Чувар Чегра: Селомир Марковић

selomir-markovic

Сећање је конструктивни елемент идентитета. Национална историја захтева бригу и негу како би опстала, и у временима која су увек тешка, сачувала своје јунаке и своје предање, као и аутентичност која је чини.  Очување националног блага није нимало лак посао; за то се мора бити строг али и толерантан, широког видика али уског фокуса, полиглота али усмерен на матерњи језик. За такве подвиге потребни су пре свега заљубљеници у историју свог народа, хероји спремни да посвете животе таквој племенитој ствари. Један од њих, са киме је Сербум имао задовољство да говори, јесте Селомир Марковић Селе, чувар Чегра. Расположен за причу, приповедачки виртуозан, Селомир је говорио о себи и Чегру, а осим тога водећи и рачуна да сви посетиоци тога дана буду дочекани у складу са начелима „правог српског гостопримства”.

Сећање каже да се Битка на Чегру одиграла 1809. године крајем маја месеца (према већини извора ради се о 31. мају) и не представља једну од кључних битака вођених за време Првог српског устанка. Битка се одиграла на брду Чегар (тур. потковица) код села Каменица у околини Ниша. На зараћеним странама нашле су се ослабљена, али и даље моћна турска империја и српски устаници. Турску војску предводио је Хуршид-паша, док су на српској страни ратовале војводе Петар Добрњац, Милоје Петровић, Илија Барјактаровић, Пауљ Матејић и јунак наше приче Стеван Синђелић.

Надомак Ниша српски устаници направили су утврђење ископавши шест шанчева, од којих се први и највећи налазио на самом Чегру и на коме је командовао Стеван Синђелић. Бој је почео у раним јутарњим часовима и од самог почетка водила се жестока борба где су Турци четири пута јуришали, али су Синђелићеви јунаци сваки пут одбили напад. У највећем нападу Турци су успели да уђу у шанац и права борба, прса у прса, могла је да почне. Током борбе Турцима су стално долазиле нове снаге и када је војвода Синђелић видео да се не може одупрети надолазећим Турцима, одлучио се за радикалан, али мудар потез. Поред шанца налазила се барутана и једини излаз из ове, наизглед безизлазне ситуације. Тај излаз био је да се пуца у барутану и побију сви учесници битке, што српски, што турски. У одсудном моменту, када је претио колапс српских устаника Стеван Синђелић, опаљује из своје кубуре, погађа буре барута и тиме завршава бој.  Након ове реакција на бојишту је лежало око 16 хиљада Турака и 4 хиљаде Срба. На овај начин војвода је ушао славно у српску историју и у ту славу повео је све своје саборце, браниоце Србије.

Сербум је разговарао са домаћином спомен-комплекса на Чегру, представником Ниша, представником Србије и представником Европе, како је себе описао. Једним именом, разговарали смо са Селетом Марковићем, чуваром Чегра. Овом приликом износимо читаоцима Сербума Селетову причу о себи и Чегру:

,,Занимљиво је да знате да је моје име јединствено у Србији, да сам једини који се зове Селомир. Није џаба прича како име у развоју човека утиче и на карактер. Рођен сам 1945. и кум ми је дао име Селомир, да буде у селу мир.

Што се мог рада овде тиче, званично ми је директор Народног музеја Богомир Станковић дао кључеве и предложио да добијем звање домаћин комплекса Чегар. То је било 1988. године. Увелико је тада већ била велика припрема за 1989. годину, за обележавање сто осамдесет година од битке на Чегру. Сад ми је 31. година на овом месту. Овде сам остварио многа признања, а издвојио бих јединствено Признање Града Ниша за животну посвећеност Чегру.

Мотив за овај позив јавио се сасвим случајно, још кад сам био други разред. То је било отприлике овако. Мало је радио-апарата било у селу онда. Имао сам ту част да моја породица има радио, и волео сам да слушам радио-драме. Знао сам да је у 9 сати радио-драма о Матији Гупцу, када нас је учитељ пустио на одмор да би драму слушао. Пошто сам знао да треба да буде емитована тад, и редовно пратио радио-драме, питао сам га да слушам са њима. Кад се завршила, ја сам још увек остао међу њима, а учитељ је са колегама разговарао о Чегру. Говорили су како се догодило право издајство. Као дете, нисам схватао како је могуће Србин Србина да изда. То ме је заинтригирало да почнем да учим о Чегру, а у седмом разреду сам се учланио у историјску секцију. Тако сам скупљао податке, бележио их и памтио. Када сам дошао овде, почео да радим, тада сам покупио најјачу литературу и почео озбиљније да учим о Чегру. Ту сам наишао на стихове које је у Првом српском устанку написало малено Српче, а да му се не зна ни име ни презиме:

Чуо сам врисак с мутне Дрине
Чуо сам јаук Херцеговине
Од Ниша, Скадра и Призрен града
како ми српско племе страда.

Те сам стихове изабрао за химну моје идеје пре почетка, тако рећи.

Што се тиче мојих предавања и говорења о Чегру, задовољан сам. Деца ме прихватају, прихватају причу, и код великог броја деце ја остављам поруку. Једна од најважнијих је да треба да буде мало више слоге између Срба. И порука да је наш највећи непријатељ бела куга. Већ двадесет година тим речима завршавам час.

Водичи кажу да сам најслушанији у односу на друга места где воде децу. Код мене постоји ред, дисциплина; деца се овде осећају лепо јер су у природи, посетиоце увек дочека домаћа кафа, ракија, колач или воће. Кад је сезона воћа, то је увек воће са овог поднебља, трешња, јабука, грожђе… Најодушевљенији су странци, којима није јасно када ме питају колико све то кошта након посете и добију одговор да је бесплатно. Зашто? Ја овде не представљам само себе. Ја представљам споменик, затим град, онда Србију па и Европу. Зашто Европу? Кад дође с другог континента – он је дошао у Европу. Жеља нам је да људи увек понесу добар утисак одавде. Важно је да кажем да је тешко сачувати споменике од вандала ноћу. Трудим се деци у околним селима да објасним да је ово њихово. Некад се деси да увече оставе флаше и лименке. Износим апел да се о томе поведе више рачуна и став да такве ствари не смеју да се дозволе. Постоји предлог да комплекс буде ограђен, али ја то не прихватам. Не желим да овај споменик буде ограђен јер би тиме изгубио смисао слободарства. Мени је првенствени циљ да Чегар живи. И успео сам у томе, створио сам култно место у граду и Србији.

Људи долазе из разних делова света, чак и из Кине. На иницијативу нишког владике Доситеја и спонзорства нашег краља Александра Карађорђевића, на овом месту откупљен је хектар имовине од сељака; већина није хтела да наплати, већ је добровољно дала. Пројектант куле је Јулијан Ђупон, из Одесе, јевреј, руски емигрант. Бисту Синђелића је вајао хрватски вајар, нишки зет, Славко Милетић.

Читава реконструкција битке била је толико скуп пројекат да је данас незамисливо тако нешто урадити. Краљ Александар је довео целу Југославију, хиљаде учесника и стручњака, најбогатије људе на земаљској кугли, да би се дочарала битка. На овом месту је стајала велика позорница, и за прилику реконструкције свака сељанка је морала да донесе дар да се дочара етно амбијент. Године 1903. овде је био скуп од тридесет хиљада људи. Данас је тешко довести двеста посетилаца.”

За Стевана Синђелића наш саговорник каже да нам је оставио у аманет како се брани слобода јер се те 1809. године није повукао, иако бројчано слабији од непријатеља, као што се ни у Првом српском устанку нико није повукао:

„Капетан Славујевић му је био најоданији, и о Славујевићу постоји страшна прича. Наиме, једино је њега девојка пратила у свим борбама. Била је примерна, писмена и учена Српкиња. Њихова љубав била је истинска. Међутим, с обзиром на то да је била трудна, једном је кренула са сељацима у збег, и од великог стреса имала је побачај. Пробила је себи вену како би Славујевићу крвљу написала поруку: ʼМили, изгубили смо што је најважније. Остани жив, па ћемо бити срећни.ʼ
Међу Србима, након рата и турске одмазде, а првенствено изградњом Ћеле-куле, остао је страх и мук. У том периоду нико није ништа смео ни да запише нити забележи. Међутим, овај споменик изазвао је контраефекат. Срби су и даље остали поносни и неустрашиви.”

Око једног од најбизарнијих споменика – Ћеле-куле изродило се низ легенди, а Селомир Марковић пренео нам је неке од њих:

„Што се Ћеле-куле тиче, у њу је уграђено 952 српске главе. Синђелићева је однесена последња, натакнута на колац и стајала је испред тврђаве. Француски путописац записао је да се још увек, са коца, виорила коса. То је било чудно, јер су главе за Ћеле-кулу биле дране како би се могле узидати. Међутим, један ред у тврђави Турцима је зафалио да се главама попуни пројекат. Како су се тада људи који су драли лобање разбежали од срамоте и стида, није имао ко да одере још тај одређени број глава. Стога је Синђелићева глава, као и главе осталих из последњег реда, само узидана, а не и одрана.

16-Cele-kula-1024x632

Ћеле-кула, односно, првенствено капела, изграђена је 1892. од стране пројектанта Димитрија Лека, из угледне јеврејске породице. Једна легенда је јако важна за дешавања на Чегру, а она се односи на сналажљивост Срба у сваком тренутку. Наиме, у једном српском селу раја се побуни да им је висок порез, био им је потребан само човек који може и сме то да саопшти паши, док би му остали дали подршку. Са пашом су се потом договорили да се окупе у једном селу; сељани чекају на селу, паша долази али са четом коњаника. И онако с коња пита рају: ʼШта није у реду?ʼ. Нико ни реч. Све се од страха ућутало. Човек задужен да каже ипак нађе храбрости и рече му: ʼЧестити паша, није у реду са порезом!ʼ. На то ће паша: ʼВешајте га!ʼ. Као длан о длан, омча је већ спремна. Таман да се изврши егзекуција, сви ћуте, сви јунаци ником поникоше и у црну земљу пропадоше. Човек с омчом око врата каже паши: ʼЧестити паша, па ваљда имам права на последњу реч! Честити паша, ја сам лепо Вама рекао, није у реду са порезом јер је мали, треба га подићи.ʼ На то ће паша: ʼСкидај га, повећај порез, и одлази!ʼ. Кад су скинули човека са омче, сељаци повикаше: ʼЦрни човече, шта нам то уради? Уместо да се смањи, сад ће да се повећа порез.ʼ А он каже: ʼШта сте ви мени урадили?ʼ. И од тада наравоученије: Сви или нико!

Друга важна легенда јесте лик Стевана Синђелића уклесан на стени која се са овог брда види. Како је настао овај лик на стени – то не може нико да објасни. Три мистерије су везане за тај лик: Прва је та да се лик мења у зависности од угла Сунчеве светлости, а најидеалнији је лик пред залазак Сунца, а то је време кад је Синђелић, ʼотишао у славуʼ.

Друга мистерија уперена је према крсту изнад главе Синђелића уклесане у камену. Са тог места је једна млада мештанка Јелена скочила у амбис да се не би удала за турског официра. Споменик овом догађају постоји иза цркве Светог Ђорђа у Каменици, а тај је манастир од посебног значаја јер је на том месту била највећа преписивачка школа у овом делу Балкана, у чак седамнаест кућа се преписивало.

Трећа мистерија у вези је са једним нишким студентом који долази сваке недеље бициклом и увек са собом носи књиге. 27. маја 2004. дошао је, исто се понашао као и увек, ништа није било чудно, док се није наслонио на громобран, окренуо се источно према планини и тада угледао лик Стевана Синђелића. Оно што је важно са овим датумом јесте чињеница да се на тај дан родио десети директни потомак Стевана Синђелића! То је дете добило име Стеван.”

Свој говор Селе је завршио оптимистичним тоном, говорећи да још увек има интересовања за Србију и њену историју и да ће се он трудити да код деце изазове жељу за знањем и да им подари знање које сам поседује, иако, како тврди, још увек учи од појединих људи и никада не престаје да учи и образује се.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *