„Рат је отац свих ствари“ и жртва Црњанског

Отворићу ову расправу с Хајдегером. Тачније, с Деридиним читањем Хајдегера, с једним хајдегеријанско-деридијанским ризомом који сам тако напорно, као да се први пут са њиме сусрећем, срицао. А као што сам срицао Хајдегера или Дериду, читаћу и Црњанског. Kао што сам читао различите теорије и концепције рата и мира, конвенционалних и неконвенционалних облика ратовања, од племенских до високотехнолошких, логику убијања, биополитику и танатополитику, од Бењамина до Левинаса, и од Бланшоа до Фукоа, или од Фројда до Бодријара, па и од Ничеа и Шмита до Едварда Саида.

Писмо Сербуму о Видовдану и висарги

Свака култура почиње од календара којим утврђује свој идентитет у времену, саглашавајући у некој критичној тачки небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Календар је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, био је превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја. Календар, најкраће речено, јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.

Пас са три ноге: Орвелова „1984“ и Домановићева „Страдија“

Намеће се питање, да ли је икако могуће спојити два концепта схватања света, нарочито када је један много старији од другог по тренутку настајања. Ипак, преклапања и поклапања у начину изражавања Орвела и Домановића више су него очита што је присутно на нивоу лексике, организације реченице и саме идеје представљања друштва као целине. Много слободоумних закона, а нимало слободе, трибине о привреди док нико ништа не сеје, јалов говор о моралу, благостање и штедња која расипа новце на све стране, зеленаши који купују титуле народних родољуба.

Његош нам данас није по вољи

Са данашњег становишта, култура прати економску снагу. Српски културни простор је политички девастиран, духовно осакаћен и медијски подјармљен. У визури савременог српског друштва, односно Србије, Његош нема важност коју свакако завређује. Године 2013. Република Србија је потрошила милионе за прославу 1700 година Миланског едикта, документа важног за паневропско, чак би се пре могло рећи за западноевропско наслеђе. Међутим, за развој и неговање српске културе, Милански едикт је у најбољем случају од секундарне важности. У овој тачки повезују се српски културолошки проблем и прича о глобализацији и подривању националног.

Како сачувати Његоша

На помен имена ЊЕГОШ свакако је прва мисао Горски вијенац. Али не само као најзначајнији Његошев еп, већ и посматрано као појединачни симболи у називу – и гора и венац тесно су везани за дело и живот Његошев. Једнако као током живота, и након упокојења, Његош је остао снага српског национа која се стално куша и преиспитује.

Смех игумана Стефана

Космичку загонетност људског смеха не може растумачити тек признање несавршености историјског и физичког амбијента овог света, него је може наслутити пропитивање композиције тога смеха с обзиром на онтички, генерички комплексно човеково бивање. Ако има свести о злу као апсолутној другости, онда нема смеха, као у анђела. А ако нема свести о злу (несуделовања у злу?), онда нема смеха, као у животиња. Какво одношење човека и зла претпоставља смех, ако човек није толико изврстан, као анђели, да би могао бдети над светом?

Политизација и распарчавање Његоша

Његошеви списи различито су се тумачили од дана када су штампани, али је у периоду након 1945. године то попримило другачију ноту. На Цетињу је 1947. припремана свечаност поводом стогодишњице објављивања Горског вијенца. У свим републикама основани су одбори и одржане свечане академије. Објављено је популарно издање Горског вијенца у 25.000 примерака, штампани су плакати и поштанске маркице са Његошевим ликом. Прослави на Цетињу присуствовали су политички, културни и јавни радници из целе Југославије, као и из Пољске, Совјетског Савеза и Чехословачке.