Епске песме о Боју на Косову

1010937_189535891212479_978775994_n

Песме које певају о Косовској бици која се одиграла 28. јуна по новом, а 15. јуна по старом календару 1389. године, дуго су и трајно утицале на схватање историје, положаја у свету и судбине у Срба. Богато епско наслеђе, преношено с колена на колено, обликовало је од самих почетака српско етничко биће. Вук Караџић и други посленици који су вредно записивали песме и сачували их од заборава заслужни су за рецепцију и праву афирмацију српских епских, али и лирских песама у Европи. Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје. Колективно памћење Косовски бој доживљава толико снажно да се од њега мере године робовања под Турцима, иако је Смедерево пало 1459. године. Косовска легенда, опевана у многобројним епским песмама „косовског“ циклуса знатно је утицала на ране писце историја словенских народа. У „Краљевству Словена“ Мавра Орбина (дубровачки бенедиктински монах и историчар; дело је издато 1601. у Пезару, 1603. папска Курија ставља ово дело у списак забрањених књига), нарочито у делу који говори о лози Хребељановића, види се утицај песме „Кнежева вечера“. Утицај епске традиције се види чак и у делу Јована Рајића „Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ (1794-1795), упркос његовом настојању да се не наслања на историју приказану у епском песништву.

Baner Kosovo 1.1

Иако песме које опевавају догађаје непосредно пре боја, током боја и непосредно након боја не чине јединствену целину, постоје нити које омогућавају њихово повезивање у целовит спев са разрађеним епизодама. Поједине песме имају више варијација („Опет то само мало друкчије“), с тим да те варијанте свака за себе имају посебну вредност, у зависности са ког терена су скупљене, како је певач од кога су записане песме обрадио по фолклорном обрасцу одређене сцене и мотиве (без обзира на то што су песме преношене са колена на колено, машта певача и његово умеће остављали су трага приликом репродукције народног наслеђа). Скорашња проучавања песама о Косовском боју (овде се пре свега позивамo на рад Александра Ломе „ПРАКОСОВО Словенски и индоевропски корени српске епике“) иду у смеру откривања оног најдубљег слоја у Косовској легенди  који представља остатке некадашњег мита о крају света. Косовски еп у себи носи елементе који су заједнички и великим спевовима као што су „Махабхарата“ и „Рамајана“, „Прстен Нибелунга“, скандинавским митовима. Снагу косовске легенде проучаваоци једним делом приписују њеној позадини која говори о катаклизми, о боју који ће одлучити о судбини света. У самим песмама преплићу се како хришћански мотиви, тако и словенски − пагански. Неретко су црквене проповеди у машту народа утискивале разне мотиве и сцене, али исто тако су се потиснута стара веровања враћала када је због слабе писмености и тешких услова утицај цркве почео да слаби.

У песмама бој се одржава на „Видовданак“, односно на дан Световида који је био дан јуначког огледања. У песмама као што су „Зидање Раванице“, „Комади од различније косовскијех песама“ не помиње се Видовдан, већ Свети Амосије (Свети Амос), кога православна црква слави 15. јуна по старом календару.

382485_189535901212478_129357461_n

Бој и његов исход се наслућује и тумачи временским приликама, на основу звезда, трусова и громова у недоба. У „Мусић Стевану“ Стеван пита Ваистину слугу да ли је време за војевање, „да ли је јасан месец на заоду, је ли Даница на истоку звезда“. Исто тако и у песмама „Небеске прилике“, „Попијевка о Косовском боју“, а најпознатије предвиђање је сигурно оно из песме „Сан царице Милице“ када сања да се небо на двоје преломило, како Даница бежи ка Стамболу, како су звезде са неба пале, а сан се јавио у суботу уочи недеље. Поп и калуђер који јој тумаче сан најављују лош исход за српску војску. Насупрот овим песмама у песми „Смрт султана Мурата“ се овакве прилике тумаче као позитиван исход за турску војску, али не и за самог султана.

Небеске знаке шаљу сами свеци – Громовник Илија (или можда Перун) или „Риста Бога мајка“ (можда неко женско божанство). Громовник Илија Кнезу Лазару нуди два царства – небеско и земаљско. Одабрани патријарх, митски предак заштитник, треба да стане на пут надолазећој тами. Али у лик Кнеза Лазара унети су и елементи типични за слова и житија, па се тако у Даниловом „Слову о кнезу Лазару“ кнез „богочастиви“ и „велехвални“ својом мудрошћу и пожртвованошћу једначи са Светом Тројицом, он је учитељ и утешитељ „велехвалних, мужаствених и благородних“ изданака српског рода.   Кнез Лазар храбри своју војску помињући захвалност Богу на свим даровима, опредељењем за ратничку смрт и непредавање непријатељу, с часним и богоугодним намерама придружењу Христу и вечном животу. У песмама „Пропаст царства српскога“, „Сан Кнеза Лазара“ и „Оћев Турци брго царовати“ кнез се без икакве сумње одлучује за царство небеско. Царство небеско колико се односи на Христово окриље, толико се односи и на неки вид словенске Валхале, раја који је намењен само ратницима. Кнез гради и вилинску, небеску цркву: „Не води јој темељ од мермера, / Већ од чисте свиле и скерлета“. Небеску цркву Кнез Лазар гради у посвећење онима који ће погинути на Косову, а чије душе одлазе у ратнички рај. Ратници добијају причешћење од Кнеза Лазара, а оне који се уплаше многобројности турске војске („Милан Топлица уходи турску војску“, „Опет Милан Топлица уходи турску војску“, „Опис турске војске“) заклиње клетвом:

„Ко не дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица!“

Кнежева клетва у појединим песмама као што су „Мусић Стефан“ и „Васојевић Стево“ бива и знатно јача и љућа. Клетва упозорава шта ће се десити издајницима. Издаја је један од главних мотива у Косовском епу. У песмама „Свађа Лазаревих кћери“ и „Перашка бугарштица о Косовском боју“, говори се о озбиљној свађи коју су започеле вереница/жена Милошева и Вукова. У обе се песме узрок свађе поклапа, у питању је љубомора због тога што је Милош већи јунак од Вука. Вукова вереница унижава Милоша наглашавајући његово порекло, док Милошева вереница прети да ће Милош понизити Вука у боју. Њихова свађа доведе и до тога да се Милош и Вук потуку. Зато што му је Милош избио два зуба и понизио га, Вук се заклиње да ће му се осветити и искористиће сваку прилику да га оговара и унизи код Лазара. Већина песам се концентрише на чувену Лазареву вечеру/славу, на тренутак када Лазар јавно оптужује Милоша Обилића за издају, али један број песама продубљује слику о Вуку као издајнику приказујући сцене у којима потпомаже Мурата и уноси забуну у српске редове и одвраћа војнике од борбе. Такве су песме „Већање кнеза Лазара и властеле уочи боја“ и „Вук уноси забуну у српске редове“. Вуково издајство се у већини песама исказује поменом да се није ни појавио или да је побегао у планину попут курјака. У „Попјевци о Косовском боју“ Вук Бранковић гледа како заробљавају Милоша Обилића, руга му се и подсећа га на два избијена зуба, па потом бежи из боја, док у песми „Судар војски“ Вуково издајство иде толико да у тренутку када се чини да ће српска војска победити, он улеће у борбу  на страну Турака, те српска војска неминовно губи, али ова песма је изузетак од других.

Поред Кнеза/Цара Лазара, најважнији јунак Косовског боја је Милош Обилић. У песмама има више варијанти његовог имена, од Копилића, преко Кобилића и Ковиљића до Обилића, видимо развојну црту и пораст култа Милоша Обилића од споредне улоге у легенди до главне. Милош Копилић је син Влахиње која га је родила чудесним зачећем, а кнез Лазар га је одгајио на свом двору. Кобилића је отхранила кобила својим млеком и зато је он тако снажан. Милош Обилић је добио име обил, јер пије млеко обиле мајке које му даје надљудску снагу. Име Ковиљић би се могло довести у везу са пореклом речи вила, наглашавајући његово надземаљско порекло. Највећи број песама помиње како Обилић одлази сам у бој, али има песама  које говоре како га прате његови нераздвојни пријатељи Топлица Милан и Косанчић Иван. Милош јаше ка чадору султана Мурата са копљем окренутим  наопако, што је значило да долази да се преда. Када му султан пружи стопало/ногу/колено да пољуби и самим тим призна потпуни пораз и постане његов вазал, Милош ножем/копљем убија султана, а у неким песмама му чак стаје ногом/свињском чизмом за врат. Милош бежи у три скока, али при трећем бива ухваћен. Милош подражава архетип претка заштитника који убија пошаст, али и сам постаје жртва. Три праисконска корака од којих је трећи кобан, представљају исконско човеково супротстављање катастрофи. Милошево тело је оклопљено, при чему подсећа на јунака „Прстена Нибелунга“, с тим да има једну слабу тачку, коња којег једино могу савладати. Оклопљено тело му једино могу озледити ако откључају кључем који се налази у брковима. Милоша издаје једна баба која зна његову тајну. Када му одрубе главу, он почне са главом у рукама да бежи или да гради цркву, али девојка или зора га претекну и он мора умрети. Чешћи су описи у којима Милош умире пред султаном или самим кнезом. Милошева последња жеља бива да га сахране под Кнежевим ногама да би могао вечно да га служи.

1010937_189535891212479_978775994_n

Најдирљивији моменти у песмама косовског опуса су они у којима Кнез Лазар умире. Кнежева смрт је достојанствена слика, кнез не моли за свој живот, већ за живот свог народа, он остаје присебан и поносит, само у тренуцима када се опрашта од верног слуге он пролива сузе. У песмама се помиње да је кнез био надвладан многобројном турском војском, и опис обично није шири од тога, али изузетак је песма „Судар војски“ где се опис проширује на то да Бановић Страхиња брани кнеза и након смрти. У неким песмама Кнез Лазар бива погубљен пред султаном. Мноштво фантастичних елемената се јавља у песмама које говоре о судбини посечене главе кнеза Лазара. У песмама као што су „Смрт Кнеза Лазара и Милоша Обилића“ и „Обретеније главе Кнеза Лазара“ главу на сигурно скрива Турчин Ибраим  или једно „Туре младо рођено од Српкиње робиње“. судбина главе слична је у већини песама. У „Глави Кнеза Лазара“ она изриче жељу за почивањем у Раваници, задужбини кнеза Лазара, док у „Обретенију главе Кнеза Лазара“ глава у кладенцу проводи четрдесет лета, а тело нетакнуто стоји на Косову, „нит га једу орли ни гаврани, нит га газе коњи ни јунаци“.

Колики је значај епских песама за српско етничко биће, показали су Први српски устанак и остали ратови које су Срби морали да воде. Одрастајући на традицији која је била епски усмерена, свака борба за Србе је постајала Косовски бој. Косовска епопеја је тако постајала једна од позитивних снага које су омогућиле српском народу да истраје све ово време.  

Катарина Богдановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *