Да ли смо након једног столећа чули Арчибалда Рајса?

Арчибалд Рајс

О Београду као једином граду на свету који је чак 56 пута освајан, скрнављен и паљен и исто толико пута обнављан и рестауриран, о Балкану као вечитом жаришту, синониму за немире и довека неслогу међу народима, вековима су грађене негативне представе као „другости Европе”, односно о народу који насељава ове просторе – homo balcanicus-u – као нецивилизованом. Мало је оних који признавају и уопште желе да увиде потенцијал и вредност српског народа. Стереотип о Балканцу као дивљаку, далеко од цивилизованог света, у очима „цивилизатора”, просвећених и цивилизованих Европљана, директно подривају основна начела исте те просвећености и цивилизованости једнога народа. Да ли је стереотип оно чиме треба бити окован један просвећени, учени Европљанин и грађанин света?

Чини се да је и међу балканским народима прихваћен такав стереотип који је олакшао контролу и продирање интереса моћних на овим просторима, док на добронамерна усмеравања оних који нам „остављају срце”, попут Арчибалда Рајса, не умемо ваљано да одговоримо.

28053222_1607153339321336_655035480_n
У првом замаху Великог рата, услед првих војних мисија аустроугарске војске, на позив Министарског савета Краљевине Србије и председника Владе Србије Николе Пашића, у Србију је допутовао швајцарски форензичар, криминолог, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани Рудолф Арчибалд Рајс. Своју славну каријеру изградио је у Швајцарској, истакавши се својим научним радовима који су му донели углед криминолога светског гласа. Његов задатак по доласку у Србију био је рад на расветљавању почињених злочина аустроугарске војске над српским цивилним становништвом. Није му било потребно много времена да увиди са каквим се проблемима суочава српски народ, те је постао добровољац српске војске и са њом провео највећи део рата. Проводио је доста времена са српским војницима, официрима и војводама. Заједно са српском војском прешао је Албанију, био је сведок пробоја Солунског фронта и умарширао у ослобођени Београд 1918. године заједно са Моравском дивизијом. Дивио се храбраости и оштроумности војводе Радомира Путника и официра војводе Живојина Мишића, као и безусловној пожртвованости обичног спрског војника. Упознајући српски народ и српског сељака, редовно је слао извештаје и дописе, пре свега земљи из које је дошао, али и холандским и француским листовима, похвално говорећи о Србима и њиховим подвизима на фронту. Такав ангажман, укључујући и деловање на фронту у редовима српске војске, Рајса је у Аустроугарској и Немачкој, али и у родној Швајцарској, ставио на црну листу, ширећи пропаганду о његовом издајству. Не обазирући се на то, желео је да остане истински пријатељ Срба и до краја живота се борио да свету прикаже слику нашег народа какву је створио живећи са њима. У тренуцима када је српском народу претило истребљење немилосрдним ударима Аустроугарске, Арчибалд Рајс бележи у свом тексту „Шта сам видео и проживео у великим данима” следећи цитат: „Најзад сам схватио да је аустроугарска војска заувек осрамоћена, јер није водила лојалан рат против српске восјке, већ се трудила да истреби цео један народ”.

У том дневнику забележена су разна збивања на фронту. Испрва је Рајс мислио да његова судбина неће бити везана за страдања ове земље, и није слутио да ће војници међу које је дошао постати његови прави борбени другови и да ће му земља у којој је провео остатак живота постати исто толико мила колико и његова родна земља Швајцарска. Његова солидарност је убрзо превазишла постављене границе његовог деловања, те се својом храброшћу обрео и у улози добровољца српске војске. „…Кад сам чуо како звижде око моје главе куршуми и шрапнели противника, а ја не могу да на њих одговарам због свог својства неутралца, брзо сам напустио то својство и постао швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Мораве, Дрине, Тимока и Вардара…” Његово завештање српском народу, својеврсни тестамент који је постхумно објављен, изворно на француском језику написан, под називом „Чујте, Срби! Чувајте се себе” представља Рајсово обраћање читавом српском народу. У поменутом делу изнео је све врлине и мане нашег народа које је увидео током дугогодишњег боравка у Србији. Наглашава се у тексту да би мане које су се ужасно исказале после рата могле бити погубне по нашу нацију. Као осведочени пријатељ Срба током најтежих дана са потпуним правом истиче и те негативне карактеристике српског народа и објашњава да нам не би био пријатељ ако не би повикао: „Чујте, Срби!”.

Ви (Срби) сте један од најбистријих народа које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Ваше мане, поготово мане оних које називате интелигенцијом, спречавају вас да то постигнете.

Истоветно се говори о нама као храбром, родољубивом, религиозном, милосрдном, поносном и бистром свету, као и о Србима који су склони нераду, незахвалности, површности, подмитљивости итд., успевши да урони у саму срж душе и менталитета народа. Арчибалд Рајс је умро 8. августа 1929. године. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, док је по сопственој жељи његово срце у урни однесено на Кајмакчалан, где је сахрањено са свим осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни је писало:

Овде у овој урни,
На врху Кајмакчалана,
Златно срце спава,
Пријатељ Срба из најтежих дана,
Јунак Правде, Истине и Права,
Швајцарца Рајса, ком нек је слава.

Ипак, поред свих стечених заслуга, Рајс је дочекао смрт разочаран у однос појединих српских званичника према њему. Тадашња „Политика” објављивала је изјаве у којима Рајс говори да његова толеранција има границе, као и да се његов рад омета и багателише и схвата да нам више није потребан. Да ли су Срби чули Арчибалда Рајса? Да ли уопште мора постојати спољашња перспектива која ће одређивати нашу позицију, указујући нам на нас саме, и да ли је то основна срж Рајсовог савета „чувајте се себе”? Арчибалд Рајс је умео да сагледа ствари из више углова, те није посматрао ни наш народ једнострано, али је истовремено на свом примеру најбоље и осетио наш недостатак конструктивног и критичког самеравања ствари. Дакле, није само кривица на ономе ко пласира устаљене слике о нама, већ и на нама који не захтевамо преиспитивање истих, те не нудимо ни ваљане одговоре. Уколико нисмо научили, не само из Рајсовог виђења нас самих, већ и из сопственог историјског искуства, да је самосвест оно што нам је истински потребно, балканистички стереотипи ће опстајати као доминантна, наметнута и прихваћена, „истина” о нама. Да би сачували себе морамо испрва себе разумети.

Дарко Ерић

Један коментар на “Да ли смо након једног столећа чули Арчибалда Рајса?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *