Јерговићев Чабриновић и непристојни израз његовог пера (Поглед на текст„Неземаљски израз његових руку”)

Интересантно је како човјек олако, крајње ноншалантно описује давно умрле. Мисли прах што га вјетар носи изнад земље да онога који је прах под земљом већ стотину година, више ништа не боли и не дотиче. Мртав само мртвује, а жив држи да му је свеједно кад већ мртвује, па му дјела исправља и другачије тумачи, вјерујући да је паметнији јер је богатији и за његово и сопствено искуство.

„Речи лете, оно што је написано остаје”

Поводом обележавања Светског дана књиге и ауторских права, 23. априла, треба се додатно осврнути на значај књижевности и говорити о проблему данашњице, о недовољној заинтересованости младих за читање. Утицај медија, брзина преношења информација, ера друштвених мрежа, довела је до отуђивања деце од библиотека, лектира. Чита се само „зато што се мора”, а не зато што то представља уживање. На наставницима, професорима, свима онима који се баве културом и образовањем је да свакодневно раде на томе да се таква прецепција књижевности промени.

Народна смеховна култура

Велики број записа поетских и прозних жанрова српске усмене књижевности носе трагове смеховног и еротског принципа. Еротско се притом доводи у везу са материјално-телесним начелом. Стваралачка снага тела представља се кроз хиперболисане делове тела и издвојене полне органе. Примери декомпоновања тела и повезивања са топографијом, као најстарији видови гротеске, бележе се у Вуковим необјављеним рукописима. У вези с тим је и алегорично приказивање женског полног органа као града који коњаник треба да освоји…

Један поглед на културу или Разумем и слушајте

До енциклопедијске дефиниције културе лако се може доћи на интернету, стога ћемо заобићи дефинисање и говор о томе одакле потиче ова реч и шта она значи преведена са латинског језика. Култура није нешто мермерно испред неких зидова где водичи окупљају групе туриста, као што ни дефиниција културе није култура. Нити је она одредница која говори о карактеру појединца – нико није ни културан ни некултуран. Да поједноставимо – култура је дух једне људске заједнице. Или, по Вуку Караџићу, људску заједницу одређују језик, обичаји и закон (вера).

Да ли смо након једног столећа чули Арчибалда Рајса?

О Београду као једином граду на свету који је чак 56 пута освајан, скрнављен и паљен и исто толико пута обнављан и рестауриран, о Балкану као вечитом жаришту, синониму за немире и довека неслогу међу народима, вековима су грађене негативне представе као „другости Европе”, односно о народу који насељава ове просторе – homo balcanicus-u – као нецивилизованом. Мало је оних који признавају и уопште желе да увиде потенцијал и вредност српског народа. Стереотип о Балканцу као дивљаку, далеко од цивилизованог света, у очима „цивилизатора”, просвећених и цивилизованих Европљана, директно подривају основна начела исте те просвећености и цивилизованости једнога народа.

У славу Михајла Пушаре и других дивних (храбрих) омладинаца балканске „Лијепе епохе“

Умро сам на данашњи дан, 1915. међу хладним зидовима мађарског казамата у граду Араду. То данас скоро и да не памтим. Ваљда је то због тога што човјек, поготову како вријеме даље одмиче од тих лоших догађаја, памти само лијепе и ведре, а те лоше потискује. Не намјерно. Просто, природа људска је таква. Човјек је биће које воли, па и себе, наравно. Зашто бих онда ја, побогу, размишљао о томе и памтио детаље своје смрти? Они нису битни. Осим ако је тренутак смрти из неког разлога лијеп и безболан. Ипак, истине ради, знам само да сам покошен оним проклетим тифусом одмах подлегао, са још гомилом утамниченог Србља, онде у непознатој, језивој туђини. Ипак, колико ме је бољела душа тог свијета који је са мном тамновао, признајем, утолико сам своју личну муку лакше подносио, јер ту су били и они моји млади другови с којима сам до јуче збијао шале у Семизовој крчми у Сарајеву, на ћошку Франца Јосефа улице, дириговао им у хору и пјевао са њима у „Слози“, дружили се и окупљали у „Српској ријечи“

Легенда од крви и меса

Марко Алексић, „Марко Краљевић, човек који је постао легенда”, Лагуна, Београд 2015. Ово није историјски роман, а није ни историјска студија. Ово је историја занимљивија од романа и читљивија од уџбеника. Занимљиво, оригинално, а објективно, без патетике. И коначно један приказ српског средњовековља где нема болесних наказа и перверзних монаха.

О слободи избора и медија: Зашто ваља забранити ријалити програме

Пре око две године путем интернета покренута је петиција под називом „Србија против Фарме, Парова, Малдива и Великог брата“. Мотива има више 112 хиљада, али осећај је јединствен – народ примећује све веће урушавање достојанства јавног општења и изградњу једног прост(ачк)ог модела система вредности који се ослања на економски капитал, ауторитет прозрачних носилаца нових норми социо-културне егзистенције и нарастајући конзумеризам. Најгора последица је заправо несагледива у стварном времену, али њене назнаке читате у насловима „средстава јавног информисања“ чија читаност и посећеност експлодира у домену новинарске етике и рикошетира у правцу омладине, неоформљених индивидуа, путем друштвених мрежа, интернета и сада већ угроженог традиционалног канала – телевизије.

Чизмаши – танка линија између метафоре и ружења

Иако је прошло тек годину дана откако је серија „Чизмаши“ била приказивана на Радио-телевизији Србије, већ смо у прилици да сваког радног дана у ударном термину од 8 увече гледамо репризу. Типично за РТС, рећи ће многи. Након што је остварио солидан успех са „Војном академијом“, Дејан Зечевић задржао се, да тако кажемо, на простору касарне, па је за мали екран адаптирао роман Драгослава Михаиловића о згодама и незгодама малог човека и војника у бурним међуратним временима, бурним како за државу, тако и за војску.

„Рат је отац свих ствари“ и жртва Црњанског

Отворићу ову расправу с Хајдегером. Тачније, с Деридиним читањем Хајдегера, с једним хајдегеријанско-деридијанским ризомом који сам тако напорно, као да се први пут са њиме сусрећем, срицао. А као што сам срицао Хајдегера или Дериду, читаћу и Црњанског. Kао што сам читао различите теорије и концепције рата и мира, конвенционалних и неконвенционалних облика ратовања, од племенских до високотехнолошких, логику убијања, биополитику и танатополитику, од Бењамина до Левинаса, и од Бланшоа до Фукоа, или од Фројда до Бодријара, па и од Ничеа и Шмита до Едварда Саида.