У славу Михајла Пушаре и других дивних (храбрих) омладинаца балканске „Лијепе епохе“

Умро сам на данашњи дан, 1915. међу хладним зидовима мађарског казамата у граду Араду. То данас скоро и да не памтим. Ваљда је то због тога што човјек, поготову како вријеме даље одмиче од тих лоших догађаја, памти само лијепе и ведре, а те лоше потискује. Не намјерно. Просто, природа људска је таква. Човјек је биће које воли, па и себе, наравно. Зашто бих онда ја, побогу, размишљао о томе и памтио детаље своје смрти? Они нису битни. Осим ако је тренутак смрти из неког разлога лијеп и безболан. Ипак, истине ради, знам само да сам покошен оним проклетим тифусом одмах подлегао, са још гомилом утамниченог Србља, онде у непознатој, језивој туђини. Ипак, колико ме је бољела душа тог свијета који је са мном тамновао, признајем, утолико сам своју личну муку лакше подносио, јер ту су били и они моји млади другови с којима сам до јуче збијао шале у Семизовој крчми у Сарајеву, на ћошку Франца Јосефа улице, дириговао им у хору и пјевао са њима у „Слози“, дружили се и окупљали у „Српској ријечи“

Легенда од крви и меса

Марко Алексић, „Марко Краљевић, човек који је постао легенда”, Лагуна, Београд 2015. Ово није историјски роман, а није ни историјска студија. Ово је историја занимљивија од романа и читљивија од уџбеника. Занимљиво, оригинално, а објективно, без патетике. И коначно један приказ српског средњовековља где нема болесних наказа и перверзних монаха.

О слободи избора и медија: Зашто ваља забранити ријалити програме

Пре око две године путем интернета покренута је петиција под називом „Србија против Фарме, Парова, Малдива и Великог брата“. Мотива има више 112 хиљада, али осећај је јединствен – народ примећује све веће урушавање достојанства јавног општења и изградњу једног прост(ачк)ог модела система вредности који се ослања на економски капитал, ауторитет прозрачних носилаца нових норми социо-културне егзистенције и нарастајући конзумеризам. Најгора последица је заправо несагледива у стварном времену, али њене назнаке читате у насловима „средстава јавног информисања“ чија читаност и посећеност експлодира у домену новинарске етике и рикошетира у правцу омладине, неоформљених индивидуа, путем друштвених мрежа, интернета и сада већ угроженог традиционалног канала – телевизије.

Чизмаши – танка линија између метафоре и ружења

Иако је прошло тек годину дана откако је серија „Чизмаши“ била приказивана на Радио-телевизији Србије, већ смо у прилици да сваког радног дана у ударном термину од 8 увече гледамо репризу. Типично за РТС, рећи ће многи. Након што је остварио солидан успех са „Војном академијом“, Дејан Зечевић задржао се, да тако кажемо, на простору касарне, па је за мали екран адаптирао роман Драгослава Михаиловића о згодама и незгодама малог човека и војника у бурним међуратним временима, бурним како за државу, тако и за војску.

„Рат је отац свих ствари“ и жртва Црњанског

Отворићу ову расправу с Хајдегером. Тачније, с Деридиним читањем Хајдегера, с једним хајдегеријанско-деридијанским ризомом који сам тако напорно, као да се први пут са њиме сусрећем, срицао. А као што сам срицао Хајдегера или Дериду, читаћу и Црњанског. Kао што сам читао различите теорије и концепције рата и мира, конвенционалних и неконвенционалних облика ратовања, од племенских до високотехнолошких, логику убијања, биополитику и танатополитику, од Бењамина до Левинаса, и од Бланшоа до Фукоа, или од Фројда до Бодријара, па и од Ничеа и Шмита до Едварда Саида.

Писмо Сербуму о Видовдану и висарги

Свака култура почиње од календара којим утврђује свој идентитет у времену, саглашавајући у некој критичној тачки небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Календар је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, био је превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја. Календар, најкраће речено, јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.

Пас са три ноге: Орвелова „1984“ и Домановићева „Страдија“

Намеће се питање, да ли је икако могуће спојити два концепта схватања света, нарочито када је један много старији од другог по тренутку настајања. Ипак, преклапања и поклапања у начину изражавања Орвела и Домановића више су него очита што је присутно на нивоу лексике, организације реченице и саме идеје представљања друштва као целине. Много слободоумних закона, а нимало слободе, трибине о привреди док нико ништа не сеје, јалов говор о моралу, благостање и штедња која расипа новце на све стране, зеленаши који купују титуле народних родољуба.

Његош нам данас није по вољи

Са данашњег становишта, култура прати економску снагу. Српски културни простор је политички девастиран, духовно осакаћен и медијски подјармљен. У визури савременог српског друштва, односно Србије, Његош нема важност коју свакако завређује. Године 2013. Република Србија је потрошила милионе за прославу 1700 година Миланског едикта, документа важног за паневропско, чак би се пре могло рећи за западноевропско наслеђе. Међутим, за развој и неговање српске културе, Милански едикт је у најбољем случају од секундарне важности. У овој тачки повезују се српски културолошки проблем и прича о глобализацији и подривању националног.

Како сачувати Његоша

На помен имена ЊЕГОШ свакако је прва мисао Горски вијенац. Али не само као најзначајнији Његошев еп, већ и посматрано као појединачни симболи у називу – и гора и венац тесно су везани за дело и живот Његошев. Једнако као током живота, и након упокојења, Његош је остао снага српског национа која се стално куша и преиспитује.

Смех игумана Стефана

Космичку загонетност људског смеха не може растумачити тек признање несавршености историјског и физичког амбијента овог света, него је може наслутити пропитивање композиције тога смеха с обзиром на онтички, генерички комплексно човеково бивање. Ако има свести о злу као апсолутној другости, онда нема смеха, као у анђела. А ако нема свести о злу (несуделовања у злу?), онда нема смеха, као у животиња. Какво одношење човека и зла претпоставља смех, ако човек није толико изврстан, као анђели, да би могао бдети над светом?