Европски оквири Његошевог религијског песништва

Његош

Милтонов „Изгубљени рај“ и Његошева „Луча микрокозма“

У досадашњим изучавањима европске културне баштине у контексту религијског песништва и хришћанске литературе уопште, у којој Његошево дело оставља неизбрисив траг, постављају се питања узора и песничких угледања, првих идеја, подражавања и узимања инспирације из већ познатих и популарних дела овог жанра. Његошева Луча микрокозма, као једaн од најоригиналнијих и структурно и композиционо најскладнијих уметничких израза човекових схватања хришћанске метафизике и визије божанских простора, времена и догађаја, често бива доведена на исту раван са делима из раније европске традиције и религиозним спевовима насталим у периоду пре Његоша. Таква паралела успостављена је у проучавању односа познатог Милтоновог епа Изгубљени рај (1667) и Његошеве Луче микрокозма (1845).

Књижевна критика дала је свој суд о оригиналности Његошевог дела на основу посебне песничке концепције Луче у оквиру једне филозофске идеје, која се не може толико разобличити и остати без узоритости, с обзиром на то да се ради о конфесионалној књижевности. Даље разлике само потврђују да Његош није имао идеју да подражава Милтоново дело (концепт преегзистенције, песник као онај коме су дозвољена сазнања светих тајни, филозофска питања о човековој егзистенцији и телесности као казни – чега код Милтона нема). Његошево и Милтоново дело засигурно имају заједничку одлику оригиналних уметничких остварења и могу се идентично посматрати кроз свој велики допринос светској књижевности (у овом контексту: литература са религијском тематиком).

Специјал о Његошу

Већ од првог певања у Његошевој Лучи микрокозма и Милтоновом Изгубљеном рају примећује се различито исходиште и различит развојни пут дела, који ће се развити до две потпуно засебне и оригиналне песничке и филозофске концепције. Његош у првом певању (Посвети) свог религиозног спева призива свог учитеља Симу Милутиновића Сарајлију и њему посвећује дело, Милтон у првом певању позива музу (муза Уранија, није међу 9 муза, већ небеска муза, заштитница хришћанске уметности) и од ње, по класицистичкој норми, тражи да му испева догађаје о првом греху и људском непослуху и губитку Едена. Милтон, такође, оставља и кратак садржај испред сваког певања, најављујући на тај начин коју ће тематску целину испевати у стиховима који следе. Милтоново певање има сврху уметничког приказивања личног доживљаја судбине човека и узрока пада, као и слободне уметничке визије библијских догађаја. Његошев увод има другачији концепт од Милтоновог. Његош успоставља филозофску основу свог дела, поставља питања о пролазности и кратком човековом веку, дајући закључак да је тело пролазно, али да је душа непропадљива:

„Наше жизни прољеће је кратко,
Знојно љето за њиме следује,
Смутна јесен и ледена зима;
Дан за даном вјенчаје се током
Сваки нашом понаособ муком:

Душа људска јесте бесамртна,
Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета.“

Оно што је Његошева одлика, са романтичарским упориштем, јесте приказивање поете као оне личности којој су кроз инспирацију доступна сазнања до којих обичан човек не може доћи, односно представља нам „мистично веровање у узвишени позив религиозног песника“.

Џон Милтон

Џон Милтон

Милтонов приступ је класицистички и он подразумева посредовану инспирацију која долази од музе, којој се обраћа речима да је недостојан сазнања које му она нуди. Његошев поета није недостојан, већ је једини који може бити посредник између небеског и земаљског, једини који може сазнати тајне неба. Песничка функција није у тој мери узвишена код Милтона, који у свом делу не даје толико значаја религиозном песнику, али синтетише песничка сазнања и достигнућа, комбинујући их са ликовима традиционалног песништва. Отуд код Милтона израженијих фигура и божанстава које наводи. У овом корпусу ликова код Милтона се налази велики број паганских божанстава, поменутих многих античких и старозаветних фигура са детаљаним описима изгледа и карактера. Милтонов приказ пакла је под утицајем античког виђења, ватрено гротло у коме се налазе реке: Стикс, Ахеронт, Кокит и Лета. Ове реке Милтон преузима из дела Хомера и Вергилија, док се из средњовековне традиције уграђује мотив пакла, који није само ужарен, већ и леден (Данте). Његошев пакао нема тако детаљан опис, али је то простор уклоњен далеко од небеског у коме се налази бунтовник Сатана.

Лик Сатане различит је код Милтона и Његоша, његове карактеристике поклапају се у особини зла, из које оба књижевна јунака делују. Милтонов Сатана је до детаља описан и психолошки мотивисан кроз стално гнушање на Божја створења, доброту и кроз сталну тежњу за чињењем зла, не само нечастивог, већ и целог ђавољег легиона. Његошев приказ Сатане није усредсређен на спољашње карактеристике и почива на рефлексацији и Сатанином проблематисању Божјег апсолутизма. Његош не описује детаљно Сатану, нити му даје фантастичне особине, али се у њему огледа бунтовни карактер и слика Божје силе под којом се он осећа угњетеним, а Милтонов Сатана се води идејом: „Боље власт у паклу, но слуга на небу“. Милтонов Сатана, такође, преиспитује Божје одлуке и изврће њихов смисао како би завео човека. Тако и говори да није грех јести са дрвета сазнања:

„С ког не смеју јести. Сазнање забрањено?
Сумњиво, безразложно. Што би им њихов Господ
Завидео на томе? Зар грех је знати,
Зар смрт је то?

Ја побудићу им мисао
Жудњом већом за знањем и да одбаце жељу
Наредби завидних смишљених са хтењем.“

Милтон ствара посебни антагонизам заточника: Сатана је заточник ђавољег легиона, а Христ је заточник Бога. У фокусу Милтоновог спева је стварање земље и новог бића, човека, кога Бог ствара подложног утицају ђавола, али прориче коначну победу божанског принципа. Његошев човек је постојао у облику који није телесан, постојао је као чисти дух до тренутка свог пада. За Његоша је највећи усуд пад у телесност и заборављање времена кад је човек био ближе Богу. Ипак, заједничко је да се једна идеја о човековом паду кроз традицију доследно обрађивала и да су се и код Његоша и Милтона појавиле подробно описане фигуре Творца и Сатане, иако нема сумње у њихов теизам.

Милтон и Његош су, без обзира на догму којом су вођени, покушали да одгонетну тајну људске природе и порекла греха, такође и зло као реторичку форму, која проговара смислено и заводљиво. Њихова дела су, иако временски удаљена, на сличан начин подстакла размишљање о симболичком карактеру приказа раја, пакла и земље (Бога, Сатане, човека) и одржала се као филозофске и уметничке знаменитости светског значаја све до данас.       

Костадин Стојадинов

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *