„Гласно писање” о српској културној баштини (разговор са Славицом Гароњом)

Slavica-Garonja

„Без неговања језика, долази до његовог невероватно брзог урушавања и нестајања”, зато треба развијати „уметност читања” и бити у дослуху са „матерњом мелодијом”, наводи у интервјуу за Сербум проф. др Славица Гароња, књижевница, фолклориста, историчарка књижевности, књижевна критичарка, која се у свим сегментима свог рада бави осветљавањем и оживљавањем занемарених аспеката српске културе.

Да бисмо сачували свој идентитет потребно је да познајемо прошлост, у коју је чврсто уткана усмена реч. Као фолклориста, шта мислите о позицији традиционалне културе међу младим генерацијама?

srpska_knjizevna_krajina

До половине 20. века народна књижевност је имала привилеговано место у српској култури, јер је она вековима била више од књижевности – била је сама осовина националног идентитета, подстицај – етички и естетски – и без формалног образовања већина наших људи је знала народне песме и њене јунаке, јер се то преносило као васпитање и у породици. С крајем 20. века, а нарочито почетком 21, имамо драстичан случај да је наша народна књижевност (а самим тим и традиционална култура) гурнута на потпуну маргину, а лошим програмима (а повремено и политизацијом – попут оног мондијалистичког предлога из 2001, да је треба укинути!), потпуно је отуђена од нових генерација. Било је случајева и међу студентима филологије, којима то треба да буде струка, доласка на испит са катастрофалним (не)знањем неких основних постулата из националне културе, па смо дошли у парадоксалну ситуацију, да су некада неписмени људи више знали од данас високообразованих припадника истог народа. Наравно, има и часних изузетака, и изузетних младих појединаца и истраживача у овој струци, и у том смислу не бринем да неће бити достојних наследника у нашој фолклористици.

У својим критикама говорите о томе да лако заборављамо и запостављамо своје. Да ли мислите да у тежњи ка модернизацији и ономе што нам се намеће губимо нит од које смо заправо саткани?

Још је Павле Поповић нагласио да народна књижевност чини једну од најлепших области српске књижевности, којој се дивио цео свет у 19. веку. Ту је кондензована духовна и ментална бит српског народа („српско битије и име”, што би рекао Вук). И док се сви враћају својим коренима (и снимају измишљену епску фантастику), ми се још увек стидимо својих епских јунака (питајте децу, ко зна нешто о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, Косанчићу и Топлици – зашто? – па нема их ни у стрипу, ни у популарним дечијим издањима, ни у филмовима, већ само у једној ступидној реклами неке стране банке). О положају наше народне књижевности и националне традиције уопште више сам писала у својој књизи „Од Цариграда до Будима” (где наводим и да су највећи српски умови, попут Тесле, Миланковића и Пупина, били пре свега, васпитани на чврстим темељима усмене матрице и етичке вертикале српске народне песме из чега се изродила и њихова луцидност, и ако хоћете генијалност за велика научна открића, која им признаје цео свет). Суштински, у проучавање модерне српске књижевности не бих пустила никог, ко не би добро познавао темеље сопствене националне усмене традиције.

zena-u-srpskoj-knjizevnosti-Slavica-Garonja-Radovanac_slika_O_60397323

Пишете о женама и оне су централна фигура у Вашем стваралаштву. Да ли је Ваша бака, која је била и казивачица песама које су се певале у Западној Славонији, била главна инспирација да лик жене буде окосница Вашег писања? Колико је важан утицај породице и окружења за даље животно и стваралачко усмерење?

Моја бака, Марија Ћурчија из Западне Славоније, заиста је била централна фигура, не само мог детињства и одрастања, већ уопште у животу – по моралним назорима, менталним квалитетима и људским особинама, а на неки начин, њено феноменално усмено памћење упутило ме – суштински и у фоклористику као науку, којој сам посветила највећи део живота. Но, наравно, и сви други из окружења и у породици, нарочито жене – јер жене су чуварке језика, огњишта и обичаја – плодоносно су утицале на мој став према свету, који ме је посредно упутио и на питање – шта су жене створиле у (нашој) књижевности, и зашто их тако дуго није било у историјама, антологијама и књижевним прегледима националне књижевности? То је део моје друге области научног рада, који је почео некако симболично, са 21. веком, од када је, иначе, присутна права експлозија интересовања за женско књижевно стваралаштво (избегавам израз „женско писмо”). Свакако, и моје литерарно стваралаштво, које је у (временском) заостатку због бројних обавеза на факултету, природно је проистекло из тог погледа на свет, а пре свега из митске ауре којом је прожет мој роман „Повратак у Аркадију” (2014), и један, много раније написан, „Под Месечевим луком” (1992), оба са веома добром рецепцијом, с тим што овај најновији, говори управо о тој личној спознаји света и простора Западне Славоније (митске Аркадије) из визуре детињства, у коме су управо обитавали моја Бака и сав тај нестали (са најновијим ратом) народ „голубијег срца”. Имала сам срећу да сам расла у окриљу одличних (усмених) приповедача, углавном женског рода (сем баке, мајка, тетке, ујак), а са обе родитељске стране са сјајним књижевно-просветним потенцијалом, који се ето, реализовао кроз моје стваралаштво.

У антологијама „Врт тајни” и „Врт наде” објединили сте приповетке српских женских писаца, које су заборављене или о којима се није ни говорило. Оне проговарају о најразличитијим темама, а многе ауторке, попут Драге Гавриловић, говоре о положају жена-књижевница у друштву тог времена. Будући да сте и сами књижевница, да ли мислите да је данас тај положај другачији?

Да, много срца и рада сам уложила у те две антологије, јер сам желела да покажем какве се вредности и „бесцен-благо” крије у готово заборављеним именима и причама које су нам оставиле наше књижевне претходнице. Споменута Драга Гавриловић је била сарадница и преводилац многих српских листова тог времена (крај 19. века) у Аустро-Угарској, била је обавештена и њен узор су биле Американке, као жене које су прве освојиле право гласа. И када погледате теме њених приповедака ви се и сада запањите – једна се догађа међу нашим исељеницима у Америци, а друга на књижевној вечери у Америци, где је главна јунакиња књижевница! И онда схватате колико смо ишли укорак са светом, а да то ни сада не знамо, нити смо уградили у сопствену културу, иначе без систематизације, што нам је највећа (менталитетска) мана. Колико су наше прве књижевнице биле авангардне и колико је било тешко пробити тај „мушки лед” (од Милице Српкиње, преко споменуте Д. Гавриловић, преко Јелене Димитријевић и рецимо, Лепосаве Мијушковић, Данице Марковић, Милице Јанковић, до књижевница које су стварале и након Другог светског рата, сведочанство је да их је до краја 20. века веома мало заступљено у званичним историјама књижевности, још мање по антологијама, са веома мало студиознијих приступа њиховом делу, а тек да се не говори о још неистраженим архивама и до сада необјављеним, неким важним њиховим рукописима! Мислим да ни данас није лако ући у тај „мушки канон”, али су се ствари увелико промениле, рецимо негде од последњих деценија 20. века са продором жена у роман, конкретно мислим на „Лагум” Светлане Велмар Јанковић, а потом и учесталим добитницама Андрићеве награде за приповетку, као и НИН-ове, за роман године.

У поменуту Антологију уврстили сте и дела Бобе Благојевић, која је писала о Јасеновцу, као и Фриде Филиповић, која је писала о холокаусту Јевреја са Дорћола, а недавно је изашла и Ваша књига „Жена и идеологија у српској књижевности”. У време када су стварале и писале о значајним темама, реч ових ауторки није имала тежину за тадашње поимање ствари. С обзиром на то, како идеологија утиче на стваралаштво у српској култури?

indexСпоменуте књижевнице припадају различитим епохама, али су се склопиле животом и делом у једну тему – холокауста. Старија, Фрида Филиповић, објавила је пре Другог светског рата, „Приче о жени” (1937) иновативну збирку са новим типом жене у нашој књижевности (опатица, куртизана, прва еротска искуства), из које сам преузела три приче за своју антологију „Врт тајни”. Но, она је преживела и холокауст, и након Другог светског рата написала сјајан роман „Горке траве” (врло позно објављен, 2000), и о коме пишем у својој књизи Жена и идеологија, а о коме се савршено до сада ништа није знало. Други је случај Бобе Благојевић – рођена непосредно након Другог светског рата, понела је име своје тетке из Сарајева, страдале у Јасеновцу, и то њено-теткино име „као уточиште душе” ју је прогонило да напише роман о Јасеновцу, који је остао недовршен, али који ипак функциониште као заокружена целина (рецимо попут „Газда Младена” Боре Станковића), такође објављен постхумно (тек) 2002. године. Но, она је за живота објављивала врло необичне и снажне, оригиналне приче („Све звери што су с тобом”) најближе фантастици, које су имале одјек седамдесетих, и чија „психопатологија” се открива тек када се зна ова чињеница о Јасеновцу и њеној тетки. Ова два примера која сте изабрали, само сведоче колико књижевне и животне околности нису ишле на руку нашим књижевницама – или су живеле прекратко, или су им романи објављивани прекасно (и постхумно), без икакве, нарочито стручне, рецепције. У својој књизи „Жене говоре” (2013), као и у најновијој („Жена и идеологија”, 2017), закључила сам да је 20. век био век идеологије, и да је она апсолутно детерминисала људске животе и искуство, па тако и женско искуство у литератури. Разлика је само што се на споменуте теме углавном обрађују мушки писци, док се, рецимо, за Голи оток, да су на њему биле и жене, није доскора ни знало – то су тек откриле књиге Жени Лебл („Љубичица бела”), Вере Ценић („Кањец фиљма”) и сјајан (пост)модернистички роман Милке Жицине („Све, све, све”).

„Развијен језик, то је биће и крв народа”, речи су Исидоре Секулић, које се слажу и са Вашом мисли да „у језику све наставља да живи”. Тако кроз усмену књижевност читањем и рецитовањем песама оживљавају сви опевани ликови. Која је ваша порука будућим нараштајима, како треба да сачувају свој језик?

Мислим да је код нас поодавно запостављена једна изузетно важна пракса – у настави, гласно и изражајно читање одабраних и примерених текстова, од првог разреда основне, па све до вежби на факултетима! Ту „уметност читања” ми данас морамо поново вежбати, од најмлађег узраста, када дете најбоље и упија „матерњу мелодију”, када је у живом дослуху са најбољим примерима сопственог језика, оног језичког блага које су му оставили преци – усмени, анонимни, или сјајни писци-стилисти. Сва лепота српског језика, акцентуализација, модулација и мелодија, тек у гласном читању долази до пуног изражаја (као што верујем, да се право дело тек види у тој „провери” – иначе је у питању само „папирна књижевност” тј. без какве уметничке вредности). Ту „уметност (гласног) читања” је веома неговала пок. Љиљана Николић, ауторка наших деценијских читанки, а која има и уџбеник о томе, и мислим да у школству и настави поново треба увести тај сегмент: гласно читање, рецитовање (напамет, дабоме) – и ту лежи почетак неговања сопственог језика. Данас више немате онај лепи, развијени разговор у двоје, или више људи – тј. приповедање као такво, својствено нашем народу, и рекла бих, свим Словенима, него – информацију, сведену често на полуписмене поруке, или још горе говор углас – нико никог не слуша. А без неговања језика, долази до његовог невероватно брзог урушавања и нестајања. Ту је велика одговорност на медијима, на издавачким кућама, палим на колена, због материјалне беспарице и наравно – на школи и кадровима које школујемо за наставу. Некада, један од европских дипломатиских језика на двору турског султана, који је покривао цео Балкан, српски језик је данас раскомадан на низ „бхс” језика, по вољи светских моћника, и некако, сами смо га „пустили низ воду”, без лектората у свету, где тиме губимо и (значајну) дијаспору. Нема малог народа ни малог језика – по књижевним дометима, по духу сачуваном у књижевним делима на српском језику, српски народ је велики, са истим таквим језиком. Није узалуд Енглескиња Мис Ирби, још 1863. назвала српски језик „италијанским међу словенским језицима”.

Недавно је након готово три деценије у Хрватској први пут промовисана књига објављена ћириличним писмом – Ваш роман Повратак у „Аркадију”. Колико ова чињеница има значаја за рецепцију српске културе и позицију српског писма на том простору?

51wbksQKtDL._AC_US218_

Да, то је пријатна вест која је и мене саму изненадила. Заиста, у организацији Повијесног друштва Пожега, добила сам позив за гостовање у децембру прошле године са романом „Повратак у Аркадију, на који сам се са радошћу одазвала. Промоција, разговори са читаоцима, гостопримство, били су незаборавни! Шта је по среди? – питала сам се потом и сама и закључила – да је у овом роману приказано толико тога што спаја, да је то испало јаче и од оног што нас данас раздваја! Наиме, у одговорима на питања које ми је постављао домаћин, навела сам толико сличности у начину живота Славонаца, било Срба или Хрвата (од истих типова кућа, јела, ношњи, говора-дивана до игара), исти је и (хришћански) бог, па сам у једном тренутку запитала – па шта је ту било различито? Али, једни су морали да оду. Наравно, тај језичак на ваги (да се том истом богу различито крсти) превагнуо је и претворио овај крај, усред аркадијске лепоте, и у вечиту метафизику зла и трагичан простор, нарочито у протеклом столећу. Фасцинантна је чињеница да за ту књигу, коју је објавила угледна Српска књижевна задруга, у плавом колу, на ћирилици, нико није поставио питање на ком писму је написана – и сви примерци су распродани, а ту је било различитих генерација! Такође ми се чини да је људима доста политике и идеологије, да су жељни културе, лепоте, а с обзиром да је роман у средиште ставио крај (Славонију) који је данас прилично остао на периферији савремене Хрватске, а који је, напротив, у овом роману само средиште књижевне грађевине, и хрватски читаоци су га прихватили као свој. Мислим да је ово пријатан инцидент у односу на званичну политику у Хрватској данас, али верујем да ће те младе снаге, које су ме позвале, издејствовати у будућности нешто, у ствари, толико нормално и природно у целом свету – па ће се и тамо поново наћи књиге и на ћирилици, ћириличне табле насеља где је још остало српског народа, баш као што је то код нас одувек, тј. није се ни мењало – да се чита и објављује и на ћирилици и латиници подједнако. Ипак, треба сачекати „смену генерација” и то још неће брзо доћи. Но, у прилог овом „додиру култура”, да наговестим да сам добила и позив за гостовање у Загребу (у Српску православну гимназију „Катарина Бранковић Кантакузина”), па ће ето, мисија Аркадије, бити проширена на озбиљну међунационалну и међудржавну сарадњу.

/Разговор водила Сандра Солујић/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *