1918. године. Врховни командант савезничке војске на јесен 1918. године Франше д’ Епере посетио је 1921. године Београд и управо био смештен у хотелу „Москва”.

Група уметника

По завршетку рата у кафани „Москва” су се сусретала и предратна и послератна највећа имена српске књижевности с почетка 20. века: Богдан Поповић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Милош Црњански, Иво Андрић итд. (О томе колико је кафана била популарна међу писцима говори податак да су поштари већину писама и књига носили славним писцима директно у гостионицу, а не кући. Говори се да је Тин Ујевић у кафани чак имао и своје поштанско сандуче.)

Свакако је „Москва” најважнија и најпознатија као кафана у којој су се окупљали послератни песници и где се развијала послератна литература. Књижевни покрет наговештен у ратним годинама распламсао се по ослобођењу. Говорећи о послератној књижевности, Милош Црњански истиче значај кафане „Москва”:

Док су се по Београду размилели послератни афераши, док су и неписмени грабили места, ми смо, тзв. ‘футуристе’, препирали се, у ‘Москви’, око слободног стиха, на велико увеселеније публике.

У књижевност је, дакле, ушао нов нараштај писаца који се опредељују за раскид са прошлошћу и старим системом вредности који су уочи рата кодификовали Богдан Поповић и Јован Скерлић. Кафана „Москва” била је од великог значаја за оснивање тзв. Групе уметника 1919. године. Група је настала из разговора и теоретисања о књижевности и уметности уопште у кафани „Москва”, тако да је циљ ове организације био директан контакт са публиком, читање стихова и прозе, излагање слика и сл. Пред великим огледалом у приземљу „Москве”, како наводи Црњански, био је сто песника и сликара који су основали Групу: Сибе Миличић, сликар и песник, Иво Андрић, Тодор Манојловић, Бранко Поповић, Милош Црњански, музичар Милоје Милојевић итд. Група уметника представљала је не само нове тенденције у књижевности већ и читаво ново доба у Београду измученом ратом. Иако је као организација са радом престала 1920. године, дух Групе наставио је да живи кроз различите књижевне вечери, ликовне изложбе и груписања уметника у кафани „Москва”. Винавер је говорио да је кафана Москва „легло наше литературе”, док је Црњански назива „главним штабом”. Управо се у том „штабу” својом поезијом Црњански највише и истицао међу новим песницима. Интересантан је случај Растка Петровића, који није био кафански човек, како наводи Александар Дероко, али ипак помиње једну – кафану „Москва” на Теразијама и анегдоту везану за Растка и Миличића:

Кад год су временске прилике дозвољавале, седело се напољу. Друштво је било разнолико. Састојало се, ипак, претежно од писаца, песника, скулптора, сликара и новинара. Задиркивали су се. Сибе је питао Растка зашто се мучи са тим стиховима, а овај му је одговарао питањем, зашто се он мучи са сликарством, кад му већ не иде…

Најдуже је у кафани из групе остао управо Сибе Миличић, који је и као пензионисани секретар Министарства иностраних послова волео да седи у башти хотела.

Часопис „Мисао”

Сама Група је приређивала књижевне вечери и ликовне изложбе, али није остварила замисао да покрене свој часопис. Ипак, у самом хотелу су се зачеле идеје за многе часописе са изразитијим уметничким амбицијама. Био је то, пре свега, часопис „Мисао”. Часопис „Мисао” покренут је 1919. године и до 1922. излазио је под уредништвом Симе Пандуровића. Часопис је пружао широк увид у културни живот свога времена, али Пандуровић ипак није признавао уметничку вредност авангардним песницима. Иако је и сам као млади песник доживео слично неразумевање, Пандуровић ће рећи поводом Крлежине збирке песама: „То је један нездрав ’футуристички’ покушај који не може имати будућност”. У часопису убрзо долази до поларизовања и нова струјања су све осетнија, па ће, по доласку Ранка Младеновића на место уредника часопис „Мисао” почети да пропагира нови песнички сензибилитет. Младеновићев период у историји часописа „Мисао” издваја се као посебна целина препознатљива по праћењу токова савремене европске уметности и окупљању најзначајних представника српске књижевне авангарде.

radeРаде Драинац

Књижевни часописи у време авангардних покрета у Европи, тако и код нас, добијају нову улогу и значење у односу на оно које су имали раније. Они постају гласила појединачних авангардни покрети, тачније, групе уметника оснивају своја гласила да би објавили идеје и стваралачка начела која заступају. Раде Драинац је 1922. у кафани „Москва” прогласио хипнизам, у друштву Тина Ујевића, Станислава Винавера, Бошка Токина, Звонка Томића, Петра Палавичинија и Монија де Булија. Хипнизам је дефинисан као нов покрет за остварење идеје о балканској култури. Авангардни период у стварању Р. Драинца започиње 1922. прокламовањем хипнизма и покретањем часописа „Хипнос”. Нове теме Драинчевог песништва постају сан, путовање и космополитизам, савремени дехуманизовани град, словенство, песник и његов живот у свету несклоном поезији. Драинца памте као бледог и уморног човека, који би само у „Москви” оживео и галамио. Ту, за кафанским столом, написао је стих: „…карневалски принц, вагабунда око чије главе петролејска лампа сија, ето то сам ја! Пијанац, коцкар, али и нежни брат…”

Хотел „Москва” постао је епицентар друштвеног и културног живота Београда, а одатле су се модерна струјања преносила и на читаву Србију. Као језгро градског живота, „Москва” је упијала све промене од свог настанка, а нарочито између два рата, уздижући се на ниво античког форума.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *